život

KADA PONETI NOŽ ZA OTVARANJE KOVERATA NA REVOLVERARŠKI OBRAČUN

Obrnuo sam čun, čudan čun čučao je na gomili ekscesa, gomilu ekcema imam, da me nema, ne bih brinuo o svom povlačenju, uvlačenju, izvlačenju oštrice između korica i svega, između sveta i sopstvenog dupeta, da mi je da izađem na crtu, pa da procvetam, da mi je da otplovim, noćima sovim, s ovim, s onim, Sony dogori, izgori more iz noćne more, izmorim gore iz moćne Nore, haubica, tako me je zvao jedan ubica, nikakav opasan tip, samo obični ubica ptica, sećam se još uvek njegovog lica, ali ime sam mu zaboravio

Poslednji put osećam da trebam da objašnjavam svoje povlačenje, sa plaže, oseka sam, oseknem se, istresem ponešto iz sebe, svako jutro, svako veče, osetim se prazan kao keče, kao kečer, glumim padove a modrice su prave, večne, prelomi kosti, vilice i glave, ne govorim za film, televiziju, radio i kuće strave, ne govorim osim kada moram, kada bežim sa mora, kada moram sa mora, viknem u nebo da se more razmakne da otrčim na pučinu, pustim sebi krv da privučem kučinu, na obračun, na crtu, pseto ponese oštre zube, ja ponesem pastu iz tube

Hoću da znam da li je sve ovo zajedno vredno, za jed jedno, bezvredno ili sporedno ili oba, kada bih mogao samo scenu da probam pa ako mi se ne svidi da se povučem, da se vratim u garderobu i da se preobučem, da pokupim ispred teatra svoje morsko kuče i da ga pustim da me ponovo odvuče u zaborav, Meksički zaliv ili makar u Herceg Novi, da mi je da otplovim, ne, ne bih nikada mogao da lovim, zašto se uvek radi o lovi, ne, ne bih nikada mogao ponovo da volim

Poslednji put osećam da trebam da objašnjavam svoje povlačenje iz sebe.

Advertisements

ŠTA SVE MOŽEŠ NA LETOVANJU KADA SI MRTAV

Prvo jutro me je probudila pesma crnaca. Tužna pesma. Crnorizi bluz. Crna pesma. Zvuk zvona sa tornja prodirao je kroz otvorena vrata terase na kojima se lagana zavesa njihala u ritmu naleta vetra. Jugozapad vani. Severoistok unutra. Ritam sekcija – vetar, melodija – zvona, glasovi – crnorizo bratstvo.

Bila je nedelja.

Ležao sam u krevetu kao mrtav. Leđa na dušeku, čist čaršav, glava na jastuku, čista jastučnica, ruke uz telo. Odsutan pogled u tavanicu popunjenu lamperijom. Kao na odru. Jedan život je gotov, počinje zagrobni, srazmerno kraći i lepši. Blagog osmeha na usnama jer ne može ovo letovanje biti toliko loše. Kada si već mrtav ništa ne može biti toliko loše. Opušten sam, kao pre nego li nastupi rigor mortis. Razmatram da li da ustanem ili da prvo pogledam poruku na telefonu. Ponuda roaming tarife. Ignorišem. Kucam prijateljici, pre nego li besplatni komšijski wi-fi signal odumre, poruku: Bon voyage i u nastavku kačim poster filma Back To The Future… Srećan put natrag u budućnost. Ona se iz smrti vraća u Švajcarsku. Bila je na letovanju u rodnom kraju, obišla groblja, pričala sa mrtvima, zapalila sveće. Zapalila je i svećice. Iste je i ugasila. Bolje bi joj bilo da je poželela da se ne vrati iz Ženeve, sem na letovanja. Ipak, njen život još nije potvrđen. Pa opet, ako ti je sudbina da budeš mrtav, bolje biti mrtav na Ženevskom jezeru.

Izašao sam na terasu kada je crkveni gospel utihnuo. Do ostrva sa kog je dopiralo pevanje nekada sam mogao da doplivam. Danas mogu samo da doplutam. Deo zaliva do ostrva koji vidim sa terase uopšte ne liči na more, više nalikuje švajcarskom jezeru, sa planinama u pozadini koje se penju u oblake, sive i crne oblake, koji bi koliko danas sutra mogli da donesu vodenu oluju i da prospu velike količine slatke vode preko ovo malo slane vode što se vidi.

