Month: March 2009

MEHANIZAM

… o početku proleća…

Zaustavio je mehanizam. Kratkim odmerenim potezom iglastim instrumentom sat je prestao da kuca. Sve se zakočilo. Mladi sajdžija je spustio monokl, ugasio lampu, zgrabio jaknu i izleteo iz radnje.
– Otišao sam na pauzu! –
Zanat je još za vreme osnovne škole počeo da uči od majke. Ona je bila jedino dete u porodici. Zanat je prihvatila od svog oca koji je obučen od svog dede po majci. Sedela je u dnu radionice i bavila se tzv. beznadežnim slučajevima, nerešenim i nedovršenim komadima. Trećinu života živela je u nadi da će popraviti zaboravljeno vreme. Sve što je imala su njen zanat i njen sin.
– Nemoj dugo ! – rekla je kad je više nije mogao čuti.
Sklonio je pokislu kosu svoje devojke i poljubio je u vrat. Sakrili su se pod njegovu jaknu i otrčali ka reci. Na mestu gde ga je čekala ostalo je suvo ostrvo koje je tonulo.
– Koliko imaš vremena? – pitala ga je stidljivo.
– Imam sve vreme na svetu. Pre nego što sam krenuo zaustavio sam sat. Za nas vreme stoji – odgovorio je šeretski.
Sat je sadržao mehanizam koji stvara vreme – vreme koje krije odgovore koje niko nije mogao da zaustavi.

21. mart 2009 19:21:21 | (1) komentar

Lijep pozdrav.
Nataša Skazlić (Neregistrovan), u 23. mart 2009 15:36:38

IMAMO SITUACIJU

… neke stvari se podrazumevaju …

Fridrih je bio uplašen. Nije želeo da se to vidi pa se pravio smiren.Znao je da to što treba da uradi nikako ne valja. Znao je da može nastradati. Merio je da su mu šanse da se izvuče minimalne, obavili posao ili ne. Sad nema nazad moraće da uradi kako su drugi isplanirali. Znojio se. Prste nikako nije mogao da smiri.

Herman je bio oduševljen. Njegov prvi dan na poslu u velikom gradu. Još više ga je radovalo to što je u startu dobio tako važnu liniju. Zategao je kravatu. Ispio je kafu do pola. Uzeo je ključeve. Istrčao je kroz vrata. noge nikako nije mogao da smiri.

Tamara je bila mrzovoljna. Takva je bila najlepša. Trebala je da sidje deki po novine. Izletela je iz ulaza Furststraße 12, pretrčala je do ostrva, pa sa njega u park ni trena ne gledajući u semafor. Svoju dugu kosu na vetru nikako nije mogla smiri.

Jirgenu se ona svidjala već duže vreme ali nije imao hrabrosti da joj kaže. Jutros je došao u park i seo je na klupu sa koje se vidi njen prozor. Odlučio je da je danas dan kada će joj izjaviti ljubav. Smislio je i prilaz. Bio je pun samopouzdanja. Misli o ljubavi nikako nije mogao da smiri.

Fridrih je bio na prozoru IV sprata Furststraße 12. Već satima je čekao sa okom na nišanu i prstom na orozu. Prozor je gledao preko ulice na Regeirung. Nikad mu nije bilo teže što je vojnik.

Herman je već provezao jedan krug na liniji 58 uz Furststraße I krenuo u novu vožnju niz ulicu. Nikad mu nije bilo draže što je vozač autobusa.

Tamara je krenula sa novinama u ruci nazad niz ulicu. Žurila je kući, kao da joj je hladno. Nikad nije volela da izlazi nedoterana na ulicu.

Jirgen je ustao sa klupe. Krenuo je prema prelazu. Zadržaće je da opet ne predje na crveno. Reći će joj da rade zajedno. Upoznaće se. Reći će joj šta oseća prema njoj.

Nikad u životu nije bio više zaljubljen.

Kancelar sa svojom pratnjom je dolazio u Regierung. Kola polako ulaze na parking. Obezbedjenje izlazi prvo. Otvara vrata.

Fridrih nišani. Prst mu podrhtava.

Herman gleda semafor. Žuto je. Dodaje gas. Crveno je. Prolazi brže nego što je hteo. Ne koči.

Tamara stiže do prelaza.

Jirgen je gleda. Prilazi mu polako. Deli ih dva metra.
– Ausweis! – pojavljuju se dva pozornika Jirgenu ispred lica.

Deca u parku se ljuljaju i vrte.

Tamara prolazi pored njega, ne primećujući ikog. Iskoračuje na prelaz. Crveno je za pešake.

Fridrih zateže prst preko oroza.

Jirgen pozorniku predaje ličnu kartu. Pogled mu odvlači Tamarina kosa.

Mercedes koči na korak ispred Tamare. Iza Mercedesa naglo koči i Golf. Herman je prebrzo prošao predhodni semafor.  Furststraße je strma. On nemože da ukoči autobus.
Hermanov autobus se zakucava u Golfa a ovaj u Mercedesa. Zvuci sudara su odzvonili u Fridrihovoj glavi. U magnovenju je ispalio dva metka, pa još jedan. Kancelar je još bio u autu. Pogodio je čoveka iz obezbedjenja.

– Wir haben situation – rekao je u motorolu pozornik sa Jirgenovom ličnom kartom kada je čuo pucnje. Pozornici su potrčali ka ulazu zgrade broj 12. Tamara je videvši da je izazvala sudar već pobegla na stražnji ulaz zgrade u kojoj je živela. Herman je plakao za volanom autobusa. Kancelar je bio na sigurnom. Nekolicina ljudi iz kancelarovog obezbedjenja utrčavalo je uzgradu iz koje je pucano.

Jirgen je stajao ispred prelaza.

Sam.

Nije više imao čime da potvrdi da stvarno postoji.

Izgledao je kao da nestaje.

Svetlo za pešake je postalo zeleno.

12. mart 2009 20:50:48 | (1) komentar

Prava mesta, pogresna vremena…tajming je sve
ljupce (Neregistrovan), u 14. mart 2009 0:04:01