pesme

NE PODNOSIM DA SAM NA IVICI OSIM AKO JE I MARICA TU – deo sedmi

Oh kako ne podnosim prologe, klizave podloge, nekrologe, obloge i bolove, beskonačne dosadne monologe, monodrame i golove iz ofsajda, protivnike Prajda i podele što polove, pulovere, Range Rovere, Blackburn Roverse, Versus, Ellesse i Puma, ne podnosim Adidaš, Odidas i Fulla, sve bivše pripadnike JUL-a od kojih jednog posebice, uzane bokserice, japanke, kožne papuče, kada telefon mjauče, osvrtanje na juče i prekjuče, morone iz sitkom serija osim ako nije Ešton Kučer

Ne podnosim tropare, tropsku vrelinu, pizde i pizdu materinu, materinstvo kao odgovor na belu kugu, Jugu i jugonostalgiju, materinstvo kao društvenu normu, mijalgiju, lošu formu, Grega i Normu, Očajne domaćice, reklamu za Noblice, crvene čipkane gaćice, prvo lice, nepoznato lice, pratilje, ne  podnosim misice, Modelsice, mice i micike, polutke, polugole lutke i fensi butike, Barbike, Kenove, izuzetno ne ponosim nameštanje kose i fenove, fenomene svakodnevice, oralne device, moralne gromade koje javno rade na svojoj gromoglasnosti, gromopuc i epske romane osim ako nisu kraći od sedam stotina osamdeset i jedne strane, mada i tu samo neki dolaze u obzir

Momentalno ne podnosim monumentalnost, kompleks niže a naročito više vrednosti, apriori ne i ad hok nepoštovanje, čekanje, brektanje i odukivanje, trn u peti, balvane u oku i neumivanje, balvane u reci i balvane na obali, sve one što bi probali a ne bi probali, hoće kaki-neće kaki persone, persone hoću ali ti prvi, kada balvan neumorno drvi, ne podnosim drvena lica bez gubica, miris koji ima higijenska gumica (mada je koristim), duvanski dim i VIM, ne podnosim bušne kutlače, ludake i ludače osim ako nije Mad Madam Mim

U nastavku ne podnosim nastavke, nastavnike narednike i jesenje sastave, tečnost na vrhu pavlake, povlake, povlačenje za dres i dovratke, doznake, bogznakako obznane, pozvane da o svemu govore, medalje, vence i lovore, logore, ofis boksove, savremene pesnike i pesnice, koncentrovane sirupe i koncentrovane pesmice, osim ako nisu Docsove

Ne podnosim vešala, čak ni u igri, brojanje krvnih zrnaca, kite kod crnaca, barem većine, teror većine, teror manjine, teror uopšte, naše i njine, inje i mrazove, Deda Mrazove, lažne brade, brkove i kose, grede, krede, keder i fosne, one koji se visoko nose a u stvari su čist prosek, bez ostatka i srama, politički angažman Vargasa Ljose, ljude oko kojih se stvara fama, da ne kažem hype, osim ako nisu Kaiser Sose, a nisu…

BIHCIKLUS

Krug, treba mi krug, jasna distanca bez početka i kraja, da mogu u svakoj tački da odstojim i proglasim je novim početkom, krajnjim ciljem, podjednako udaljen od centra zbivanja, mesto dodira dva sveta, unutrašnjeg kružnog i spoljašnjeg beskonačnog, tangentar, gde se dešavam i gde se ništa ne dešava, periferija teritorije i zvuka, tišina, granica mogućnosti i nemogućnost ograničenja, brzine kretanja, okretanja i skretanja, u smeru suprotnom od smera suprotnog od smera svih suprostavljenih smerova, pravac bez prave, čistina koja u sebi sadrži istinu, sakrivenu, nekad zarobljenu, nikad zaokruženu

Treba mi skup, i podskup, i podskup skupa skupova, krugovi koji se preklapaju, seku, nekad dodiruju, nekad sadrže, svoju formu, da uglavim, udesim, umestim, da pripadam, pribadam, pribodem sebe, se, na etalon, na pesak krugova, živim, propadam, sabiram sadržaj skupa skupova, oduzimam skupljeno, skupljam se u sebe, se, sa poda, sa svoda, sa ivice skupa, na marginama skupa, u kuloarima kruga, spremam sebe za sebe drugoga, spremam se u skupini trupova i udova, za udav, zaustav, počinjem novi krug po starom dobro utabanom krugu skupa skupova

