Month: September 2013

MOŽDA JE TEBI TVOJ ŽIVOT NIKAKAV ALI KAKAV ĆE TEK BITI ŽIVOT MAŠINOVOĐE?

Samo par koraka pošto je ušao u tunel čoveka je prekrila senka. Sunce je u svojoj najdaljoj tački ostalo tačno između dva drvena praga, praveći luk od levog do desnog kraja poslednjeg osunčanog, ne dodirujući, kao prava duga, prvi prag u senci. Čovek je gazio svaki drugi, tako da se u trenu našao u senci. Njegovi koraci su odzvanjali sve glasnije, jer život vani je bio sve tiši, kako je ulazio dublje u cev tunela. Duboko je udahnuo. Miris pruge, mešavina smole za impregnaciju drveta i ulja za podmazivanje šrafova kojima se šine spajaju sa pragovima ispunjavao je njegove vazdušne tunele dok se nije sudario sa olfaktornom sluzokožom. Izdahnuo je kao pred samrtni ropac, kao da ga napušta život, kao da mu vazduh neće trebati više, dugo, dugo vremena. Ritam koraka je sve glasnije dobijao jednoličnu melodiju škripanja metala o metal male pecaroške stolice na rasklapanje koju je čovek sa sobom nosio. Stao je na trenutak i pogledao na časovnik. Fosforom posute kazaljke sata sa automatskim mehanizmom navijanja zasvetlele su skoro podne. Okrenuo se za sobom da se uveri da više ne vidi svetlo na kraju tunela. Tunel je zaista blago zavijao u smeru kazaljke na satu i ulaz ili izlaz iz crnila se više nije mogao pretpostaviti. Čovek je rasklopio stoličicu i seo. Misli su mu nadolazile kao pesak u peščanom satu, nestajale iz glave u stomak, ostavljajući ga potpuno praznoglavog sa velikim grčom želuca, kao da je progutao prašinu ili kamenje. Tada bi adrenalin izazvao pozitivno hronotropno dejstvo. Srce, to veliko suženje njegovog organizma, bi ubrzalo rad; krv bi prostrujala kroz njega kao da u njemu još ima života u rezervi i pritisak bi se ponovo preneo sa želuca na mozak. Ciklična ponavljanja su dobijala sve kraće i izvesnije revolucije kako se vlaga tunela uvukla u njegov peščanik, a pesak gotovo ravnomerno zalepio po krhkim staklenim zidovima. Nakon par sati se potpuno smirio i bio u stanju da se usredsredi na ono zbog čega je došao. Slajdovi su bili u projektoru, trebalo je samo premotavati unapred, iz daleke prošlosti. Još uvek mladić, zbog nesrećne ljubavi bio je spreman da se ubije. I dalje se sećao intonacije u njenim rečima NOSI SE. Nosio se mišlju o okončanju kratkotrajne agonije ne duže od polovine mosta, na kom je uredno, na banderi pored ograde, stajao telefon koji bi trebalo nazvati u odsudnom momentu, kako bi vas smireni glas odgovorio od samog čina. Sećao se i starca koji je dovikivao za njim kada je skočio. Dotakao je vodu i umesto zvuka pucanja kostiju i pneumotoraksa čuo je majku koja viče za njim na plaži, deset godina ranije, NE SKAČI, DUBOKO JE. Sećao se izranjanja iz te dubine i njene sreće što je sve u redu. Izronio je i sad, iz mirne reke koja je, ne tako daleko ispod mosta, nosila neko vreme života između konstantnih obala. Jedan pecaroš je još dok se onaj starac drao za njim seo u svoj čamac i došao na mesto. Pružio mu je ruku da izađe iz vode, odvezao ga do obale gde je već čekala hitna pomoć i na rastanku mu poklonio svoju stoličicu. UZMI, MOŽDA TI ZATREBA, JA VIŠE NEĆU DOLAZITI NA PECANJE.

