život

IMA LI (OVDJE) ŽIVOTA PRIJE SMRTI?

Umrla je. Tužna je njena draga ćerka, žalosni su njeni prijatelji. Književnost je istina,  antifašistička borba je beskompromisna, pobuna zagarantovana. Sada je jedan kraj potpisan. Toplina ljudske duše, iskrenost sapatništva, žalosna je hrabrost. Ogromni autorski talenat, vedrina i vera u život, otišli su. Svi smo izgubili nasmejanu lepoticu oštrog jezika i velikog srca.

Mirno je živela i radila u Beogradu. Bila je ugledna urednica, autorka i producentkinja radijskog programa i dobitnica brojnih nagrada.

Dosta je bilo gluposti
šund stripova i TV-izložbi
Propalih književnika
i suludih pjesnika
želim, želim nešto novo
želim nešto pametno

Svaku je zaslužila za originalnost i umetnički nivo. A onda je krenuo raspad Jugoslavije, zemlje koju je stvarao i njen otac – heroj, organizator partizanskog ustanka u okupiranoj Istri.

Bilo nas je strah

Moralo se mučat

Da li neki sluša te

Ti nisi moga znat

Je bija fašizam, je

Je bija fašizam

Na oglasnoj tabli njenog dramskog programa, na spisku imena zaposlenih, pored njenog i imena još jedne koleginice, osvanuo je rukom dopisan paraf – USTAŠKE KURVE!

Zvala je stolara da joj popravi orman, a on, koji je već više puta radio popravke u njenom stanu, odgovorio je – ne radim za Hrvate!

Nemoguće, to ovdje ne postoji
Nije istina, to ovdje ne događa se
Tu te nitko neće koknuti bez veze

Nije istina, to ovdje ne događa se

Njena ćerka u osnovnoj školi – tek što ju je teškom mukom, kao samohrana majka, usvojila u jednom sirotištu u Hrvatskoj – bila je izvedena pred tablu gde ju je učiteljica označila kao ćerku neprijatelja srpskog naroda. Ona se nije skrivala. Nije ćutala – koristila je svaku priliku da odbrusi srpskim nacionalistima – javno, jasno i glasno.

Još uvijek imamo šanse za budućnost
Za budućnost
Za budućnost.

Bila je prisutna na svim mestima gde se okupljao narod u protestu protiv Miloševića i njegovog režima retrogradne restauracije velike Srbije.

Da živim od ljepše budućnosti
Da živim od ideala
Ma kako, kako.

Na kraju, nije izdržala: našla je preko oglasa stan u Rijeci koji su nudili za zamenu. Pristala je na humano preseljenje!

Zvijezde, filmove, markice i sne

Njena mala je počela da uči hrvatski, ali ona ga nije usvajala – govorila je književnu ijekavicu i, naravno, došla u sukob sa nacionalno uspaljenim domoljubima.

Luđaci još pjevaju
svoje himne
plaćaju tuđe
baš ih briga za sve

Nije u Rijeci, koja je važila za grad internacionalnog sklopa stanovništva, našla nikakav posao.

Dok vani bura sve rastura, htio sam izaći van
Žuto je lišće pokrilo grad, a dimnjaci su dimili.

Čudno, pred liftom nikoga
Pa tu uvijek ima klinaca
Čudno, pred liftom nikoga
Da nije danas možda nedjelja.

Na brzinu obukao sam zaket i izjurio iz lifta van
Preda mnom pusta ulica i bura je zviždala
Bus je na stanici čekao putnike, motor je brujao
Sa kioska su letjele novine, lova je ostala.

Uspela je da se zaposli kao učiteljica engleskog jezika u obdaništu. Ostala je i bez domovina i bez prijatelja i bez posla i bez para.

Govori se među 4 zida,
istresi svoju gorčinu iz sebe,
tko je kome maznuo lovu?
tko je poslao svog sina vani?
Kome se tuži,
koga se traži?
de li je zakon što danas važi?

Zatim je radila kao saradnik UNHCR-a u kampovima za izbeglice širom Hrvatske.

…točan sat da ne kasnite na posao
točan sat da ne kasnite na posao

Pokušavala je da od tog posla napravi humaniji projekat od nadmenih rutinera u svetskim centrima za bezimene izbeglice.

Ljudi dolaze, dolaze da ih vide
Nikom se ne ostaje da tu živi dalje.
Počinju da smiju se mrge dlakave
Dižu utege ljudi smiju se i gledaju
.

