Month: January 2009

ZABORAV

… tamo venci tamo slava …

Pravo Sunce je zašlo. Svetlosni zraci koji su se pojavljivali ispod teških tamno sivih oblaka pleli su mrežu sastavljenu od pravilnih šetougaonika. Vetrovi su kovitlali prašinu sa ruševina betonskih nebodera. Kiša nije pala već decenijama. Vazduh je bio suv kao pepeo. Plamen se nazirao u daljini. Zapaljeno i sagorelo najlakše se moglo sravniti i utabati. Prilazi su bili sve ravniji.

Redovi su bili sve duži. Preostali ljudi kote 44.47-20.31 stajali su u olovnim cevima pohranjeni ispod zemlje i čekali. Operacije su tekle sporo ali to je bio jedini način da sebi produže život. Strah od umiranja odzvanjao je kroz kolektore.

Srećnici su izlazili bez osmeha na licu dodirujući svojim pravim prstima svoje nove delove. Sećanje je nestalo. Postojala je samo memorija. Tako su ljudi postajali sigurni da ih neće zatrti. Kapaciteti su uvek nedostajali. Bili su spremni da budu upotrebljeni.

Gore na zaravnjenom platou jednog brega, stajao je starac. Posmatrao je sada zauvek svoj poslednji zalazak Sunca. Ispod duge sede brade držao je sklopljene prave ruke prstima usmerenim ka nebu. Ubrzo ih je rasklopio. Bio je nemoćan. Digao je sklpoljena prva tri prsta ne bi li u prostor izmedju njih uhvatio prvu, jedinu i poslednju suzu poteklu iz plavih očiju. Bio je zaboravljen. Više nije postojao ni u jednoj memoriji. Plamen je bivao sve bliži. Klekao je ispred svog žezla i preko zmija na vrhu sklopio ruke. Po treći put za hiljadu godina njegove kosti su pale u prah i pepeo.

Poslednji put.

Vetrovi su kovitlali prašinu sa ruševina. Uhvatili su u vrtlog i zlatni prah koji je ostao na mestu gde se starac poslednji put pomolio za preostale duše. Prah je odleteo u oblake nakon što je protutnjala plamena oluja koju su poslali.

Počela je da pada kiša.

Padala je neko vreme. Zatim su se svetlosni zraci na nebu pregrupisali u mrežu šest puta manjih trouglova.

I kiša je prestala.

27. januar 2009 1:05:28 | (0) komentara

GLAD

… ispod ranjenog trupa Velikog Princa …

Veliki Princ je pao u šumu, hiljadama kilometara daleko od piste. Nije se zapalio, nije eksplodirao, samo se srušio. Srušio je i par stabala, uništio par gnezda; neke ptice neće nikad poleteti, ali neće ni Veliki Princ. Njegov pilot je uspeo da preživi ali je ostao priklješten u zgužvanom kokpitu. Licem skoro na zemlji, bez osećaja u donjim ekstremitetima pilot nije ni ležao ni visio. Veliki Princ nalik svome vozaču bio je nosem zaboden tik uz skrckano telo pilota.

Pilot je već danima bio na ivici svesti i da kiša nije padala čitavu jednu noć sigurno bi umro od žedji. Iako na ivici smrti ukus bljutave kišnice samo je povećavao apetit stradalnika. Jedini bol koji je osećao bio je oštar bol od gladi.

Šesti dan od pada dok je pilot bio na ivici sna životinja je prišla do njega tako da je mogao da je namiriše. Nečujno se približila čoveku ali je dodirnuvši Velikog Princa proizvela zvonki ton šupljeg metala kojim se sama uplašila. Pilot je već bio budan.

~ Živo ~ promrmljao je pilot, sav ozaren što posle toliko vremena vidi drugo biće.

Kiselina u želucu uveliko se stvarala a pilot je gutao obilne obroke sopstvene slatke pljuvačke.

Posle izgovorene reči životinja je uzmakla korak, a kako je čovek pomerio desnu ruku pobegla je iza drveta. Nakon što se čovek smirio životinja je ponovo provirila. Čovek je izgledao ukočeno. Sledeća dva koraka smanjili su razdaljinu izmedju njih na dohvat ruke. Pilot je čekao da pridje za još samo jedan korak kako bi je sigurno ščepao. Već je u glavi zamišljao kako životinju steže za vrat, kako se njena topla krv sliva niz njegovu bradu, kako krcka njene grkljanske hrskavice…

Zamahnuo je desnom rukom prema životinji ali se ona u jednom skoku ponovo našla na bezbednoj udaljenosti.

Pilot se ponovo smirio.

Životinja je ponovo prišla. Trebalo joj je više vremena nego ranije ali je ovaj put prišla sasvim blizu. Pilot je mogao da oseti njenu vlažnu njuškicu na svojoj kosi.

U sledećem trenutku probao je da skoči na životinju iako je bio zaglavljen u rascvetanom metalu. Životinja je opet pobegla. Sledeći put kad je video da se približava nije mogao da čeka i prerano je pokušao da je uhvati. Tada je uspeo nekako da oslobodi i levu ruku ispod ranjenog trupa Velikog Princa. Glad ga je naterala da ponovi istu grešku i pre vremena podigne ruke ka svom plenu, dok je bio van njegovog domašaja.

Životinja je ustuknula korak.

Gledala je kako čovek besni, vrišti, urla i skiči, hvata se sad obema rukama snažno za meku stelju i pokučava da se izvuče iz kabine.

Čovek se još jednom smirio. Ovaj put to nije bio deo taktike za hvatanje plena nego iscrpljenost. Kiselina ga je razdirala. Pretilo mu je samosvarivanje. Kiša nije padala danima. Životinja je ležala pored Velikog Princa.

Kada se čovek potpuno primirio, kada više nije davao znake života životinja mu je sasvim prišla.

Prva kap krvi na mestu udesa Velikog  Princa pala je na zemlju kada je životinja otkinula prvi komad tkiva sa lica pilota.

7. januar 2009 0:54:35 | (1) komentar

Pravo osveženje. Skoro nisam pročitala nešto ovako uzbudljivo!
Nataša Miladinović (Neregistrovan), u 11. januar 2009 10:09:33