Month: October 2019

DOZEN YEARS, LOST IN SMEARS (10/12)

EVERYTHING CIRCUS THINKS IS GOLD IS SHIT*

Cirkus odlazi iz grada a ja da glumim klovna, ma jedite bre govna… pisalo je na zidu koji je prvo prekrečen, pa srušen, nedugo zatim raznesen, ciglu po ciglu, pretvoren u prah (i pepeo) i počišćen sa lica zemlje/ulice tako da je ostala samo prazna poljana. Ovo mesto, ova poljana, uvek je bila prekrivena šatorom, skrojenim od tako masivnog materijala da je bilo dana kada ne da nisu dopirale impresije iz spoljašnje sredine nego se ni Sunce nije uspevalo probiti. Probisveti jebeni. Cirkus uistinu nije otišao iz grada, ali svake godine, budite sigurni jedan grad će otići van neprozirne, kataraktične zavese spuštene na ovo pusto mesto. Sočivo kroz koje se prelama pogled na cirkus degenerativno propada. Istina je da čak i kada se ode malo ko zaista i napusti ovo mesto. Senka šatora nadvija se nad glavom ma gde glava bila.

Oni koji šator razvlače, ta putujuća grupa akrobata, klovnova i žonglera koji sa sobom vuku i krdo utreniranih ali i izmaltretiranih životinja zapravo se ne pomera već stagnira, održava maligni status quo a i ako putuje, putuje u svojim mislima u bližu budućnost koliko i u daleku prošlost, istovremeno poričući postojanje sadašnjosti jer prezent je za trupu samo senzitivna neprijatnost istorije, nešto poput ujeda buve ili izmeta preživara. Sva ta ukupna bulumenta diversifikovanih ali jeftinih prevaranta svakog dana ustaje, pere se (neki preskaču tuš kabinu), maže svoju šminku, navlači maske, oblači skupocene italijanske kostime i sprema se za predstavu koju će doveče servirati publici, neretko sa ambicijom da se praznina nečijeg šešira ili salto mortale iznad sigurnosne mreže prikaže kao jedini sadržaj tuđeg života. Na zidovima i plafonu šatora neprestano se, između ostalih vrtilica/spinera, vrte i crveno-bele i crno-bele luše kojima se rulja hipnotiše čim skrene pogled sa peska arene. Oblak prašine u kome se diše i gleda lepi se za pluća, bronhije, grkljane; suvih grla publika ne može da viče, urla; suvih očiju ne može da zaplače, a da to ne zaboli. Niko ne voli da boli. U tom oblaku suve magle varalice žongliraju nekada keglama i pomorandžama nekada sudbinama, prave osmice i štampaju nule, izvode piruete i štampaju izvode iz banaka, pokazuju kako je moguće izmigoljiti se, giljotini. Tek što se jedna prašina slegne eto ih taoci ovih hohštaplera, pušteni iz kaveza da šene, mole, preklinju, za komad mesa ili bananu. Ograničenog su radijusa kretanja, ukinutog dostojanstva, izbrisane slobode, stari, čekaju svojih pet minuta da dobiju ili korbačem ili šargarepu. Letva, kanap i povrće/voće, zajedno ili svako ponaosob, deo su obaveznog instrumentarija voditelja, dresera i dramosera. Svi oni se vrte kao na ringišpilu svakog dana iz dana u dan dok jednog dana šatra ne ostane prazna. Možda je taj dan daleko ali se bliži.

Niko od gorepomenutih ne ume da bude tih, ne ume da ne prlja tepih, ne ume da sagleda triptih. Sve su svoje umeće izgradili na premisi: Ko ne živi umreće. Njihova druga krilatica proizilazi iz prve: Prvo će umreti smeće.

Dok bude publike i predstava biće.

Cirkuzanti propovedaju religiju koja uključuje nebuloze, dijagnoze i leguminoze a na koricama njihove svete knjige zlatotiskom je otisnuto USKORO. To je uska knjiga u koju nije upisano bog zna šta pametno ali se nosi svuda i iz nje se prodaje imalin za muda/bubrege. Oni govore, kače sami sebi lovore, pronalaze lobotome koji im čuvaju leđa, a nekada i privuku neku milostinju svojom pojavom. Uposlenici ove ustanove misle da biti dobar znači biti loš i zao, biti iskren znači pomalo lagati, biti pošten znači nekada malo i krasti, biti otvoren znači povremeno manipulisati. Oni izlaze goli pred gledaoce, pred svete oce i praporce i drže zatvorene oči, misleći o pojavi u odelu koje mora da je toliko sjajno da zaslepljuje. To nije kreacija italijanskog krojača, pre će biti da je iz Italije uvezeno dvostruko ogledalo ali su domaće kalfe isto naopako ušarafile. Sada je sve što je za sakriti pred očima javnosti a sve što bi možda i vredelo nalazi se okrenuto u tamu nekog kvadra, zaobljenih ivica, nalik na one plastične kabine za nuždu koji mirišu na lipu i stoje pred ulazom u arenu. Međutim, gledaoci, većina barem, aplaudira, jer za to su plaćeni, pretplaćeni, potplaćeni, potlačeni.