Nisu joj dozvolili, pa je morala da ih napusti. Na kraju, podnela je molbu za iseljenje u Kanadu.

Amerika, beautiful Amerika, dolari
Amerika, Marlboro i Coca je Cola beautiful.

Tek tamo je doživela pravu kalvariju.

Prolaze mi ispred nosa
Razni ljudi sa svih strana
Crnci, bijelci, šovinisti
Krive oči, realisti.

Radila je na crno u noćnim smenama po raznim podrumima – pravila je milione poštanskih koverata za prazne reklamne poruke, zajedno sa drugim izbeglicama.

Neću da radim za dolare
Neću da radim za lopovsku družinu

Mi ćemo uvijek biti
Jači od onog tko nas tlači
Doći će trenutak istine

Ćerka je išla u kanadsku školu, imale su stan i finansijsku pomoć za izbeglice. Po prirodi dostojanstvena osoba, nije se dala gurnuti na dno. Naprotiv, prodavala je nasleđeni nakit, prsten po prsten, ali je htela da ima dostojanstvo i slobodu. Radila je i kao autorka dokumentarnih drama – naravno o izbeglicama sa Balkana!

Di je taj raj o kome smo sanjali
I sve ono o čemu smo maštali?
Ooh, nestao je
Kao kad sunce uroni u more
Kao barka koja tone

Sve su to bila njena braća i sestre po nevolji. Pisala je o svemu što joj se događa. Nije izdržala tri godine koje su joj trebale da bi dobila kanadsko državljanstvo. Otišla je posle dve.

Ne idem tamo više nikada
Ta su vrata zatvorena

Ovdje fali jedan stih
Koji bi objasnio sve

Vratila se u Rijeku i u njen voljeni Rovinj.

Ulice, tako poznate
Zašto šute u ovaj kasni sat

Tamo su od dvospratne kuće ostale samo konoba i velika terasa. Ostalo je prodala da bi ona i njen brat imali od čega da žive kao izbeglice iz Beograda. I tu je ponovo našla neki svoj mir.

Jer sve je za tebe
I sunce je za tebe
I nebo je za tebe
I zvijezde su za tebe
I more je za tebe
I ljubav je za tebe
I pas laje za tebe
A i vjenci, i vijenci su za tebe
A danas ti je šezdeseta i tebi pjevam ja.

Na toj divnoj terasi uspostavila je neponovljivo mesto sastajanja i druženja.

Želim vidjeti neke druge face

Mudre, pametne, lude i pajace

Smijati se, pjevati, plesati sa njima

U prokletim danima kad sam sam

Prijatelji iz cele bivše Jugoslavije, kao i iz Berlina, Pariza, Rima, Trsta, Londona, provodili su večeri i noći za trpezom koju je ona, uprkos oskudici, uvek neštedimice postavljala.

Sećaju se tih noćnih razgovora do vedre rovinjske zore na terasi sa pogledom na krovove i sunce koje se rađa. Tu se diskutovalo o svim važnim stvarima sveta, morala, slobode i, naravno – umetnosti, umetnosti u koju je verovala bez kraja i rezerve.

…večeras slavim pobjedu
svaka čast mojim čeličnim živcima

Pisala je i pisala, sve jednu knjigu složeniju od druge. Pisala je i putovala, istraživala sudbine nestalih i pobijenih, Jevreja, Roma, Slovena, Italijana, Nemaca, Letonaca, Litvanaca, Rusa, studenata, pesnika, partizana… Pisala je i istraživala, i dobila rak!

Oooo, preživjeti
Oooo, mi ćemo preživjeti.

Uživljavala se u svaku pojedinačnu sudbinu i primala bol ubijenih i izmučenih ljudi, i obolela prvi put. Pobedila je prvi rak i pisala o toj bolesti, pišući o Andreasu Samu, njenom muškom dvojniku. Uzela je na sebe da rastavi na elemente istorijske zločine jer se bojala da će ih zauvek prikriti. Tako je došla u naše vreme i nemilosrdno šibala nove fašističke režime svugde gde ih je videla.

Ne vjerujemo više nikome
Jedno govoriš, drugo misliš
Treće radiš kao vrhovi.

Nosila je barjak borbe za istinu, visoko podignut i prkosno isturen na vetrometini istorijskih laži protiv kojih se borila svim srcem i do kraja.

