Month: June 2013

NEOSTVARENI EROTSKI SNOVI MLADOG FRANCA KAFKE

Toga jutra koje se po mnogome nije moglo razlikovati od prethodnog, ili nekog trećeg proizvoljno odabranog jutra druge polovine ovoga života, što kaplje iz mene kao iz pokvarene česme iznajmljenog stana, dva gospodina u zimskim kaputima su se pojavila na mojim vratima. Mogao sam između njih u radnoj sobi, osvetljenoj samo dnevnim svetlom prigušenim kišnim oblacima, da vidim Anu, koja je držala na poslužavniku moj doručak. Krupne suze slivale su se niz njene okruglaste obraze i padale u dekolte. Mali crni hrapavi krst sakrio se između njenih velikih belih mekanih grudi, orošenih suzama. Odmah sam znao šta je u pitanju; i pre nego je jedan od njih hteo da izda nemo naređenje trzajem glave, pokupio sam najosnovnije i krenuo sa njima.

Mogu li da ponesem jednu knjigu sa sobom? – pitao sam.

Ti slobodno ponesi i kofer knjiga ako hoćeš, ali mi ćemo ti vezati ruke. –  učinilo mi se podrugljivo je odgovorio manji gospodin koji se upinjao da izgleda bitnije od onog drugog.

Moliću se za vas. –  procedila je tiho Ana, a ja sam prošao toliko blizu nje da sam mogao osetiti miris kuhinje u njenoj prirodno riđoj kosi i mogao sam u trenutku, da je vreme stalo, izbrojati sve pegice na njenom porcelanskom poprsju.

Na ulici je bilo ledeno, iako nije zima, iako nije padao sneg, ali kiša je bila toliko uporna da je i najvrednije građane zadržala među zidovima, ispod nepromočivih svodova plafona. Nigde nije bilo nikoga. Čak su se i prijateljice noći skrivale po dahtajima ugrejanim istrošenim i neurednim hotelskim sobama.

Na stanici tramvaja na kojoj sam probdeo dobar deo druge polovine svog života, tramvaj je samo na nas čekao. Vozač je bio skriven ispod stabla na ivici stanice, dimio je cigaretu uprkos kiši i pio iz metalne šolje nekakav napitak koji se pušio. Kada nas je video odmah je ugasio cigaretu u svom napitku, iako je sve oko njega bilo pod vodom, i prosuo ostatak iz šolje, zajedno sa opuškom, a zatim je obrisao maramicom. Pri ulasku u tramvaj video sam da je to ustvari žena, ošišana kao muškarac, širokih ramena i neprirodno uzanih kukova. Krajičkom oka je sažaljivo pogledala u mom pravcu.

Krenuli smo ubrzo i zapamtio sam da nismo stajali ni na jednoj stanici. Tramvaj se ljuljao levo desno gazeći šine ka periferiji koje su za nama nestajale. Mogao bih se opkladiti da kroz ove delove grada nikada nisu pružene tramvajske šine, ali mi smo tuda već uveliko jezdili. Mogao bih se opkladiti da ovi delovi grada nikada nisu obnovljeni posle bombardovanja, ali zgrade su bile jasne, ulice i bandere postavljene, kiša i drveće prirodni, smeh devojaka koje odlaze u fabriku tekstila zavodljiv.

Video sam i jednu pokislu crnu mačku.

Za vreme vožnje nismo prozborili ni reč, a meni je prećutno bilo dopušteno da stojim iznad svojih pratilaca i gledam kroz prozor. Gledao sam orgije senki u naselju, koje su sve od reda odavale utisak usiljenog i izveštačenog prizora koji se nikada nije ni desio. Onda bih akomodirao sočivo, pa bih gledao kapljice kako se slivaju niz prozorsko staklo, skupljajući jedna drugu kliznu u nepovrat.