U nuli sam, na nuli sam, nulim, ka nuli sam, gubim se, tražim izlaz, okno spasa, urlam, nula je čula, strah me je kada se sažima, deli, u dve nule, prostom deobom, dva kruga, vozim osmice, po ivicama, pazim na kurvaturu, varim, curvatura major je pruga, marim za kvadraturu kruga, kurva je nula, i osmica, puzim, po beskonačnom i minus beskonačnom, krug levo, krug desno, ciklus, ponovo nula, pa osam, pa beskonačno, pa minus na ramenima nosam, balansiram, održavam empirijski red u entropiji praznine kruga, podskupa skupa skupova, na nuli, održavam, održavam se, sebe izdržavam sa nula primanja, nula je primarna, davanja su presušila, oči, suve ispucale, dve nule, ispresecane, iseckane krvnim sudovima, trupovima i udovima, gledaju preda se, kako kotrljaju, sebe, svoj bihciklus

NE PODNOSIM DA SAM NA IVICI OSIM AKO JE I MARICA TU – deo šesti

Ne podnosim osobe koje o sebi govore u trećem licu, treća lica, posrednike, predsednike, izgrednike, poslanike, ofrlje i krlje, Meblo fotelje, kada neko neprestano melje, kada neko neprestano melje bez obzira da li još neko govori, gore od gorih, proliv, povraćanje, proliv i povraćanje simultano, simulacije i stimulacije, izostanak erekcije i druge izostanke osim ako nije izostanak inspekcije i GO stranke, oni ako bi mogli na duže da izostanu ne bi bilo zgoreg

Pored dotičnih ne podnosim ni one što ih sve dotiče, one što se dotiču po prevozu, bozu, fimozu, paradentozu i bilo šta što ima veze sa zubima, paste, pastel, četkice i nadrkane tetkice što brane da se trči, golmana koji se kurči pa primi gol kroz uši, vaši, krpelje, skrndelje, dlake i dlake iz kudelje, staklenu vunu, azbest i klizav pod, osim poda koji ugreje hod

A ne podnosim ni aorist, aortu bušnu, grudnu i trbušnu, posebno trbušni ples i naduvene trbuhe, buhe i pazuhe, puke slučajnosti, dogovore u tajnosti, kad neko psuje i posti, kad neko ima analni seks, psuje i posti, veliko spremanje kada dolaze gosti koji za sobom ostave veliko sranje koje traži novo veliko spremanje, nenajavljene padobrance, lance i katance kojima ljudi zaključaju ljubav pa neki tamo most izgleda leprozno, izgleda gubav, konačnost ruba i oštrinu ivica stvarno loše podnosim, osim ako nije Ivica Osim 1990-e

Uz sve ovo ne podnosim ni nostalgiju, ni neurasteniju ni neuralgiju, alge, alhemiju i magiju, Vekiju i rakiju, likove koji se do podne napiju,  likove koji samo bleje, a nisu ovce, lovce, rovce i kamen-gurabiju, prazne leje, krcate aleje, fariseje i  naručene eseje osim ako nije esej u ragbiju

Ne podnosim ni one što sve mere u bobu, licemere, novu garderobu, pogotovo kada treba da se traži, govno na plaži, govno u kadi, (da li to uopšte treba spomenuti?), ne podnosim bilo kakav spomen laži, isto se odnosim i prema kamuflaži, sabotaži i makljaži, ne podnosim ni intimna pitanja na intervjuima za posao, biroe, šaltere, haltere boje kože ili ne daj bože bebi roze, bebi plave, usijane glave, kuće strave u luna parku, bosansku marku i feninge, posleponoćne treninge, hepeninge i ivente, medikamente, bulumente i instrumente prinude, muljave ljude, mrsomude, prazne ljušture, ljuske od jaja i končiće na kesicama čaja, ne podnosim nagrade koje te nagrde, bombone koje se tope i one tvrde, topa u šahu, štene u šahtu, tajkune i njihove majmunske guje osim ako nemaju jahtu jerbo će onda biti i šta da im se konfiskuje, nekad…