Hospitalizacija zbog izvedenog pokušaja bila je pravi pakao uzimajući u obzir procene i teorije psihijatara i shodno tome godinu dana provedenih pod ključem. Istina, jedan od razloga za produženje je bio i pokušaj u pokušaju kako se administrativno zvao, kada je trampeći se za lekove drugih pacijenata nakupio dovoljno tableta da nije mogao usta da zatvori. Ali gotovo je nemoguće ubiti se okružen doktorima, dok god su psihijatri. Tablete su, da stvar bude jadnija, kod mnogih saboraca bile voda i skrob, ali to je saznao tek kada je pušten kući.

Posle godinu dana nebrige (živeo je sam) kuća je izgledala depresivno. Sve biljke su uvenule i smrdele na putrefakciju, ribice takođe, a voda u akvarijumu isparila je skoro do dna. Reklo bi se da su je i pauci napustili, jer i paučina je bila mrtva, nedeljama. Meseci su mu trebali da sve dovede u red, gledajući od poda do plafona. Akvarijum je izbacio a nabavio je samo jednu kuglu sa jednom izgubljenom dušom koja je plivala unaokolo. Dovođenje stvari u red ga je održavalo u životu. Nakon što se i to završilo život je ponovo polako počeo da ga napušta. Našao je posao koji nije voleo, devojku koja nije volela njega, pa odmah za njom i jednu koju on nije voleo. Imao je mačku, ali je i ona otišla i nikada se više nije javila. Sve je ponovo postalo crno i u redu. Prebacio je kanap preko plafonske gredice, svezao omču, i onako preko nerazvezane kravate nabacio sebi još jednu. Zaljuljao je stolicu za ljuljanje na kojoj je jedva održavao ravnotežu i ona se izmakla i prevrnula na bok. Kanap se urezao preko grkljana; jedan pogrešan, očajnički, potez rukama prema istom iznad glave i gredica je pukla na dva dela. Uspravio je stolicu za ljuljanje, seo, i tako sa dve kravate zadremao. TV je bio uključen i sa vesti se čulo…

MAŠINOVOĐA KAŽE DA JE SVESTAN DA JE TO BILA VELIKA GREŠKA I DA JE VIDEO ŠTA ĆE SE DESITI ALI DA JE JEDNOSTAVNO UŠAO PREBRZO U STANICU…

KADA JE OVO PROČITAO GROF OD MONTE KRISTA JE USTAO I OTIŠAO DA SE OBESI

Vendi je tako jako jecala da joj je dijafragma pritiskala srce. Klečala je u snegu ispred ulaza u lavirint i nije mogla da se pomeri. Pokušavala je da smogne snage da dozove svog sina. Potpuno nemoćna pala je u sneg a tople suze dubile su tragove kroz naslagane pahulje. Tragovi stopala vodili su do njene glave. Bili su to tragovi goluždravog ali snažnog mladića, po snežnoj mećavi obučenog samo u nakupljenu togu, presečenu jakim opasačem. Pojava koja je ulivala strahopoštovanje, nešto što njen Deni nikada neće imati. Pružila je ruku prema gotovo božanskom biću čije lice je ostajalo u senci zamagljenih hotelskih svetala kao prema spasonosnom isijanju, pre nego je izgubila svest. Mladić je iskoračio prema njoj i tada je postalo jasno da je sirova snaga i neuništivost tela bila nenadano izostala na licu. Potpuno zbunjen i očigledno nepripremljen, kada su vremenski uslovi u pitanju naročito, Tezej se osvrnuo oko sebe pre nego je dotakao končić na rukavu nepomične žene. Nije bilo nigde nikog. Samo sneg, kao na Olimpu. Trgnuo je malo jače i rukav je počeo da se para za njim dok je ulazio u lavirint. Prisećao se kao kroz maglu, koja se spustila između zidova žive ograde, da je imao končić u ruci kada je ulazio u lavirint. U drugoj je bila presuda. Tek za sada, druga ruka je samo sklanjala kosu sa lica.                    U jednom od vetrovitih nanosa kose preko očiju izgubio je pogled na trenutak i zamalo se nije sudario sa dečakom koji je unezvereno bežao napolje prateći sopstvene brisane tragove. Okrenuli su se jedan za drugim, neka neprijatnost isijavala sa lica dečaka ali sledećeg momenta mali je već zamakao. Nastavio je put koji je odnekud znao, samo se nije sećao kako, a koji ga je kao reka uzvodno, vodio ka izvoru. Za njim su ostajali tragovi u snegu i bordo konac koji se odmotavao. Dve krivine u levo, jedna u desno i naišao je na bespomoćnog čoveka na putu koji se šćućurio u sebe, samo da se ne smrzne. Kao ranjena zver bedno je zarežao dok je Tezej prolazio, držeći se poslednjim atomima snage za sekiru koja je stajala uz njega. Moglo bi se reći da je njegov put završen, seo je i više ni makac, samo mu vilice podrhtavaju, dok se sav ne zaledi kao i zla krv koja ga je nosila.

