ARHITEKTURA POVLAČENJA U SEBE U BAJKAMA NOVIJEG DATUMA

Negde daleko u zemlji preko sedam mora i sedam gora, sedam jezera i sedam peščara, sedam ravnica i sedam sitnica, postoji jedna šuma. To nije čarobna šuma ali se završava zidom. Zid je visok i masivan toliko da se može videti sa Meseca. U krug nigde na njemu ne postoji kapija ali jasno štrče kamere video nadzora. Unutar zida, ako bi se nekako prešao, vidi se dvorac koji ima samo jedna vrata, sveže zazidana, a na svim prozorima su spuštene roletne. Ispred svakog zatvorenog prozora, kada bi se gledalo iznutra, navučena je teška crna somotna zavesa skinuta sa pozorišne scene. Kraj jedne slične zavese putokaz je ka spoljašnjem kružnom hodniku koji kroz tri puna kruga uvija do najudaljenije sobe u samom centru dvorca. U toj sobi koja se zove puževa kućica živi princeza. Iza vrata, koja krije zadnji i prednji zastor, nalazi se visoki paravan za presvlačenje iza kog se ne može videti krevet sa spuštenim baldahinom. U krevetu, prekrivena teškim jorganom punjenim guščijim perima preko glave na kojoj nosi moto-kacigu princeza leži budna. Ispod spuštenog vizira kacige i iza crnih sunčanih naočara i kontaktnih sočiva u boji, princeza tiho plače, nečujno, gotovo u sebi.