BIO JE SAMO TIHI DEČAK SA OSTRVA, NEKADA DAVNO

Bila je godina konja po kineskom kalendaru.

Beba je rođena na obali okeana, u restoranu roditelja. Dobila je ime Noake. Noake je prvo naučio da pliva a tek zatim je prohodao. Kada je napunio tri godine dobio je svoju prvu dasku za surf. Jedno vreme je samo plutao sa njom i koristio je kao marker dok je učio da roni. Sa sedam godina je krenuo u školu, tek je učio slova i brojeve a već je znao da seče talase. Više vremena je bio na okeanu, nego u klupi. Tokom dana, računajući i san, više vremena je bio u vodi, nego na suvom. Činilo se da se na dasci odmara, sanja i spava. Uhvati talas koji se lomi preko njega , uđe u vodenu cev, i nestane. U zavisnosti od veličine talasa, posle nekoliko sekundi pojavi se iz vodenog tunela, ozarena lica, mlađi nego što je bio malopre.

Kao mladić Noake se takmičio sa vršnjacima na ostrvu a ubrzo i sa starijima po celom svetu, i na sva tri okena na kojima se surfuje. Beležio je pobede olako kao da nije sa ove planete a isto se tako i odnosio prema njima. Njega su zanimali samo veliki talasi.
Najveći.

Umeo je Noake da vozi po vrhu usne, da izleti nekoliko metara u vis i ne slomi nogu, kao da je sam Pegaz bio pod njim. Umeo je da raširi krila, koja niko od nas nije video, ali, ali ta krila mora da su postojala jer neke od njegovih letova čovek bez krila ne bi mogao da izvede.

U jedinom obraćanju novinarima ikada, nakon šezdesete uzastopne pobede u Svetskom kupu, zaokruživši dvanaestu godinu za redom, na vrhu, rekao je sledeće:

– Ovo je moje poslednje takmičenje. Nemam više ambicije da osvajam Svetski kup. Nemam više ambiciju za bilo kojim trofejom. Ne želim da pomeram dalje bilo koji rekord. Znam samo da želim da surfujem velike talase. Želim da pronađem moj talas.

Noake je preko noći nestao, odselio se sa ostrva na kom je živeo trideset godina, na kom se rodio, na kom je naučio da pliva, roni i surfuje. Nestao je bez oproštaja, ostavivši stare roditelje samo sa porukom na šanku njihovog restorana:
– Vidimo se tamo…

Na prvom sledećem takmičenju pobednik je trofej posvetio najvećem surferu svih vremena, pogledao u okean, kao da će mu sam okean preneti poruku.

– Ovo je za tebe stari, gde god da si…

Nekoliko godina zatim različiti mladići imali su slične govore na dodeli trofeja a onda su nekako neprimetno prestali da spominju Noakea.

Godinama su se pričale priče da je viđen kako lovi svoj talas na Kamčatki ili u Namibiji. Drugi su se kleli da je surfovao u Australiji, Polineziji i u Kaliforniji. Treći su govorili da sada ima sedu bradu i da je smršao ali da i dalje vozi istu dasku sa kojom je poslednji put pobedio. Takvima se najmanje verovalo. Možda se jedino manje verovalo onima koji su tvrdili da je on ustvari tu, sve vreme, na drugoj strani ostrva, tamo gde sunce zalazi. Oni su u startu smatrani budalama.

Pa ipak, jednom prilikom sam se razvozeći neke turiste našao na zapadnoj strani ostrva. Prošlo je trideset godina i zapadna strana je iako divlja postajala zanimljiva došljacima. Bio sam nedaleko od plaže pred kojom su se izdizali talasi veći od deset metara. Bili su to pravi vodeni zidovi. Bilo je oblačno, smiraj dana, okean je bio taman i gusto se sivilo sa neba uvuklo u njega. Belina prelomljenih talasa je kvarila ahromatiju.
Zadržao sam pogled na priobalju misleći kako se ovih dana baš na našem ostrvu ponovo vozi Svetski kup i kako na naseljenoj strani ostrva nikako neće biti ovakvih grdosija.
Plaža je bila prazna, mogao se videti samo jedan trostruki trag na pesku. Surfer je odvukao dasku u okean. Baš je srećković, pomislio sam, sam u ovoj pustari, po ovakvom vremenu, u terminu večere za ajkule, pa ipak talasi su kao da si ih sanjao. Zagledao sam se malo bolje i video čičicu koji veoma hrabro grabi ka vrhu jednog nadolazećeg vodenog Golijata koji će se prelomiti uz takav prasak da sam već stavio ruke preko ušiju.
Posle nekoliko sekundi talas je krenuo da se umotava a meni se sve razdanilo. Samo Noake, čak i starac Noake, može onako da uskoči u vodenu cev. Osmeh mi se pojavio na licu.

– Tu si stari druže… – rekao sam naglas kao da će mu sam okean preneti pozdrav.

Video sam ga kako uleće u tu privremenu utrobu okeana, vodenu cev koja se umotava oko njega praveći najlepše mesto na svetu. Mesto gde se diše pod vodom, gde se držiš za vodu, gde se čuje, miriše i vidi jedino voda.
Okean.
San u snu.
Najveći san.
Taj veliki san svih koji sanjaju.

Znao sam da je to on, Noake, iako je pustio bradu i vidno smršao, samo je on imao taj pokret kukovima, nešto kao ples na dasci, kada je sam sebi davao do znanja da je sve pod kontrolom. Trzaj zadovoljstva.

To je bilo poslednje što sam video. Vodena cev je prvo sakrila najboljeg surfera svih vremena, i ja sam ga čekao i čekao da izađe kroz najmanji mogući otvor metrima i metrima dalje ali njega nije bilo. Hteo sam da se uštinem, da se probudim tek sledećeg momenta sam shvatio, pa on neće ni izaći. Moj osmeh se razvukao preko celog lica. Nije to bio talas koji se ne može savladati, koji lomi kičmu i baca na dno…
To je bio njegov talas.
Talas koji ga vraća tamo. Tamo odakle je i došao.

U okean.

Bila je godina konja.