ZABRANJUJEM SEBI NA NEODREĐENO SVAKO DALJE ČINI.DEJSTVO

Ne znam tačno da li je trač ili istina, ali stalno mi se čini da postojim, to, kad mi se čini, to je čist činizam, čitam strip Tarzana iz ’81, šimpanza u meni hoće da se počeška po lobanji, staklenoj, u kojoj je žička pregorela, idem niz Žičku, idem niz Užičku, udišem čist kiseonik, ovuda ne sme da prođe smrdljiva mašina, marširam, valjam se, ukočen sam kao Marina, kao Milena, nisam svilen, a buba jesam, lenja, pita me drvoseča sa grane za crvenu Bubu u dvorištu, kažem ’71, radi ali se ne vozi, dekadu sam mlađi a sudbina mi je kontradiktorna, ne radim ali se vozim, vozim se u nekim pričama u kojima mi se sve nešto čini, činija supe me sačeka na stolu, slova plutaju bezbrižna pa ih progutam, kao strah koji odagnam novim sankanjem niz zamišljenu Čukaričku padinu, Bežanijsku kosu, spuštam se u bobu, merim sve u bobu, video sam u šarenom magazinu Bobu, i Brenu, sa brenerom, pali i žari po Bežaniji, iako je ostarila, ne palim, žalim, čini mi se da bežim, čini mi se da bih otišao, čini mi se da bi mi tamo, preko sveta, sve bilo novo, kao Novi Zeland, čini mi se ili mi se pričinjava, da samo plač i kuknjava može na dobro da izvede, nas, posrnule Madone sa velikim sisama, primadone i Maradone, takva koncentracija izvrsnosti u malom teritorijalnom pakovanju mora da nosi na sebi, na zastavi, precrtanu ljudsku lobanju, nagriza sve čim sa kiseonikom dođe u dodir, dodirni me da znam da me želiš, ležiš, ne pomeraš se, čini mi se da si odsutna, da sam neopravdan, da zbog permanentnog izostanka iz sadašnjosti padam u avgustu, imperatorno je da padnem, padam u zaborav, čini mi se da mi je sistem pao, kao i memorija, i hard core mi pada, čini mi se da sam nekada imao veće šanse i da su nijanse bile za bobu deblje, masnije, svi smo rado jeli slatko i masno a sada bez gledanja biramo kiselo i slano, da sjebemo pritisak, čini mi se da živim pod pritiskom, odem jednom u 12 nedelja da se izlečim staromodnom metodom ispuštanja krvi, upisao sam se da mi nekada izvade i srž, u suštini biću samo forma, formalno imam i druga stanja, takođe neizlečiva, čini mi se, anizohoriju i petice iza šestica, odbrojavam unazad, brojim dane, čini mi se da ih je sve manje, krajnje je vreme došlo da se uzmem u obzir, da se sastružem sa laminata u prvi i poslednji čin lične jednočinke, monodrame za mame i teško bolesne, mentalno zaostale, zaostale u razvoju, slomljene na razboju, napuštene u odgoju, neodgojene, poluproizvode, izrode, čini mi se da je takvih najviše, poluinteligentnih, polupismenih, poluostvarenih, poluzaboravljenih, poluge su u njihovim rukama, čini mi se ili mi se pričinjava i polubog nekada mora da sedne na šolju i da bude van sebe, čini mi se da mnogi to ne shvataju, svi smo rođeni goli i ponekad moramo stajati goli, pred istinom, postojanja.

NE PODNOSIM DA SAM NA IVICI OSIM AKO JE I MARICA TU – deo peti

Izuzetno ne podnosim zadrte i ograničene, zadrte koji trte ograničene, varničenje, vatromete i petarde, šut za tri poena Ratka Varde, Tantum Verde, verande i gluperde, kao i glupandere, ne podnosim komplet plišane trenerke i mede u tonu, ronilačka odela i skafandere, bandere u A, TENT B, dalekovode iznad krovova, zapušene odvode i oluke, pomen rovova, bruke, jauke, muke i okuke, ljude univerzalne struke, univerzalni lepak i samolepljive pauke koji su namereni da nekog uplaše osim ako su zalepljeni na unutrašnjem dnu čaše, tako da se ne vide od pića

Ne podnosim vrućinu, ezoteriju, visinu, pustinju i preriju, svaku sapunjavu seriju, tvrde sapune uopšte, imena od milošte, deminutive, blitvu, kelj i gljive, ples i plesan, buđ i rđu, tvrdu struju i onu tvrđu, naizmenično, manično, depresivno i opsesivno, posesivno i sve je divno leptiriće, bačene papiriće, unutrašnje biće osim ako nije unutrašnje biće poručnice Ripli