U slanoj vodi se lakše pluta. Ne zaboravljam na svoju nezasluženu i ničim izazvanu smrt i nastavljam da ležim i u moru. Sada već pomalo zgrčen, noge i ruke sam raširio i gledan sa neba ličim na sasušenu morsku zvezdu. Zatvaram oči kao svaki bogougodni leš jer đavolje oko peče kao u paklu. Razmišljam, a to je jedino što mogu sada, a da ne potonem na dno, kako je sunce sigurno oko đavola, anđela palog i osakaćenog. Daje nam dan i svetlo, to oko nečastivog, uslov za pregršt iskušenja i grehova. Otprilike sedam od deset osuda učinimo po sunčevom svetlu jer smo očima videli tuđu krivicu. Povrh svega pakleno peče, sve više i više dana u toku godine – to samo rasvetljava put na koji smo svi zajedno skrenuli. Sa druge strane, bog je daleko, što se najbolje vidi kada se ode na letovanje i tamo umre. Legneš na ležaljku na ponti kada đavo sklopi svoje oko iza zapadnih planina i posle sat vremena sve oči boga se pojave na nebu, neke od njih složene u prepoznatljive figure i oblike. Hladne, odsutne i daleke oči umiruju ili umiru (neke su već umrle ali njihov sjaj još uvek putuje do Zemlje), pokazuju ti koliko si ti mali – kao da nije dovoljno što si leš na letovanju – a koliko je bog veliki, i čini mi se jedino to. Bog sve vidi, pisalo je u knjizi koju sam čitao dok sam još bio živ. Nije to neko čudo kada bog ima milijarde i milijarde očiju, svakoga može da prati, ali je daleko. Povrh toga bog brine uglavnom noću kada većina spava. Verujem da je to moglo biti i bolje uređeno, nekada davno davno u vreme uspostavljanja, no šta je tu je. Ljudi žive sa tim, boga to ne može da pogodi. Danas padaju zvezde, i ništa, a jasno je svima da kada bi sunce palo sav ovaj naš, kako piše u onoj istoj knjizi život, bio bi gotov.

Čitajući tu istu knjigu, u kovčegu na točkovima, na putu za letovanje, desila mi se još jedna bogo ili luciugodna pojava, ne mogu da razlučim. Bogougodna jer ti sanduci sa desetinama trupova unutra obično putuju noću – na jednoj obaveznoj pauzi pre otkrovenja sam se gledao sa bogom u oči; odmorište je bilo na planini, u šumi, izvan naseljenih mesta i jasno se videlo bezbroj zvezda – a luciugodna jer ne verujem da bog preferira sujeverja sa brojevima koja sećaju na paganizam i mnogoboštvo. Naime, posle stranice 197 u knjizi je ponovo bila odštampana stranica 197, kao višak odnosno duplikat, sa belinom na naličju pa sam je pocepao iz knjige. Ne bi to bilo toliko posebno bitno, štamparska greška, dešava se, da ti brojevi ne asociraju na datum mog rođenja i da na to nailazim baš sada kada sam platio da budem odveden u svoju smrt. Čitao sam tu stranicu koja počinje velikim slovom a završava se u pola reči, baš kao i sam život, iznova i iznova ne bih li pronikao u poruku koja sam mislio da mi je poslata. Nisam naravno uspeo u tome, mogao bih i da nagađam zašto, a pusta me je repeticija naposletku uspavala. Međutim veliki broj ponavljanja učinio je da dobro zapamtim ceo sadržaj stranice 197 te knjige i da u svakom trenutku svoje smrti mogu da se setim prigodnog dela.

Evo jednog:

            Nije pala kiša, to je bila jedna od onih takozvanih suvih oluja, koje nas najviše plaše, jer se pred njima osećamo bez ikakve zaštite, koju bi nam pružila zavesa, da je tako nazovemo, od kiše i vetra, za koju nikada ne bismo pomislili da pruža bilo kakvu zaštitu, te tako ova bitka postaje direktno sučeljavanje, neba koje se cepa i pršti, i zemlje koja drhti i grči se, nesposobna da se odbrani od udaraca.