Lizalice se okreću na svakom delu šatora, ne zaboravite.

Kada se rodiš ispod šatora sve je moguće. Možeš biti pušten, raspušten, opušten, otpušten, bauljaćeš po pesku arene, ispod tribina tražiti svoju suštinu ili nečije ostatke hrane. Možeš videti dana a i ne moraš, možeš ceo život provesti pod šatrom. Možeš videti sveta a i ne moraš, možeš ceo život proživeti, proživotiti, proždrati, prožaliti, prežaliti…

Ulaz u cirkus je besplatan, izlaz se plaća.

*Ricki Tarr, u filmu Tinker, Tailor, Soldier, Spy

 

(2017)

DOZEN YEARS, LOST IN SMEARS (10/12)

SVE PRIZNAJEM NIŠTA NE POTPISUJEM

Nameravao sam da napustim mesto. Kakve veze ima koje mesto, mesto ko mesto. Sprema se smena i ja ću to izbeći, neću biti tu kada dođu ili dođe. Napustiću sve. Otići ću koliko god mogu dalje, ali ne daleko, možda čak i na reku ili rečno ostrvo. Tamo se neću viđati ni sa kim. Boraviću tamo neko vreme. Neko glagolsko vreme, pluskvamperfekat ili aorist.

Da, nema više poricanja, sve priznajem, ništa ne potpisujem. Sve priznajem u sebi, ništa ne potpisujem jer sam napustio mesto. I nemam olovku kod sebe. Preuzimam potpunu odgovornost za sve što nisam uradio, pred svima, sada, na pustom ostrvu, rečnom. Na adi. Nadam se da ću biti zaboravljen. Bolje zaboravljen nego zabravljen.

Isti sam kao i svi. Krenuo sam odnekud, polako, napredovao, nekad u visinu, nekad u širinu, nekad u dubinu. Ne poričem više da je bilo propusta, previda, prevara, ili drugih pizdarija. Lagao sam ali svi lažu. Kad kažu da lažu to je jedina istina ali to nikada neće reći. Izdržaću dok ne prođe sat, nedelja, godina. Bolje sam sebe da osudim nego da mi sude gori od mene. Želim da odem, nisam zalepljen za mesto, nisam ukopan, nije rov ovde. Dovoljno je poželeti da odeš sa mesta i ako dovoljno želiš sve će se okrenuti protiv tebe tako da moraš da odeš. Nikada ne bih otišao da nisam to stvarno poželeo. Kunem se svojim budućim grobom da sam to odistinski poželeo. Stajao sam, kao što sada što sedim pred vama i razmišljao sam šta mi je činiti. Da li bi bilo dobro ostati još malo, silovati mesto? I tada mi je sinulo kao sunce kada se probije iza kišnog oblaka nestabilnog prolećnog dana, tada mi je sinulo, treba da odeš, da napustiš mesto. Nije to mesto za tebe, nije te vredno, ti si dao sebe a sada samo sebe nemaš, govorio sam sebi u bradu. Niko ti ni hvala nije rekao. Nije kao da se od hvala živi, pa ipak. Nije kao da si za hvala radio, nego za istoriju. A sada napusti ovo mesto, dok ne bude kasno. Reci pa-pa. Laku noć, deco. Reci a sad adio.

Znam kako ću. Biću pravi čovek, hrabar i sam, neću povesti nikoga sa sobom. Ko propadne propao je, neću nikoga povući za sobom. Neću pobeći, samo ću odstupiti. Biće noć, to je neminovno. Radovaću se osvitu novog dana, meseca, decenije. Misliću o svojoj budućnosti jer sada kada sam bio primoran da poželim da napustim mesto budućnost je jedino ono što mi je ostalo. Probudiću se u sojenici, duboko u teritoriji Velikog ratnog ostrva i staviću svoju teget kravatu sa žutim zvezdama na goli vrat, i razmišljaću o svojoj budućnosti.

Ovaj rat niko nije dobio, ja se nisam predao, samo sam se povukao. Meni nema mesta na mestu ali imam svoju budućnost koja se sadrži od svega što u nju projektujem. U jednoj takvoj projekciji ja se vraćam. Prelazim peške preko vode, okrenut leđima suncu koje osvetljava moju auru. Hodim a gomila poklonika koji su me zaboravili ponovo me prihvataju kao kakvog prekaljenog kapetana koji je možda izgubio brod ali je sačuvao svoj život. Jednom sam davljeniku tako udahnuo život, drugome sam pridržao grudnu kost da ne iskoči od sreće, trećem sam kičmu ispravio. Ponos treba ovim ljudima i ja im to mogu ponovo pružiti, to je najmanje što im mogu pružiti posle ovoliko godina obostrane netrpeljivosti.

Onda se jedno vreme ništa ne događa.

Pogledam prizore u kojima se ništa ne događa, gde više nikoga ni nema, hoću da učinim da se nešto dogodi, hoću da čujem glasove tuđih života ili makar smrti, da čujem da je ovde nekada bilo života, iako me to neće stvarno radovati. Sednem, kao što sada stojim pred vama sa iskrenom namerom da plačem. Ali suze nisam mogao ni da izmislim.

 

(2017)