Pajaci i ljudine

I njihove sudbine možda

Skidaju kapu

Pred tvojom pojavom…

Poslednji put je bila u Beogradu na promociji svoje knjige EEG u Narodnoj biblioteci Srbije.

Bila je srećna, iako već na smrt bolesna.

„Pre neki dan na Facebooku sam objavila da ne želim da me službena Hrvatska smatra svojom spisateljicom. Izlažu vas na sajmovima, neki ste kao ambasador zemlje u kojoj pišete, a onda kad ste kritični, pojavljuju se komentar tipa: ‘Ona mrzi sve što je hrvatsko’, ‘Nek se vrati…’. Gdje da se vratim?! Vratit ću se, odnosno, otići ću, tamo gdje ja hoću. Živim u Hrvatskoj, imam hrvatski pasoš. Nacionalni identiteti, to je poznato, a i Zigmut Bauman o tome odlično piše, izmišljeni su konstrukti kojima oni na vlasti drže svoje podanike pod kontrolom. Svi mi imamo na desetke identiteta i gotovo je uvredljivo svesti bilo koga na jedan identitet – nacionalni, hrvatski. Ja sam Daša Drndić koja trenutno piše na standardnom hrvatskom jeziku koji je razumljiv i Bošnjacima i Srbima i Crnogorcima“

Živela je kao da nikad neće umreti.

Nitko ne vidi sto u mom džepu ima
Uskoro se neće ništa vidjeti od filma
U koji ćemo uletjeti
Rekla je ne, neću, neću nikad više.

Tako je i umrla. Umetnost koju je za sobom ostavila neće dozvoliti da ikad ode iz našeg sećanja.

 

 

 

 

 

Kad sunce opet zađe
I ptičice zašute sve
Ja ipak ću te čekat draga
Do kasno u noć.

KADA PONETI NOŽ ZA OTVARANJE KOVERATA NA REVOLVERARŠKI OBRAČUN

Obrnuo sam čun, čudan čun čučao je na gomili ekscesa, gomilu ekcema imam, da me nema, ne bih brinuo o svom povlačenju, uvlačenju, izvlačenju oštrice između korica i svega, između sveta i sopstvenog dupeta, da mi je da izađem na crtu, pa da procvetam, da mi je da otplovim, noćima sovim, s ovim, s onim, Sony dogori, izgori more iz noćne more, izmorim gore iz moćne Nore, haubica, tako me je zvao jedan ubica, nikakav opasan tip, samo obični ubica ptica, sećam se još uvek njegovog lica, ali ime sam mu zaboravio

Poslednji put osećam da trebam da objašnjavam svoje povlačenje, sa plaže, oseka sam, oseknem se, istresem ponešto iz sebe, svako jutro, svako veče, osetim se prazan kao keče, kao kečer, glumim padove a modrice su prave, večne, prelomi kosti, vilice i glave, ne govorim za film, televiziju, radio i kuće strave, ne govorim osim kada moram, kada bežim sa mora, kada moram sa mora, viknem u nebo da se more razmakne da otrčim na pučinu, pustim sebi krv da privučem kučinu, na obračun, na crtu, pseto ponese oštre zube, ja ponesem pastu iz tube

Hoću da znam da li je sve ovo zajedno vredno, za jed jedno, bezvredno ili sporedno ili oba, kada bih mogao samo scenu da probam pa ako mi se ne svidi da se povučem, da se vratim u garderobu i da se preobučem, da pokupim ispred teatra svoje morsko kuče i da ga pustim da me ponovo odvuče u zaborav, Meksički zaliv ili makar u Herceg Novi, da mi je da otplovim, ne, ne bih nikada mogao da lovim, zašto se uvek radi o lovi, ne, ne bih nikada mogao ponovo da volim

Poslednji put osećam da trebam da objašnjavam svoje povlačenje iz sebe.

ŠTA SVE MOŽEŠ NA LETOVANJU KADA SI MRTAV

Prvo jutro me je probudila pesma crnaca. Tužna pesma. Crnorizi bluz. Crna pesma. Zvuk zvona sa tornja prodirao je kroz otvorena vrata terase na kojima se lagana zavesa njihala u ritmu naleta vetra. Jugozapad vani. Severoistok unutra. Ritam sekcija – vetar, melodija – zvona, glasovi – crnorizo bratstvo.

Bila je nedelja.