Probudio sam se uz crnu pesmu. Prvo jutro moje smrti. Nedelja. Zaliv. Vetar.

Sutra ću se probuditi u ležaljci na ponti. Ukočen. Ponedeljak.

MART, MESEC SMRTI KOJE SE PAMTE

Neprimetna radijacija prošlosti zrači u fonu, reklo bi se podmuklo, bez boje ukusa i mirisa, svaki put kada se ima vremena za bezvredno razmišljanje. Primeti se da je tu, uvek iz nečijeg prethodnog kazivanja. Vreme poluraspada je već odavno prošlo. Vreme. Davno prošlo vreme. Vreme koje proganja rasparčane konstelacije ljudi koji su činili jedan mali Sunčev sistem, ili makar održavali privid istog. Radio aparat krči na dnu skale, odašilje u etar informacije o svemu što je bilo i što nikada više neće biti. Muzički intermeco koji prekida glas spikera koji, s besprekornom dikcijom, čita prošlost svakog od nas ponaosob, uvek je isti. Zvonko Bogdan peva čega više nema. Paukovi i muve su se udružili u zločinački poduhvat stvaranja što gušće paučine i prenosa što više bolesti. Nekada se od njihovog delovanja čoveku samo spava, nekada se zbog njih ne vidi dalje od nosa, nekada se pod njima nema želje za životom. Bolesti od kojih se ne umire, ali se odumire. Bez obzira na pol ili uzrast. Vilijam Golding je još u davnoj prošlosti skrenuo pažnju na to da ni deca nisu imuna na zlo. Vremenom ta deca odrastu. Larve male.

Iza tog gustog ali tankog zida, Sunce, kao deo sistema koga nema, obasjava tamne upijajuće krovove, isto koliko i niklovani dobro uglačani čelik i sve martovske mermerne ploče. Iza još jedne kampanje bakteriološki neispravne istine, iza zapaljive epidemije iz laboratorije za jadno zdravlje, iza maske Gospodara paukova i muva nalazi se čovek u svojim kasnim četrdesetim, upljuvan od poštanskih markica koje je lepio na tuđe poruke. On skuplja stilske fotelje koje su drugi izbacili na zimu i veruje da će jednog dana postati deo prošlosti koja se pamti. Sedi u dnu svoje velike sobe, ispod pocepanog ulja na platnu, u čijem se jednom kraju nalaze vrata za onu stranu slike. Pedalj na sever i tu je prava rupa, dovoljna da se šaka spusti na goli zid i da se osete hladnoća i paučina. Na ulazu stari Marantz gramofon vrti istog onog Zvonka Bogdana a igla uprljana izmetom muva preskače posle dela refrena: …ili moram s tugom okrenuti glavu, il’ plakati ili se napiti… U sobi prepunoj stilskog nameštaja, koji deluje kao građa gnezda insekta, ne mogu se oteti utisku da se poslednji stih repetitorijuma nečujno uvlači kroz bubne opne kao: …ili moram s tugom okrenuti glavu, il’ plakati ili se ubiti…