Povrh toga ne podnosim vrhovne vođe, vrhunske ribe, vrhušku stranke, ribe morune skobalje i ralje, dalje ne podnosim roditelje koji imaju projekte a ne decu, aluminijumske felne na Kecu, kišu oko Kragujevca, kišu i oko ako ciljaju visoko, na vrhove, ne podnosim stihove koji liče na već napisane stihove, giht i gifove, metalske rifove u turbo folk numeri, naizgled iskreno prepuštanje sa zadnjom namerom, osim ako ta namera ne ostane zabeležena nekakvom kamerom

Onda ne podnosim prosek, Proseko i prošek, prepečen hleb i bonsek, oseku koja otkrije skriveno smeće, smećare koji se kriju, nijednu zmiju, one što biju pa posle pitaju kuda, muškarce bez muda, žene bez muda, ne podnosim one koji su bili svuda a da dupetom nisu makli, karoseriju koja se cakli, jeb’o seriju koja ima devet plus sezona, njih ne podnosim više iz fazona nego što su možda stvarno dojadile, evo na primer Dosije – X podnosim

Zato ne podnosim ostale dosijee, dijabole i dileje, odiseje i priče od Kulina bana, kako je uvek bolja tuđa poljana, na kraju dana ne podnosim da nosim ekran na jastuk, beli luk, crni luk, lukove i strele, imele i ukulele, ne podnosim granice, prelaze, prilaze, obode, ne podnosim one što odvode, mada ni oni što uvode nisu baš sjajni, pridev javni na tajni, magistralne pravce u Negotinskoj krajni, krajnji napor, priče koje je pisao Momo Kapor, kap u prepunoj čaši, oluju u flaši, Titanik u avanu, osima ako nije deo brodoloma na tavanu…

NASTAVIĆE SE…

BUNAR SUDBINE U PATNJI ZA KOFOM ŽIVE

Dah, izlupan palicom, držim u rukama, mito za život, držim u rukama točak sudbine, istrošen vremenom, točkić otpao sa kofera, uhvaćen u laži, tačnoj kao tač

Mesec je kriv za sve, i njegove smene, gule sa mene, čekanje i htenje, zurim u prazno, želim da se davim, kao leptir da se spržim, nad vrelom površinom, u fonu, dišem u balonu, na izdisaju sam kao kočnice školskog autobusa na samom vrhu nizbrdice, mašem rukama, sebi iznutra, nisam video karte, mape, rukama sam prekrio lice, pogledom tražim svoje oči, reči poslednje koje okupljam oko sebe kao dečicu, kao hrpu lascivnih fotografija, tri poznate žene, bačenih u bunar

Držim u rukama točak sudbine, istrošen vremenom, točkić otpao sa kofera, uhvaćen u laži, tačnoj kao tač

Mogao bih se vratiti kasnije, ali se vraćam i pre nego što odem, mogao bih se i vratiti nikada, ako dobro ubodem

Sva naša sreća rezultat je bezgrešnog kursa, koji traje tri meseca i nosi sertifikat, naša srca zatrudne kao u filmu od samo jednog seksa, i bez sonde ultrazvuka, i bez da bunarim, vidim, biće sigurno žena, zvaće se Nada, zvaće se Ljuba, zvaće se Vera

A posle pobačaja, ostaće hladna površina, sluzava slina, leš i tišina, otvrdla podla kičmena moždina, nikad čvršća osovina, osobina ovog tela je da istrpi sve, da iscrpi sve, i svakog, ko prvi trepne, pada, svi idu u istu kofu

A posle pobačaja zatvaraju se vrata raja, otvara se stomak, posuvraća izduvana vreća i ušiva za trbušni zid, abort! bušni zid, bog na nebu, bunar u zemlji, ozidan, uzidan sam, nabacujem laso sebi na vrat, konopac spuštam, okrećem točak, kofa tone, tri tone u mrak, čujem cerekanje, čujem zadah, izgubim dah

Dah, izlupan palicom, držim kao malo vode na rukama, nikada nisam živeo na živim mukama, na žive rane sipam živu iz toplomera, toplo mi je oko trudnog srca, iz grudi buncam, u magnovenju, febra me davi, meda, vi svi ostali iz špila, tač

Sedim u kofi, klatim se kao kakav bikuspidalni, trikuspidalni profil, pretim, otvaram zatvaram, krvni sud, sud pun krvi, serem u kofu, pišam u vodu, uvek sam prvi, čekam red, redove u zavodu, u zavoju, četrdeset dana da stigne hrana, četrdeset noći pića i moći, pokvari mi se konopac, kriv mi je džojstik, drkam ga, drkam ga, drkam dok ne pukne, pljusne, preko vode me vode, kikoćem se sa dna, ispuštam tam, ispuštam bam, ispustim dah