Stigli smo na okretnicu koja se nalazila u srcu kamenoloma, na samom dnu ogromne dinamitom razorene rupe u brdu, kojeg se uopšte ne sećam ni u okolini grada u kom sam proživeo drugu polovinu svog života, mada istina je da južna predgrađa nikada nisam ni posetio. Onaj koji nije bio važniji od dvojice ostao je u tramvaju sa ženom vozačem, i kada smo moj pratilac i ja kročili sa platforme, nestao je u oblaku prašine iz kruga, istim putem kojim smo i dospeli ovde. U centru najnižeg nivoa kopa je bio postavljen beli kamen osmougaonog oblika sa nekoliko okrnjenih ivica. Kada sam mu se približio, mogao sam videti crvene tragove krvi potamnele od prašine.

 Klekni ovde i stavi glavu na kamen. –  mirno ali samozadovoljno mi je rekao mali čovek, dok je ispod kaputa pokušavao da oslobodi metalnu šipku sa kukom na vrhu, nalik onoj koja se koristi kao poluga za pokretanje velike drobilice kamena koja se videla iza nas. Prislonio sam obraz na topli kamen i mislio na Anine velike tople pegave grudi. Video sam uvaženog gospodina kako je zamahnuo, i taman kada je odlučio da mi smrska lobanju…

Uhvatio sam iz sve snage šipku rukama.

Bila je hladnija nego što sam mislio.

Ali ruke su mi bile vezane za tu hladnu metalnu šipku koja je bila jedna od trinaest koje su nosile uzglavlje kreveta. Satenske trake za kosu, dobro upletene i čvrsto zategnute, donosile su trnce u moje blago otečene šake. U slabo osvetljenoj, istrošenoj i neurednoj hotelskoj sobi potkrovljenog svoda, vlažnoj i zagrejanoj celovečernjim oslobađanjem toplote dahom, mogao sam, pored malog krovnog prozora po kom je dobovala jaka kiša, da vidim Lanu kako sedi na koferu i čita knjigu koju sam joj doneo iz stana. Jednu od onih knjiga koje se više gledaju.

OVO SAM PISMO NAMERNO SKRATILA POŠTO NISAM NI IMALA NAMERU DA GA ŠALJEM

– Našli smo je u stolici za plažu, ispod jednog od onih suncobrana sa palminim granama, na peščanom sprudu gde se reka Bojana uliva u more… Možda nije na mestu da vam ovo uopšte govorim, gospođo, ali trebalo je da vidite, kako su izgledali, reka, more, sunce u smiraju dana, kakav je bio mir i koja tišina… I talasi su utihnuli na momenat… Ako postoji idealan način da se ode sa ovog sveta, mislim da je to kako je vaša majka otišla…

– Ne nije na mestu… Uopšte me ne zanimaju vaše romantične opservacije o zalasku Sunca u ovoj vukojebini… Nisam prevalila pola sveta da slušam zanesene pogranične pogrebnike… Dajte da obavimo šta mora, da mogu da završim i sahranu i da se tornjam sa ovog strulelog kontinenta… I gospođica je!

– Khm, khm… Dobro! Sada pođite sa mnom, odvešću vas do sanduka kako bi izvršili identifikaciju, odgovorićete sa DA ili NE, da li je jasno, gospođice?

– Jeste, jeste, jasno je.

– Podići ću poklopac! Da li prepoznajete Bojanu Tošić, rođenu Radović, godište 1939, iz Beograda?

– Da, to je ona.

– Zaokružite pod  U SRODSTVU, KĆER. Potpišite ovde. Sačekajte me napolju. Što se tiče graničnog prelaza Dobrakovo, završili smo. Urediću da vas prevezu do Brodareva sa kovčegom.

– Amin više.

– Samo čas…

– Dobriću! Stani!

– Dobro veče inspektore.

– Je li ova gospođa potomak preminule?

– Jesam, daleki potomak. Daleko i od gospođe.

– Jeste. I gospođica je.

– A gospođica? Gospođice znate li gde je vaša majka rođena?