Naizmenična skretanja levo i desno dovela su Tezeja do centralnog odmorišta gde više nije bilo snega i zime, već naprotiv vrućina, vlaga i netaknuta džungla. U glavnoj kolibi na uzvišenju, obrijane glave sedeo je Marlon Brando i govorio pesmu T. S. Eliota, The Hollow Men. Tezej se jasno sećao da se susreo sa zveri ali nije zapamtio ovakav horor.

Bog od krvi mesa koji iz milosti ubija krv i meso.

Sećao se krvi i prerezanog vrata. Borbe i nekakvog bika… Tako zamišljen bio je lak plen za pukovnika koji je prišao s leđa i velikom mačetom mu zadao konačan udarac. Krv se slivala u reku koja je jedina znala put kroz lavirint džungle jer voda uvek sebi nađe put. Ispustio je iz ruke končić koji je pukao negde na pola puta i njegova boja se stopila sa krvlju. Dok je hvatao poslednji dah koji ga je gušio setio se…

Setio se sekire koju je onaj nesrećnik tako jako grlio.

UVEK NA VIDIKU NIKADA NA DOHVAT RUKE

Čekao sam momenat da se pokretne stepenice pokrenu. Bio sam nepokretan. Nepokretan kreten, rekao bi neko ko bi gledao sa strane, jer dok se stepenice nisu pokrenule mogao sam da savladam taj sprat koji je preostao. Ne, ja sam čekao. Da me je neko ćušnuo da se sklonim verovatno bih krenuo da preskačem po dva nepokretna stepenika pokretnih stepenica. Međutim svi su mirno čekali, tamo gde su se zatekli. Niko nije žurio, svi su bili zaleđeni u mestu. U mestu sadašnjem, vreme prošlo. Davno prošlo vreme. U nedostatku sebe vreme je nestalo. I prestalo. Prestalo je da postoji. Dakle, u ovom bezvremenom momentu na nepokretnim pokretnim stepenicama bila je ispisana jedina istina koja mi je ostala.

Ni ja ne postojim.

Ne zato što ovo nije veliki tržni centar koji obično vrvi od ljudi i mesa, i ne zato što svi ti lepi ljudi oko mene lepo gledaju svoja lepa posla, kako da uzalud potroše svoje vreme, već zbog činjenice da su se pokretne stepenice pokrenule. Bilo je to zapravo spiralno pokretno stepenište, uzano, samo za jednog, bez kraja i početka ali sa udobnim gumiranim držačima za ruke. Kao u tržnom centru. To je sve što sam imao u rukama na ovoj beskonačnoj džinovskoj burgiji koja se uvrtela u moju glavu. Sve je to u glavi, sve te glavobolje i glavolomke. Ne, nije mi se zavrtelo od spiraliranja. Mogao sam natenane da odgledam početak filma u kome čekam na pokretnim stepenicama. Gledam da me neko, bilo ko, uračuna. Da računa na mene. Gledam, a slepi zovu gluve da ih vode i sudaraju se sa njima.

Gledajući tako oko sebe ugledam nju. Sledećeg momenta je već držim u naručju na krovu tržnog centra, ne čujem njene reči ali se divim kako prelepo izgleda dok njeno lice, koje ne pamtim, upija zalazak Sunca. Spustim njenu glavu na svoje grudi, mazim je po kosi i zaljubim se. Zaljubim se u sebe jer sam je spasao.

