ŽAO MI JE LEŠINARA, NIJE LAKO JESTI SMRT

Žao mi je lešinara, ceo život žive od tuđe nesreće a da toga nisu ni svesni, i baš ih briga, reklo bi se po odsustvu izraza lica, po odsustvu lica

Žao mi je lešinara, ceo život jedu tuđu džigericu, paraju creva za nečim što su drugi već propustili kroz sebe, razvlače, kidaju, uprskanih očiju, prisutni nad tobom u odsudnom času

Žao mi je lešinara, ceo život se goste smrću, naleću u grupama ali svako misli samo na svoje želuce, spremni su jedan drugom oko da iskopaju, zarad tuđih očiju iz lobanje

Žao mi je lešinara, kada im hijene ostave samo kost i kožu, kada im se smeju krvavim ustima iz nekog hlada, nedaleko od gladi, kada očerupaju jednog od njih samo zabave radi

Žao mi je lešinara na mojoj ruci koji u odsudnom času podseća na orla, pogled iz prašine i Sunce u zenitu razobliče sliku, žao mi je dok čeka na red, da čapne moju otrovnu nutrinu

(Viva Baudelaire!)

Advertisements

11 comments

  1. Pola tri noću nije baš idealno vreme za čitanje o lešinarima, ali ja ću jednog dana da se hvalim svetu kako sam jednog jula upoznala jednog značajnog pisca, zato, nema veze što nije.

    Šifra: Jednog-jednog-jednog .)

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s