Ležao sam u krevetu kao mrtav. Leđa na dušeku, čist čaršav, glava na jastuku, čista jastučnica, ruke uz telo. Odsutan pogled u tavanicu popunjenu lamperijom. Kao na odru. Jedan život je gotov, počinje zagrobni, srazmerno kraći i lepši. Blagog osmeha na usnama jer ne može ovo letovanje biti toliko loše. Kada si već mrtav ništa ne može biti toliko loše. Opušten sam, kao pre nego li nastupi rigor mortis. Razmatram da li da ustanem ili da prvo pogledam poruku na telefonu. Ponuda roaming tarife. Ignorišem. Kucam prijateljici, pre nego li besplatni komšijski wi-fi signal odumre, poruku: Bon voyage i u nastavku kačim poster filma Back To The Future… Srećan put natrag u budućnost. Ona se iz smrti vraća u Švajcarsku. Bila je na letovanju u rodnom kraju, obišla groblja, pričala sa mrtvima, zapalila sveće. Zapalila je i svećice. Iste je i ugasila. Bolje bi joj bilo da je poželela da se ne vrati iz Ženeve, sem na letovanja. Ipak, njen život još nije potvrđen. Pa opet, ako ti je sudbina da budeš mrtav, bolje biti mrtav na Ženevskom jezeru.

Izašao sam na terasu kada je crkveni gospel utihnuo. Do ostrva sa kog je dopiralo pevanje nekada sam mogao da doplivam. Danas mogu samo da doplutam. Deo zaliva do ostrva koji vidim sa terase uopšte ne liči na more, više nalikuje švajcarskom jezeru, sa planinama u pozadini koje se penju u oblake, sive i crne oblake, koji bi koliko danas sutra mogli da donesu vodenu oluju i da prospu velike količine slatke vode preko ovo malo slane vode što se vidi.

U slanoj vodi se lakše pluta. Ne zaboravljam na svoju nezasluženu i ničim izazvanu smrt i nastavljam da ležim i u moru. Sada već pomalo zgrčen, noge i ruke sam raširio i gledan sa neba ličim na sasušenu morsku zvezdu. Zatvaram oči kao svaki bogougodni leš jer đavolje oko peče kao u paklu. Razmišljam, a to je jedino što mogu sada, a da ne potonem na dno, kako je sunce sigurno oko đavola, anđela palog i osakaćenog. Daje nam dan i svetlo, to oko nečastivog, uslov za pregršt iskušenja i grehova. Otprilike sedam od deset osuda učinimo po sunčevom svetlu jer smo očima videli tuđu krivicu. Povrh svega pakleno peče, sve više i više dana u toku godine – to samo rasvetljava put na koji smo svi zajedno skrenuli. Sa druge strane, bog je daleko, što se najbolje vidi kada se ode na letovanje i tamo umre. Legneš na ležaljku na ponti kada đavo sklopi svoje oko iza zapadnih planina i posle sat vremena sve oči boga se pojave na nebu, neke od njih složene u prepoznatljive figure i oblike. Hladne, odsutne i daleke oči umiruju ili umiru (neke su već umrle ali njihov sjaj još uvek putuje do Zemlje), pokazuju ti koliko si ti mali – kao da nije dovoljno što si leš na letovanju – a koliko je bog veliki, i čini mi se jedino to. Bog sve vidi, pisalo je u knjizi koju sam čitao dok sam još bio živ. Nije to neko čudo kada bog ima milijarde i milijarde očiju, svakoga može da prati, ali je daleko. Povrh toga bog brine uglavnom noću kada većina spava. Verujem da je to moglo biti i bolje uređeno, nekada davno davno u vreme uspostavljanja, no šta je tu je. Ljudi žive sa tim, boga to ne može da pogodi. Danas padaju zvezde, i ništa, a jasno je svima da kada bi sunce palo sav ovaj naš, kako piše u onoj istoj knjizi život, bio bi gotov.