Ona bez mene ne vidi gde je.

Ne vidim da se pokretne stepenice još nisu pokrenule. A kada se stvarno pokrenu, otići ću na krov tržnog centra da gledam Sunce koje zalazi u more ljudi koji čekaju.

OVU PRIČU NEĆE IMATI KO DA PREPRIČA ALI ĆE ŽIVETI VEČNO

– Samo nemoj da ideš, ispričaj mi priču?

– Priču kažeš?

– Evo me, tu sam, slušam. Hoćeš li ostati sa mnom? Hoćeš li ući?

– Ostajem sa tobom. Reci mi, ti si više slušalac nego pripovedač?

– Volim to da kažem, da. Sedi, idem da nam skuvam čaj.

– Pa i sam sam, valjda. Samo ponekad obučem odelo pripovedača da se slušalac opusti. Znaš, zato što većina ljudi nosi odelo slušaoca a u stvari su pripovedači, samo im treba prava priča da se opuste. Dok počinjem nevešto, razodevaju se preda mnom. Prvo im padne šešir sa glave i njihovo lice izađe iz senke. Već sledećeg momenta skidaju šal i rukavice. Hoće da se upoznamo, pružaju ruke. Beli vrat se ukaže, grlo u njemu, mesto odakle dolaze priče. Skinu kaput i sednu pored mene i tada znam da je vreme da priču privodim kraju jer oni su svoju priču već počeli. Onda se udobno smestim pored njih gledam ih pravo u oči dok oni gledaju svuda. Gledam usta koja se pomeraju, jezik koji se pojavi ponekad da ovlaži usne. Vratne žile koje se zatežu. Tvoje udoline između vrata i ramena su neobično glatke i blede. To mi se sviđa.
Pretvorim se u slušaoca i samo upijam. Postoji samo jedan razlog zbog koga sam spreman da slušam laži i istinu, puko hvalisanje ili preterano prekorevanje samog sebe, jadikovke i zabavne priče. Samo jedan razlog za rame za plakanje i leđa za podmetanje, tugu i sreću, radost i nesreću. Moje odelo pripovedača koje namerno nisam promenio, kada su se uloge zamenile, postaje sve složenije. Sa svim tim tuđim pričama koje nosim u sebi, tragovima drugih života koje nosim na sebi, sve me je teže razlikovati od spoljašnje sredine. Mogao bih biti bilo ko od njih. Postoji trenutak kada se od svih priča koje su u meni više neću videti. Tada bih mogao biti bilo gde.

– Ehej! Gde si sada? Više te ne čujem. Zašto si prestao da pričaš?

– Mogao bih biti svugde i upijati tuđe priče bez straha da me neko neće pozvati sebi. Mogao bih biti tiši od noći. Niko me ne bi video kada ulazimo zajedno u stan ili u automobil. Bio bih tu kad zazvoni telefon ili kada sedneš ispred ekrana, ogledala.
Možda sam kod tebe?

– Pa znam da si kod mene, ja sam te pozvala da uđeš. Gde si nestao?

– Znam. To je za tebe poseban poziv.

– Gde si, pojavi se?

– Tvoj red. Svideće mi se tvoja priča, već osećam… Biću siguran da si mi sve ispričala kada ti haljina nestane sa ramena…
Počni.

TAJNI BODEŽ MARIJE ANTONETE SA VELIKIM RUBINOM BOJE KRVI

Kraljica Francuske i Navare Marija Antoneta, rođena kao nadvojvotkinja Austrije, krštena Marija Antonija Žozefina Johana prenula se iz sna u kom je sanjala odrubljene glave koje se kotrljaju niz stepenice dvorca. Iznenada se spremila iz kreveta naredivši sluškinji da joj donese bundu i da je ni pod kakvim okolnostima ne prati. Ponela je sa sobom jedan fenjer i sišla u baštu Versaja. Pritisak savršenosti koji je osećala od malih nogu, paradoksalno, noćima je postajao nesnosan i hladan vazduh pomagao bi joj je da se koliko toliko rastereti. Kako je bila starija više po navici.