– Kakve to veze ima sad kada je mrtva? Meni je rekla, u Beogradu.

– Zapravo u Nikšiću. Mene zakon obavezuje da detaljno preispitam uzrok smrti, uključujući i autopsiju.

– Vi mora da me zajebavate, ja treba da se vratim u Australiju prekosutra.

– Samo polako, gospođice, našli smo i ovo pismo za vas. Bilo je u pesku pored suncobrana. Ima vaše ime i adresu na poleđini.

ZVONO NA OTMIČAREVIM VRATIMA

Ustala je premorena kao i svaki drugi put od kada je ovde. U oborenom ogledalu videla je samo svoja otekla stopala. Jedna siva tigrasta mačka je otrčala pod krevet kada je ona nogama dotakla smrdljivi tepih. Koraknula je, sa velikom mukom, tri koraka do plehane sudopere. Nalaktila se i otvorila oči. Da bi pustila vodu morala je kleštima da odvrne ventil na slavini. Ručica je bila slomljena, zatrpana sudovima i praznim konzervama hrane za mačke. Kako je uronila lice u vodu skupljenu u otvorenim dlanovima, setila se svog prvog ronjenja u Mrtvom moru, bila je još školarac. Voda koja joj se slila niz lice i zadržala na vrhu ispucale usne bila je slana. Setila se kako ne može da se seti kada je zaspala, osim da se znojila i znojila i znojila. Klešta je spustila u malu šerpicu iz koje je poslednji put jela nešto na kašiku, pre tri nedelje. Podigla je pogled i videla karton sa svežim jajima. Znači vratio se. Znači verovatno je vikend. Brže bolje je potražila tiganj u kome će ispržiti sva jaja. Bez masti. Okrenula se prema šporetu i podigla plamen. Sve je bilo gotovo za manje od tri minuta. Čučnula je ispod sudopere da uzme konzervu hrane za mačke. Jedna riđa mačka izletela je pred nju kako je otvorila vratanca. Sasula je sos iz konzerve na kojoj je mačija glava držala riblju glavu u ustima u jaja i promešala. Pola je sipala u onu šerpicu iz koje je klešta spustila na šporet i uzela sa poda jednu plastičnu kašiku. Okrenula se ka krevetu a 38 od rodopsina svetlucavih očiju gledalo je u nju radoznalo. Prirodnog svetla zbog nedostatka prozora nije bilo ni malo, iako je bilo blizu podneva. Ona to nije mogla znati. Samo jedna neonka treptala je iznad vrata sobice koja su bila odškrinuta.

Zbog, kako se stalno žalio ženi, nesnosnog smrada mačijih fekalija koje su okupirale zgradu, komšija je zamrzeo čoveka iz potkrovlja. Nekoliko puta mu je pretio nakon što prethodne molbe nisu urodile plodom. Zarekao se prošle nedelje na grobu svojih roditelja da će presuditi ili njemu ili mačkama. Ženu je ispratio na pijacu i vratio se u spavaću sobu. Ispod dušeka je izvadio revolver kalibra .38. Nanišanio je u sebe u ogledalu i izveo lažni trzaj usled naivno odglumljenog pucnja. Ciljao je u glavu. U sobi je bila mrtva tišina. Mali tračak Sunca prolomio se između teških bordo somotnih zavesa. Čuo je tišinu koju bi pucanj zaparao i vratio revolver pod dušek. Izašao je u kuhinju i uzeo gutalj kafe koju mu je žena pripremila. Na tanku magnetnu ploču koja je visila iznad radne površine bili su prilepljeni kuhinjski noževi, metalne drške i  ledenih sečiva. Uhvatio se za najveću sataru u kolekciji. Vagao je težinu u desnoj, pa u levoj ruci. Uzeo je jedan nar iz korpe za voće i raspolutio ga je kao da jagoda. Crveni sok koji se prolio sa radne površine i pokapao na pod dao mu je ideju da to i nije bila tako dobra ideja. Otišao je u kupatilo ne brišući za sobom crvene mrlje koje je ostavio. Klekao je ispred kade i zavukao ruke ispod. Pokušavao je da dohvati kutiju sa alatom. Vrata od kupatila ostala su odškrinuta.

