KARMAGEDON U PERIONICI ČARAPA NA ROMBOIDE

Nedeljno jutro u ulici Vile Ravijojle. Loša karma je što sam sinoć jeo raviole. Ustajao sam više puta da odem na presto. Sada sam konačno ustao jer je jazavičar takođe hteo da ima momenat samo za sebe. On to voli da ima van dvorišta, obično u bulevaru prestolonaslednika. Loša karma za istog.

Leto se odužilo do sredine novembra te nije mučno izaći iz kreveta na ulicu. Beskućnicima a i onima koji žive na ulici ili u okućnici takođe je banja. Ipak na ulici nikog živog. Prvo ljudsko biće koje sam ugledao bio je Miki Manojlović. Nosio je mantil boje peska zakopčan u dva reda. Tu pred nama je klekao i osetio sam se kao car na sekund. Zavezao je pertlu i otišao je na gore. Mi na dole. Koliko često se dešava da prvo lice koje vidiš ujutru od kada se probudiš bude neko poznat? Ko zna šta sledi u ostatku nedelje, loša karma je to. Tako mi miriše. I na provarenu hranu za pse takođe. Sagni se pokupi to nemoj da neko ugazi! A kazna kolika je ako te uhvate komunalci! Nisam poneo kesu. Okrećem se levo, desno, dole gore (Predrag se udaljava okrenut leđima). Nema žive duše niko neće videti. Polako nastavljamo u park koji je rekvizitima opremila pekara. Pekara je definitvno imala lošu karmu pri izboru imena. Hleb i kifle, koji romb je to smislio. I crnina za prodaju hrane. Pekara za sahranu. I bez sa. I sa bez. Bez veze. Bez zvezde. Crvena, crvena, hej Zvezdo, hej.

No dobro.

Rekviziti su dobri. Jedan od njih je krevet za ljuljanje. E to je tek da se osetiš kao car. Istina da jedva stajem u isti, pravljen je ipak za decu. Međutim, deca su danas od malih nogu troma poput romba, stoga debela, pa lanci izdržavaju moju hroničnu neuhranjenost. Ima li šta lepše nego klatiti se kao džinovsko klatno koje ubija vreme i tako ubiti malo vremena. Jazavičara sam zavezao za klackalicu. Miomirisi koji se osećaju u najdaljoj tački putanje ljuljajućeg ležaja mogli bi komotno biti i sa šporeta žene bivšeg Prvog koji živi tik uz park. Ako dotična uopšte kuva. Miriše mi na raviole. Mislim da ću se usrati. Kako se zaustavlja ovo?

Pazi stalo je.

– Dobro jutro komunalna policajko, zar vi radite i nedeljom? – začudih se prizoru.

– Polazi sa nama rombe! – reče njen kolega, dobrano jak mladić mogao bi Volvu auspuh da iščupa.

– Je l’ to zbog onog govneta? – uzvratih.

– Ko je bre govno mater ti…

Sledeće što sam čuo bilo je pucketanje elektro biča kojim se podižu debele svinje, i njegov strujni udar me obori na mekan patos. Hvala pekari.

Kada sam počeo da dolazim svesti Beovozom smo ulazili u nešto što je ličilo na stanicu Kijev, Kijevo, Kjevo. Kako se već kaže. Par letećih magaraca boje novina su preleteli nebom. Shvatio sam da je pao mrak. Iz mraka vagona u mrak perona prenela su me nestručno dva velika morona. Komunalca. Sa perona ove, nalik na Kijevo, stanice sišli smo u tunel gde su bile načičkane neke st radnjice. Perionica čarapa ROMBOID pisalo je iznad vrata kroz koja smo prošli. Desetine belih Kandić veš mašina, duž uzanog, slabo osvetljenog hodnika, drndale su svaka svoj program. Sada već čvršći na nogama polako sam hodio između svojih čuvara, idući napred, napred ne znajući kuda. Napred na dno. Napred dno. Kad tamo na dnu hodnika jedna vrata levo, jedna desno. Leva vrata otvorena. U nečemu što je najviše ličilo na kupatilo, sa plažom, morem i palmama iscrtanim na jednom zidu, u Ktitor stolici sedeo je Velja Pavlović. Imao je slamnati šešir i tompus u ustima a ruke i noge su mu bile zalepljene jedna za drugu braon selotejp trakom. Pred njim je bio mali ekran tableta na kome se neprestano vrteo jedan Sarapin gif. Kada sam se približio malo i bolje ga zagledao prošla me je hladna jeza. Oči mu bejahu krvave. Ko zna koliko je na ovoj plaži. Loša karma.

– Ti desno rombe – uzviknuo je vodeći poslatog dvojca bez kormilara i zatvorio vrata od kupatila.

Posle par krivina, čisto da se ne zapamti put natrag, stigli smo do vrata na kojima je pisalo Dr. te zbog tačke pomislih Drugi.

Dobar dan poželeh i poželeh da pitam za zdravlje jazavičara ali me glas iz fotelje koja mi je bila okrenuta naslonom odmah prekide.

– Ne pokušavaj da se opustiš rombe, ovo neće trajati dugo i nećeš ništa osetiti.

Istina je da sam se malo usrao. Ili je to bilo od raviola. Strašno mi se išlo u ono kupatilo. Presto je bio navy blue.

– Jutros kada si izašao na ulicu, sreo si određenu osobu – dopiralo je iza naslona – a tvoj usrani jazavičar je, dok je srao, zaklonio vidik. Zato je sada tvoje da odgovoriš ovde bez okolišanja da li je određena osoba imala čarape na romboide? Prvog veoma zanima ta informacija kako bi mogao da prozre sve glumce, pa ako budeš lagao biće kao da si lagao Prvog. Razmisli momče. Eno tamo omče.

Okrenuo sam se oko sebe da je pronađem ali u ovoj prostoriji nije bilo ničega osim dva veslača, praznog čiviluka, dve stolice, teškog mahagoni stola, kožne fotelje, kamina, dva ormana, jedne lampe, pet fascikli, jednog lap topa, piksle, čaše za viski, flaše istog do pola pune, upaljača sa grbom Crvene Zvezde, kutije sa tompusima, dva mobilna telefona, tepiha, lustera koji je bio isključen, deset knjiga i kante za đubre. I to nešto iza naslona fotelje. I užasnog užasnog osveživača vazduha koji je mirisao kao da se neko usrao u borovoj šumi.

– Ne znam nisam primetio. Slabo primećujem stvari.

– Vodite ga napolje. Na mala vrata – odbrusio je glas.

Na putu ka malim vratima, u jednom dobro zagrejanom sobičku, video sam, i mogao bih se zaklati da je to bila ona, video sam ribu zvanu Santa Rašović-Ivić-Ilić-Duljaj kako sama sebi tetovira ocila u pubičnom predelu. Bila je ko od majke.

E to nije loša karma.

To je karmagedon.

Kada sam stigao u park počinjao je ponedeljak a jazavičar je spavao ispod klackalice.

Sreća.

– Hajde AV idemo kući.