Šetajući stazama prostranog kraljevskog dvorišta, radila je vežbe disanja koje joj je nedavno pokazao jedan gost iz zemlje preko mora. Mestimično oblačno nebo nad Parizom otkrivalo je u pauzama oblaka neverovatan dijamantski sjaj zvezda. Zagledala bi se i prisetila kako je još kao mala, na dvoru svog oca u Beču, bezuspešno pokušavala sve da ih prebroji.

Zanesena šetnja nanela je u pravcu versajskog lavirinta od žive ograde koji je još pre više od sto godina izgradio Andre La Notr, glavni baštovan Luja XIV, kralja Sunca, za potrebe igre i zabave njegovog šestogodišnjeg sina. Skrenula je u lavirint, srce joj je ubrzalo od nekog detinjeg uzbuđenja iako je sve fontane znala napamet, (fontane sa motivima iz Ezopovih basni bile su smernice za izlazak) ali nikada do sada nije ušla u lavirint bez pratnje i nikada pod sjajem zvezda. Krenula je uz levu ivicu ograde koja je posle nekoliko raskrsnica vodila u centralno odmorište sa kog su dopirali glasovi. Uzbuđenje se svuklo u strah koji je počeo da je obuzima i počela je da oseća stvarnu hladnoću. Pa ipak zaintrigirana ovakvim otkrićem prigušila je svetlo i nečujno se približila do poslednjeg ugla koji ju je delio od skupine.
Imala je šta da vidi: jednog kardinala, jednu kurtizanu, jednu kurvu našminkanu da liči na kraljicu Francuske i jednu dijamantsku ogrlicu, koju je već dva puta odbila da dobije na poklon, dva draguljara i dva miliona livri iz državne kase u vrednosnim papirima.
Svaki strah je iščilio iz nje, pojačala je svetlo uspravila se i iskoračila na scenu. Materinstvo ju je u potpunosti promenilo. Od male razmažene tinejdžerke koja je kao dete ušla u svet odraslih nesposobna da oceni realnost i poprilično u oblacima, stigla je do iskusne mlade žene koja je sa obe noge stajala na tvrdom mermernom podu palate. U samom trenu prevare, koja je imala za cilj da se mažući njen obeleli obraz versajskim blatom, svi drugi okoriste, jedni za političku moć, drugi za ugled, treći za novac, izašla je pred istinu.
I kako dolikuje pojavi kraljice, oblaci su se razmakli, Mesec je obasjao njenih desetak koraka koje je napravila ka društvu koje je ostalo zaleđeno u januarskoj noći. Veštim ali odmerenim pokretom ruke, jer sve što je radila imalo je gracioznu notu, svukla je dijamantsku ogrlicu, koja bi joj da se sve ovo dovršilo došla glave, sa plišanog jastuka na rukama draguljara Bomera. Od njegovog partnera Basanža oduzela je u sekundi obveznice sa pečatom njenog muža Luja XVI. Okrenula se prema kurtizani, Žani de la Mot, prezrivo je pogledala prepoznajući njenu izdaju i otrgla joj iz ruke priručnik za snalaženje u lavirintu koji je priredio Džon Bouvels. Pogledala je u kurvu pod imenom Nikol koja je odistinski podsećala na nju i popravila joj par uvojaka na perici, onako kako je ona najviše volela da nosi.
Poslednji okret bio je usmeren ka kardinalu de Roanu čije ljigavo izrugivanje njenoj personi, daleko iza njenih leđa, čak u Beču na dvoru njenih roditelja, nikako nije mogla da previdi. Izvukla je iz bunde bodež sa velikim rubinom boje krvi, za koji niko nije znao jer je bio poklon džentlmena iz zemlje preko mora i zabola ga direktno u usta uglađenom svešteniku koji ih je u momentu razjapio kao da je video duha.
Razbila je njihove svetiljke i ponela svoju ostavivši ih bez smernica za izlazak a jedini koji je put znao napamet bljuvao je krv iz usta i opraštao se od života.

Kraljica je zamakla, oblaci su se navukli preko Meseca i čuo se samo tihi jecaj nedužne kurve koja je bila našminkana kao kraljica Francuske i Navare.