Video ju je polugolu kako spava, oblivenu sopstvenim znojem, u toj pomoćnoj sobici  sa kosim plafonom potkrovlja, iz koje nije sama izlazila. Vrućina je bila nemoguća. Vlaga je samo olakšavala lepljenje smrada za nozdrve. Gledao je u njeno omršavelo telo i kosti koje su  prominirale. Samo su joj otekla stopala izgledala zdravo. Zatvorio je tapacirana vrata stana i zaključao za sobom. Hodnik je smrdeo na mačiji urin. Stepenište, sva tri sprata do prizemlja, su smrdela na mačiji urin, doduše sve slabije i slabije, dok se ne bi izašlo u dvorište zgrade broj 38. Tamo je mirilisala lipa. Do pijace je išao ubrzano, kao da kući nešto krije i mora što pre da mu se vrati, ali i izokola, kao da se krije i sam. U uskom prolazu između dve klanice kojima se izbijalo pred pijačne tezge, susreo se sa jednom mršavom ženom. Njena natprosečna visina činila je da izgleda još koščatije. Gotovo bez ijednog ženskog atributa osim duge bujne kose koja ju je progutala. Zastao je dok je prolazila i duboko udahnuo miris koji je njena kosa ostavljala u etru. Miris jasmina. Kako je odmicala a on se približavao pijaci mirisi su ponovo prelazili u smrad i on je izgubio zadovoljan izraz lica. Prišao je prvoj tezgi na kojoj je brkati muškarac prodavao jaja i stao neprimetno iza komšijine žene. Osetio je da ga je prepoznala ne okrećući glavu, najverovatnije po mirisu mačijeg urina, koji je širio oko sebe. Brzo se predomislila u vezi sa porudžbinom i otišla od tezge, ostavljajući brkatog muškarca zabrojanog i u čudu, sa jajetom u ruci. Bilo mu je svejedno i zbog komšijine žene i zbog brkatog muškarca, pokupovao je jaja namenjena komšijinom doručku i otišao. Na putu do kuće je ponovo izbegavao ljude i uspeo da stigne do zgrade bez da ikoga sretne. Popeo se u potkrovlje, ušao u sobicu i ostavio joj jaja pored šporeta. Sa vrata je izbrojao mačke. Jedna je nedostajala. Riđa mačka, njegova omiljena, koja je oduvek volela da se krije. Zato ju je i izdvajao od ostalih. Nekada je čak napuštala potkrovlje kroz otvore u zidu i pela se na zaravnjeni deo krova odakle je posmatrala ptice. Znala je da se vrati samo preko unutrašnjeg stepeništa zgrade. Izašao je u kuhinju da stavi lonac vode da se ugreje kako bi je okupao kad se probudi. Ona je još uvek spavala, pa je na putu do kupatila gde će spremiti sve za njegov omiljeni ritual, za slučaj da se mačka vrati sa krova, ulazna vrata ostavio odškrinuta.

Komšija je ostavio odškrinuta ulazna vrata od svog stana kada se uputio stepenicama prema potkrovlju. Žena je mogla da se vrati sa pijace a nije imala ključ. Tri sprata mu je srce ubrzano radilo ali ne od uzbuđenja nego zato što se zadihao.  Stepenice su bile izazov za njegovo srce oslabljeno godinama nehajnog života koliko i za njegove pomalo atrofirale mišiće opterećene telesnom masom. Konačno se popeo do vrata stana iz kog je zaudaralo na mačije fekalije. Oslonio se jednom rukom tako blizu prekidača za zvono kao da bi se odmorio i samo je pomerajući palac zazvonio. Istog trenutka je podigao pogled sa svojih kućnih papuča i video da su vrata odškrinuta i polako ih otvorio. Jedna mačka je pobegla iz hodnika u špajz. Iz kupatila, na pola hodnika, pojavio se čovek sa kutijicom mirišljave soli u ruci potpuno zbunjen. Prestravljeni izraz na licu potrajao je pola koraka unazad, koji je napravio ka sobici. Komšija je iza leđa izvukao čekić od 38 cola i iz sve snage udario čoveka po licu. Leš bez ličnog opisa pao je na smrdljivi tepih. Kutijica se prosula, zamirisala je parfemisana so za kupanje. Komšija se okrenuo i izašao. Na putu ka svom stanu, tri sprata niže, prvo je izvukao ključeve iz tapaciranih vrata kroz koja je izlazio, čvrsto ih zatvorio i zatim zaključao.