Tačan kao švajcarski sat, bušan kao bunar i praktičan, izvučem se na vlažnu površinu, zguljenu materinu, tačan kao tač, previdim prevod i spočitam neistinu, sam sebe otkucam, ukucam, upucan, puca-san, Mesec je kriv, Mesec je Japanac, moju nutrinu isisava na slamku i razmazuje je po zamku, na planini Fudži

Večni vetar, nepostojeći, raznosi kosti preko trema koga nema, bez mene se množe, sve te kosti i kože, milioni uzdaha, zuba, tačni kao tač, odvajaju se nepovratno od svojih ležišta, materija, ograničena strategija, tumor ekspanzija, niko ne sme da kaže, kad kažeš gotovo je, trepnuo si, padaš

Dah, izlupan palicom, držim u mukama, žito za kivot, držim u mukama tučak sudbine, isprašen semenom, uhvaćen u maži, tačnoj kao tač

Sva moja istina je uljuljkana uspavankom, miruje u tišini, jedva da otpusti dah, sedim sam u olupini, u konfuziji, kada znam zašto smanjim se na veličinu kofe, ali patim od visine pa se pravim da ne znam, ni šta, ni kako, ni gde, ni kada, dišem u fusnotama koje niko ne čita, ne obraćam više pažnju na skrivene poruke, ni na neskrivene poruge, poluge odavno nisu u mojim rukama, točak sudbine, sud bine, sud, kofa, ubi me

NE PODNOSIM DA SAM NA IVICI OSIM AKO JE I MARICA TU – deo četvrti

Ne podnosim ni konzerve, ni pritajene konzervativce, operu i operativce, gotovs i gotivce, gotovinu, otopinu, praznu binu i frazu pivce za živce, kad neko glumi sumnjivo lice, podgrejane pice i palice, neobrijane pice i ralice, skijice i ubice, raskopane ulice i zatvorene ptice, emisiju Vice i vice versa, pluripotentnost stresa, frižider bez mesa, pepeo na urni, večne i nepravedno optužene krivce, osim ako nisu dežurni

Audio-vizuelno ne podnosim neuspele diptihe, triptihe i lažnu kvadrofoniju, kakofoniju i mobilnu telefoniju, zračenja, kačenja, kad neko sebi daje značenja, kad neko sebi daje na značaju, talog u čaju, talog u društvu, tal i taljenje, bal i baljenje, krljanje, frljanje, trljanje i mrljanje, svako srljanje glavom bez obzira, pod duhovnim ili svetovnim vođstvom kralja Pira, ne podnosim ni žicanje, sricanje, žirante i mantre kao ni žirije osim ako ne jedu kilograme i kilograme žira

Iz keca u kec ne podnosim kladionice, auto-perionice, bolnice i lekare koji ćutanjem traže pare, apotekare koji valjaju lekove od preko bare, barmene čmarove, dugačke farove u gradu, načičkane štandove, šaradu, plastičnu kadu i Adu od maja do septembra, zlo koje se sprema da iz zasede podlo skoči i nekome našte srca iskopa oči, ne podnosim Vrnjačku banju, Goč i privezak Tamagoči, dočim i kad neko kroči u prostoriju i unese euforiju, osim ako nije zbog raspleta u Čiča Goriju

Zatim ne podnosim ni robote, omote i kvote, kokote i botove, lobotomisane skotove, kao i one komotne, predizborne video spotove, drotove, dronove, ajfonove, dobermane i rotove koji su naučeni da budu zli, mrzitelje pasa, mačaka, kornjača i uz to ne podnosim ni pokondirani Vračar, vračeve, tračeve, tračare, batice i braćale, ne podnosim zvanja, titule, nule i parne brojeve, imaginarne staklene kule, zurle, frule, kulturno umetnička društva za vaćarenje novca i idijote, osim ako nisu poznati bend iz Pule

Takođe ne podnosim debeovce i dibijevce, kodere i kod testere, Radovce, Ofkovce, pranje sudova posle večere, Grobare, Delije, četnike i partizane, prazne ćelije i prazne grane, likove i likuše iz zemlje Dembelije, pale s Marsa i pale s kruške, nepotrebne podele na muške i ženske, venske krvne sudove, sudove na osnovu prve impresije, represije i prazne tepsije, veresije i Pepsi, slabo podnosim i čudovišta van dvorišta osim ako nisu kô Nesi…

NASTAVIĆE SE…