PRE NE ZNAM KOLIKO VREMENA BIO SAM ŽIV A SADA SAM SAMO KOST

Koža mi se ježi od kratkotrajnog naleta hladnoće pre nego se uvučem pod jorgan. Čujem reku vozova koji u daljini prave prigušenu buku. Ležim u kratkom  krevetu nalik tabutu, kao sultan i tišina je vasionska. Ne mogu noge da ispravim. Čeka me fetalni položaj, hteo to ili ne. Buka nije zapravo u ušima, pre je između njih, nervnog je porekla. Termoakumulaciona peć, jednom u ne znam koliko, pucne, kao neka cepka da sagoreva u njoj. Svetlost sa bandere u ulici Koste Živkovića oslikava iznad moje glave malenu jelku koja se samozalepila za mali prozor moje sobe. Kroz prozor se vidi, jedan, dva, onda breza iz dvorišta verovatno zaklanja treći, četiri, pet, šest, sedam visokih čempresa u ulici Koste Živkovića. Da li bi mi život bio drugačiji da sam Kosta Živković? Jedno je sigurno, verovatno ne bih bio prvi u dnevniku u osnovnoj školi. Škola je prazna u ovo doba noći. Noć je prazna. Da makar mačka pretrči preko krova. Pre ne znam koliko izdrkao sam na Nelu, mladu Nemicu sa velikim sisama koja je pristala na anal. Posle sam se istuširao vrelom vodom i legao. Komšija hvala na otvorenoj konekciji. Trebalo mi je malo više od osam minuta pa se klip završio. Vratio sam na onaj deo kada Nela podiže roze majicu od streča, iz koje joj ispadaju sise, da bih se ispraznio. Hronično sam umoran, ne bih znao da kažem od čega, loše se hranim, ejakuliram dva do tri puta dnevno, tako da mi je večernja porcija semena mizerna. Nela nema niti jednu tetovažu i lep osmeh. Ovaj put sam prosuo ili bi poštenije bilo reći iscedio malo sperme na već ulepljenu belu majicu, nisam našao ni jedan čist deo, belo mesto. Mislim da ovu majicu koristim već nedelju dana. Sutra je nedelja mogao bih da uključim mašinu za veš. Beli veš, iskuvavanje. Od pre ne znam koliko meni je svaki dan nedelja. Osim što ne idem u crkvu. Ne verujem više ni u šta. Verovanje je osnovni preduslov nevere, pronevere koja je vrsta profesionalne nevere kao i iznevera, kada možeš da zaključiš samo: Izem ti veru. Za ono što čovek sam bira ne bi smeo da krivi druge. Niko za mene nije birao kome ću verovati, ko će da proneveri moje resurse i ko će da me izneveri. Tako da, sam sam kriv. A kada si kriv i ne uspeš da pobegneš, odavde, ideš na izdržavanje kazne. Slagao sam da ne verujem ni u šta. Verujem u skandinavske zatvore. Soba, deset do petnaest kvadrata, kao moja, mali prozor bez rešetaka, pogled na krov, krovove, kao kod mene, veliko zajedničko dvorište, kao kod mene, besplatan internet, još jednom hvala komšija… Izađeš za vikend malo se iživiš pa se vratiš na izdržavanje kazne. Meni, pošto mi je svaki dan nedelja, to ni ne treba, tako da ne izlazim, ne iživim se. Ipak iživljavam se. Na sebi samom. Onda i to prođe, zamre. Zamrem. Ležim tako u mraku, kada je zima, januar, kada mi je mali rođendan, kao sada, taj mrak me proguta i pljune me u isti ovaj dan jer sam odviše gorak. Ogorčen neodgorčen. Verujem. To je druga stvar u koju verujem. Leti, u julu, kada mi je pravi rođendan, dočekam zoru. Sunce kroz vasionsku tišinu pošalje još jedan svoj zrak kome treba njegovih čuvenih nešto više od osam minuta da ga ugledam kroz moj mali prozor iza jednog od onih sedam čempresa kako traži moj pogled da bi me suočio sa tim da sam još jednu noć bliži pravom tabutu. Jer jedno je sigurno, verovatno ću umreti noću. Noć je prazna kao ljuštura raka koji je pojeden iznutra. Egzoskelet je ništa. Hitin i memla. Umreću po noći, to je treća stvar u koju verujem ali za razliku od skandinavskog zatvora i duhovne gorčine ovde očekujem ponovno razočaranje. Posle ne znam koliko vremena mačka je stvarno pretrčala preko krova. Bliži se februar.

Još jedan mesec je gotov.

IAKO LIČNO NISAM UMRO NI JEDNOM USUĐUJEM SE DA KAŽEM…

…umor ubija

kao zmija se uvija

nagovara

bez govora

posegni i stegni

greh

peh za pehom

neuspeh za neuspehom

nije samo telo

koje se hladi

i prestaje da bude vrelo

ceo se hladiš

osećaš ništa

jastuk bez ležišta

kamen konačišta

samo skupa rupa

skup rupa bez skrupula

skulptura na uzglavlju

jedna velika nula

piše se

0

zatvoren krug

omča bez izlaza

staza bez traga

jedno čisto bestraga

predstava bez maga

čarolija koja ne sija

iluzija crnila uvijena unutra

bajka koja se prva proguta

mala tableta

crno-belog sveta

medikament koji boje čini sivim

umreti je jedina nepobitna činjenica

i jedini razlog zbog kog…