Dok je skupljala poslednje ostatke kajgane sa mačijom sardinom, začula je zvono na vratima. Ukočila se u trenu. Na njegova vrata niko nikada nije zvonio. Nečujno je odložila nedovršen obrok i podigla noge u krevet. Metalno škriputanje ju je iznerviralo u sekundi i zato se potpuno  pritajila. Mogla je čuti njegove korake iz kupatila. Sigurno je spremao kadu da je okupa. Sigurno je bila nedelja. Jedna mačka je uletela u sobicu kroz odškrinuta vrata. Kroz odškrinuta vrata čula je tup udarac i drobljenje kosti koje nije mogla da prepozna. Pad je bio gotovo nečujan. Iz svog skrivenog kutka, kroz odškrinuta vrata, pokušavala je da vidi šta se u hodniku desilo. Čula je ključeve i ubrzo zatim zavladala je tišina. Verovala je u tišinu, verovala je da ga ona nije odala, da ga neće odati. Nije mislila ni o čemu drugom sem o tome da li se metalno škriputanje iz njenog budžaka čulo u hodniku. Verovala je da će se sve ponovo vratiti na staro ali tišina je počela da uznemirava. Prvo su je mačke narušile tužnim mjaukanjem, izlazeći jedna po jedna iz sobice u hodnik. Prošlo je 38 minuta kada je smogla snage da se pomeri. Čangrljanje metala je nadjačalo mačiji lavež. Stigla je nekako do vrata prema hodniku i otvorila ih je širom. On je ležao na leđima bez lica u lokvi sopstvene krvi. Njeno srce se rastapalo i gubilo otkucaje, oči su joj se punile suzama ali nije pustila niti jecaj. Krenula je korak prema njemu, samo da ga zagrli, potpuno zaboravivši lance kojima je bila vezana za radijator, potuno zaboravivši lanac kojima su joj bili povezani gležnjevi. Prostrla se celom dužinom prema njemu ali nije mogla da ga dodirne. Sa čela joj se cedio znoj koji se na obrazima mešao sa suzama i kapao u lokvu krvi, jedino od njega što je mogla da dodirne. Hodnik je mirisao na svežu krv, mačije fekalije i so za kupanje.

ODGOVORNOST NEKIH LATINOAMERIČKIH PISACA ZA VELIKI POŽAR NA UŽOJ PERIFERIJI BEOGRADA

Video sam Brenu. Sa brenerom. Uputila se bila ka Bežanijskom groblju.
Lep joj je bio taj brener. Breni.

Kada sam bio u gimnaziji imali smo u školskom dvorištu dva psa, Brenu i Sidu. Sida je izgledala kao da ima sidu a Brena je bila lepa. Psi inače ne mogu da obole od side ali šta deca pa znaju o seksualno prenosivim bolestima.

Nego, pričamo tako moja malenkost i Brena. Sa brenerom. Bio sam izašao da prošetam psa pre posla, pa mogu i do groblja, pomislih. Pričamo tako, kažem joj Dobro jutro komšinice, kaže ona meni Dobro jutro komšija, kažem joj, A kamo sa brenerom u ranu zoru?  E tu se ona rasplaka. Briše suze roze plišanom trenerkom i sve nariče. Dušu mi je otvorila, Brena. Sa brenerom.

