IZMEĐU SEĆANJA I ZABORAVA UVEK BIRAM…

Bio je 19. decembar. Sišli smo do obale. More je bilo nemirno ali mornari su bili bez brige. Hodali smo po doku, daske su mirisale na sirovo drvo, mirisale su na novo. Pustila mi je ruku i okretala se u krug. Izmamila je sunce kroz oblake, makar na sekund. Njena kosa boje bakra upila je jedan zrak i sakrila ga za veče. Rekla je kada smo stigli do kraja – Hoćeš li se zauvek sećati početka? Imao sam sa sobom papir i olovku pa sam zapisao njene reči. Ruke su mi se tresle.

Bila je zima. Skoro. Sišli smo do obale. Hodali smo po doku. Daske su škripale pod našim nogama. Pustila mi je ruku. Oblaci su ličili na raspuštenu kosu koja je padala u more. Pamtiš li još uvek? – okrenula se i rekla. Imao sam fotoaparat sa sobom i uhvatio sam taj njen okret. Prsti su mi se kočili.

Bilo je ledeno. Sišao sam do obale. Hodao sam po doku. Neke daske su nedostajale. Imao sam kameru sa sobom. Postavio sam je na stativ. Snimala je prazno nebo i prazno more.

Advertisements

9 comments

      1. Jesam, a ima nas i više pa je to onda i normalno. Svatko od nas nešto svoje ima.

        Ali moj komentar se odnosio na: samo sam nabrojio rekvizite i načine bilježenja iz tvojeg teksta. I zanimljivo mi je bilo to što je ona dalje i što je manje ima, to se sjećanje više oslanja na tehnologiju, sve sofisticiraniju.

  1. (Po)Nekad i ne volim da se sećam, problem je samo što se nekako uvek setim… onako živo… nikako mi taj zaborav ne ide od ruke, kad je dovoljno jako, kao ovaj tvoj tekst.

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s