konj

PRIČE KOJE MI JE U PISMU POSLAO NEKI ČOVEK

Neki čovek je jahao konja kroz dolinu.

Naišao je na zapregu koja je upala u blato i pomogao da se izvuče.

Kada je čovek upao u dugove morao je da proda konja da bi se izvukao.

Posle nekog vremena šetao je kroz dolinu i naišao na zapregu koja je upala u blato.

PRIČE KOJE MI JE U PISMU POSLAO NEKI ČOVEK

Neki čovek nije znao šta će sa sobom pa je kupio argentinsku dogu.

Neki drugi čovek nije znao šta će sa sobom pa je kupio konja.

Neki treći čovek nije znao šta će sa sobom pa se ubio.

Posle nekog vremena i doga i konj su imali probleme sa nogama.

BALADA O DUŠKU KORAĆU, PARDON O GASTRO-INTESTINALNOM TRAKTU KONJA

Sa savetnicom za medije odlazim na hokej,
Ledena dvorana Pionir, da li je to okej?
Minut do podne, može?
Goli kao istina?
Goli do gole kože?
Samo sličuge?

Tramvaj broj 13 jezdi prema železničkoj zvezdi,                                                                                                                                                                            pardon, prema Beogradu na vodi,                                                                                                                                                                                            kupio sam jutros maketicu u Rodi,                                                                                                                                                                                                pa ipak,
moraću da presedam posle hipodroma,
kada prođemo Rusku,
ispred Ruskog doma će da mi ispadne diploma,
pardon, doktorat,
pardon, ispašće mi bomba,
ma šali se konja,
ispašće mi plomba,
ali zubara nema u Narodnog Fronta,
pardon, Kraljice Natalije

Kiša lije preko Careve ćuprije
konj je otpušten,
pardon, opušten,
pardon, pušten,
i neće da se bije,
nego ćuti i trpi

Konj je stara raga, matora, ali nov je džokej,
po svim jebenim standardima isuviše težak i krakat,
samo pomislim na celivanje pegle, što nije okej,
nevidljivi lakat
sevne u nutrinu,
iz istog onog tramvaja,
ima li kraja nemiru u viru,
ima li vama kraja,
narode moj,
mi gore,                                                                                                                                                                                                                                         vama dole,
i mamicu i lipicanera a i baba Miru

U Taliru sretnem Duška Koraća,
koracima lakim kao Dane Oblak koraća,
pardon, korača,
sretnem Duška Korača

Premotaj ispočetka.

U Taliru sretnem Duška Koraća,
od ljubavnih jada,
želudac uvek prvo strada,
pa kao konj, uz teške muke povraća,
ostavila ga je Jelena,
ostavila ga je Rusija,
na kraju krajeva,
da budemo iskreni odjebala ga je Jelena Išinbajeva,
ej makar je probao,
blebletao koješta,
a ona što je vešta da se pravi visoka i hladna kao Pešter
pa ga kao nije uzimala za ozbiljno,
nije lepo s njene strane,
sprintericom potkovane

Nego savetnice imam za autogram ove salvetice,
iz Talira,
pardon iz Talina,
ne znam koja je to lakat krivina,
ali na jednu ličnu kartu izdaju samo dve sličuge,
moraću da se plazam na kopitima,
ako nazebem i dobijem proliv,
pardon, dijareju,
objavite u medijima

BASNA O KONJU KOJI JE SANJAO DA NE JEDE PROSTIRKU

Ova basna potiče još iz vremena kada čovek nije znao za kombajn. Žetva se obavljala ručno a strukovi žita su tovareni na kola. Kola su vukli volovi.

Moj gazda nije bio običan zemljoradnik. Dok su njegovi rođaci imali volove za vuču kola sa letinom, on je rabio mene, svog konja. Vuča tih kola bio mi je najteži posao od kada sam postao konj. Najlakši deo posla je ujutru dok si sit i ispavan, tada vučeš prazna kola na polje. Sunce je tek granulo, osećaš rosu na travki koju stigneš da mazneš pored puta dok se gazda ispriča sa nekim koga je sreo. Onda malo otopli, kola malo otežaju od požnjevenog žita ali i dalje je banja. Tu si, u prirodi, na polju, možeš da osetiš miris zrnevlja, svežeg kao Sunce. Sunce istina prođe zenit, peče sve jače, znojiš se kao da si u galopu, kola otežaju i treba ih vući sve dalje a naposletku i kući. Vedro vode daleko ti je kao vedro nebo. Jedva se dovučeš, natovaren kao magarac uz sve one šibe po leđima i divno trenje drvenih točkova i zemljanih puteva koji su udruženi samo da ne bude lakše.

Neka vuče konjina.

Pa ipak nije to najteže. Najteža je istina. Jednom za uvek sam je naučio još dok sam bio mlad konj. Prvi put sam se vratio sa žetve, ne tako umoran, razmišljajući o svom tom divnom zrnevlju na posečenim stabljikama koje sam dovukao. Krava sa kojom sam tada delio štalu bila je jasna kao glad.

– Istina je da si dovukao žito ali on je gazda a ti si samo tegleći konj, budi srećan ako dobiješ slamu.