Kupio bio njoj Boba bišona, ili maltezera, ili koton de tuleara, nešto belo, pufnasto, cacano, rasno uglavnom. I sve super, divno, krasno, štene odrasta unutra u kući jer su u dvorištu nemački ovčari, čuvari. I jednom tako, priča ona, dok junsko sunce obasjava nadgrobne spomenike pred nama, zatvore oni predveče čuvare. Puste štene u zadnje dvorište, na travicu, trčkara štene, lepa travica, kao Viktorova bivša, Mesec se puni, čuju se sove, srećan Boba, srećna i Brena. Sa brenerom. Kučence nije stiglo ni da se spotakne, doleće sova i odnosi štene. A joj da ste videli nesreće, za Brenu. Sa brenerom.

Kao onomad kad je visilo u vazduhu sletanje helikopterom na koncert u Temišvaru, ili Bukureštu, ili Sofiji, uglavnom nešto jadnije od Beograda, bilo tada. Kaže mi, tako je bilo da je morala da zvekne neki alkohol, tada.

Dupli. Etil.

Brena. Sa brenerom.

I kako se metil alkohol leči etil alkoholom boreći se za iste receptore prema kojima imaju sličan afinitet, tako je i Boba boreći se i dalje za recepciju kod i dalje njegove Brene, sa brenerom, bio nabavio ponovo slično štene.
Da li treba da napomenem da su te rase već dovoljno preslične, da ne kažem presličane. Preslikane.

Jada se meni, dok smo ulazili kroz kapiju i na putu smo ka najvećem šumarku koji grli groblje, Brena, sa brenerom, kako je priča opet ista. Kako su oni jedno veče zatvorili čuvare i pustili štene iz kuće u zadnje dvorište posle tri meseca zlatnog kaveza (u međuvremenu su deci kupili zlatnog retrivera). Štene je stiglo tek da se spotakne ali ga je, kaže Brena, sa brenerom, odvratna sovuljaga, ponovo ščepala i odnela u pravcu groblja. Ni traga ni glasa.

Setila se Brena, sa brenerom, setila se, kaže, kada je čitala kod Koelja Pabla, ili Kastanede Karlosa, ili Puiga Manuela, da kada se nešto desi samo jednom, možda se više nikada neće desiti ali da ako se desi dva puta onda će se sigurno dešavati iznova i iznova, i da je to nateralo da kupi brener. Nju. Brenu.

Kaže, planira večeras da pusti prvi put u dvorište svoje treće belo, pufnasto, cacano ali rasno pseto, jedne od tri pobrojane rase, ali kako ne bi mogla podneti još jednom isti ishod prvo će spaliti sve drveće na Bežanijskoj kosi i sve sove sa njima. Kaže, odlučila je da počne od groblja ranom zorom jer je mirno i tiho, pre nego krenu sahrane i upali plamen brenera. Ona. Brena.

Rekao sam joj da je to dobar plan ali da moram na posao i da ću je uskoro ostaviti.
Rekao sam joj Doviđenja komšinice, a ona mi je odgovorila Doviđenja komšija.
Brena. Sa brenerom.

BOZA

… at Lollapalooza …

Ja sam Toza u lak.Toza

beo kao celuloza

lord od kičme u lord.oza

osip kod J.osip.a Broza

pro sam kad se piše pro.za

čar od Čar.obnjaka Oza

biro koji ima Ru.biro.za

kada mi je mala doza

budem mimo svih mimo.za

budem vo na vrhu vo.za

imo kada me muči f.imo.za

hip sam kada je hip.noza

ali izvučem se poput loza

dub step out iz dub.ioza

euro u n.euro.za

bio sam i sim.bio.za

baza, kiselina i riboza

plus sam kul ko kal.kul.oza

imam ten od svih s.ten.oza

na livadi leguminoza

jarac, galeb, jare, koza

preživaju