Čitajući tu istu knjigu, u kovčegu na točkovima, na putu za letovanje, desila mi se još jedna bogo ili luciugodna pojava, ne mogu da razlučim. Bogougodna jer ti sanduci sa desetinama trupova unutra obično putuju noću – na jednoj obaveznoj pauzi pre otkrovenja sam se gledao sa bogom u oči; odmorište je bilo na planini, u šumi, izvan naseljenih mesta i jasno se videlo bezbroj zvezda – a luciugodna jer ne verujem da bog preferira sujeverja sa brojevima koja sećaju na paganizam i mnogoboštvo. Naime, posle stranice 197 u knjizi je ponovo bila odštampana stranica 197, kao višak odnosno duplikat, sa belinom na naličju pa sam je pocepao iz knjige. Ne bi to bilo toliko posebno bitno, štamparska greška, dešava se, da ti brojevi ne asociraju na datum mog rođenja i da na to nailazim baš sada kada sam platio da budem odveden u svoju smrt. Čitao sam tu stranicu koja počinje velikim slovom a završava se u pola reči, baš kao i sam život, iznova i iznova ne bih li pronikao u poruku koja sam mislio da mi je poslata. Nisam naravno uspeo u tome, mogao bih i da nagađam zašto, a pusta me je repeticija naposletku uspavala. Međutim veliki broj ponavljanja učinio je da dobro zapamtim ceo sadržaj stranice 197 te knjige i da u svakom trenutku svoje smrti mogu da se setim prigodnog dela.

Evo jednog:

            Nije pala kiša, to je bila jedna od onih takozvanih suvih oluja, koje nas najviše plaše, jer se pred njima osećamo bez ikakve zaštite, koju bi nam pružila zavesa, da je tako nazovemo, od kiše i vetra, za koju nikada ne bismo pomislili da pruža bilo kakvu zaštitu, te tako ova bitka postaje direktno sučeljavanje, neba koje se cepa i pršti, i zemlje koja drhti i grči se, nesposobna da se odbrani od udaraca.

Probudio sam se uz crnu pesmu. Prvo jutro moje smrti. Nedelja. Zaliv. Vetar.

Sutra ću se probuditi u ležaljci na ponti. Ukočen. Ponedeljak.

MART, MESEC SMRTI KOJE SE PAMTE

Neprimetna radijacija prošlosti zrači u fonu, reklo bi se podmuklo, bez boje ukusa i mirisa, svaki put kada se ima vremena za bezvredno razmišljanje. Primeti se da je tu, uvek iz nečijeg prethodnog kazivanja. Vreme poluraspada je već odavno prošlo. Vreme. Davno prošlo vreme. Vreme koje proganja rasparčane konstelacije ljudi koji su činili jedan mali Sunčev sistem, ili makar održavali privid istog. Radio aparat krči na dnu skale, odašilje u etar informacije o svemu što je bilo i što nikada više neće biti. Muzički intermeco koji prekida glas spikera koji, s besprekornom dikcijom, čita prošlost svakog od nas ponaosob, uvek je isti. Zvonko Bogdan peva čega više nema. Paukovi i muve su se udružili u zločinački poduhvat stvaranja što gušće paučine i prenosa što više bolesti. Nekada se od njihovog delovanja čoveku samo spava, nekada se zbog njih ne vidi dalje od nosa, nekada se pod njima nema želje za životom. Bolesti od kojih se ne umire, ali se odumire. Bez obzira na pol ili uzrast. Vilijam Golding je još u davnoj prošlosti skrenuo pažnju na to da ni deca nisu imuna na zlo. Vremenom ta deca odrastu. Larve male.

Iza tog gustog ali tankog zida, Sunce, kao deo sistema koga nema, obasjava tamne upijajuće krovove, isto koliko i niklovani dobro uglačani čelik i sve martovske mermerne ploče. Iza još jedne kampanje bakteriološki neispravne istine, iza zapaljive epidemije iz laboratorije za jadno zdravlje, iza maske Gospodara paukova i muva nalazi se čovek u svojim kasnim četrdesetim, upljuvan od poštanskih markica koje je lepio na tuđe poruke. On skuplja stilske fotelje koje su drugi izbacili na zimu i veruje da će jednog dana postati deo prošlosti koja se pamti. Sedi u dnu svoje velike sobe, ispod pocepanog ulja na platnu, u čijem se jednom kraju nalaze vrata za onu stranu slike. Pedalj na sever i tu je prava rupa, dovoljna da se šaka spusti na goli zid i da se osete hladnoća i paučina. Na ulazu stari Marantz gramofon vrti istog onog Zvonka Bogdana a igla uprljana izmetom muva preskače posle dela refrena: …ili moram s tugom okrenuti glavu, il’ plakati ili se napiti… U sobi prepunoj stilskog nameštaja, koji deluje kao građa gnezda insekta, ne mogu se oteti utisku da se poslednji stih repetitorijuma nečujno uvlači kroz bubne opne kao: …ili moram s tugom okrenuti glavu, il’ plakati ili se ubiti…

PRE NE ZNAM KOLIKO VREMENA BIO SAM ŽIV A SADA SAM SAMO KOST

Koža mi se ježi od kratkotrajnog naleta hladnoće pre nego se uvučem pod jorgan. Čujem reku vozova koji u daljini prave prigušenu buku. Ležim u kratkom  krevetu nalik tabutu, kao sultan i tišina je vasionska. Ne mogu noge da ispravim. Čeka me fetalni položaj, hteo to ili ne. Buka nije zapravo u ušima, pre je između njih, nervnog je porekla. Termoakumulaciona peć, jednom u ne znam koliko, pucne, kao neka cepka da sagoreva u njoj. Svetlost sa bandere u ulici Koste Živkovića oslikava iznad moje glave malenu jelku koja se samozalepila za mali prozor moje sobe. Kroz prozor se vidi, jedan, dva, onda breza iz dvorišta verovatno zaklanja treći, četiri, pet, šest, sedam visokih čempresa u ulici Koste Živkovića. Da li bi mi život bio drugačiji da sam Kosta Živković? Jedno je sigurno, verovatno ne bih bio prvi u dnevniku u osnovnoj školi. Škola je prazna u ovo doba noći. Noć je prazna. Da makar mačka pretrči preko krova. Pre ne znam koliko izdrkao sam na Nelu, mladu Nemicu sa velikim sisama koja je pristala na anal. Posle sam se istuširao vrelom vodom i legao. Komšija hvala na otvorenoj konekciji. Trebalo mi je malo više od osam minuta pa se klip završio. Vratio sam na onaj deo kada Nela podiže roze majicu od streča, iz koje joj ispadaju sise, da bih se ispraznio. Hronično sam umoran, ne bih znao da kažem od čega, loše se hranim, ejakuliram dva do tri puta dnevno, tako da mi je večernja porcija semena mizerna. Nela nema niti jednu tetovažu i lep osmeh. Ovaj put sam prosuo ili bi poštenije bilo reći iscedio malo sperme na već ulepljenu belu majicu, nisam našao ni jedan čist deo, belo mesto. Mislim da ovu majicu koristim već nedelju dana. Sutra je nedelja mogao bih da uključim mašinu za veš. Beli veš, iskuvavanje. Od pre ne znam koliko meni je svaki dan nedelja. Osim što ne idem u crkvu. Ne verujem više ni u šta. Verovanje je osnovni preduslov nevere, pronevere koja je vrsta profesionalne nevere kao i iznevera, kada možeš da zaključiš samo: Izem ti veru. Za ono što čovek sam bira ne bi smeo da krivi druge. Niko za mene nije birao kome ću verovati, ko će da proneveri moje resurse i ko će da me izneveri. Tako da, sam sam kriv. A kada si kriv i ne uspeš da pobegneš, odavde, ideš na izdržavanje kazne. Slagao sam da ne verujem ni u šta. Verujem u skandinavske zatvore. Soba, deset do petnaest kvadrata, kao moja, mali prozor bez rešetaka, pogled na krov, krovove, kao kod mene, veliko zajedničko dvorište, kao kod mene, besplatan internet, još jednom hvala komšija… Izađeš za vikend malo se iživiš pa se vratiš na izdržavanje kazne. Meni, pošto mi je svaki dan nedelja, to ni ne treba, tako da ne izlazim, ne iživim se. Ipak iživljavam se. Na sebi samom. Onda i to prođe, zamre. Zamrem. Ležim tako u mraku, kada je zima, januar, kada mi je mali rođendan, kao sada, taj mrak me proguta i pljune me u isti ovaj dan jer sam odviše gorak. Ogorčen neodgorčen. Verujem. To je druga stvar u koju verujem. Leti, u julu, kada mi je pravi rođendan, dočekam zoru. Sunce kroz vasionsku tišinu pošalje još jedan svoj zrak kome treba njegovih čuvenih nešto više od osam minuta da ga ugledam kroz moj mali prozor iza jednog od onih sedam čempresa kako traži moj pogled da bi me suočio sa tim da sam još jednu noć bliži pravom tabutu. Jer jedno je sigurno, verovatno ću umreti noću. Noć je prazna kao ljuštura raka koji je pojeden iznutra. Egzoskelet je ništa. Hitin i memla. Umreću po noći, to je treća stvar u koju verujem ali za razliku od skandinavskog zatvora i duhovne gorčine ovde očekujem ponovno razočaranje. Posle ne znam koliko vremena mačka je stvarno pretrčala preko krova. Bliži se februar.

Još jedan mesec je gotov.