Vesna Dedić

ONOMATOPEJA DILEJA 4/11

KAKO JE EWAN MCGREGOR MOGAO DA ZAVRŠI NA JEDNOM TAVANU

Jednom prilikom ekipa emisije “Gajba”, za koju sam tada radio kao tonski snimatelj, posetila je i poznatu beogradsku novinarku i spisateljicu Vesnu Dedić, tada još uvek i Milojević, u njenom skromnom domu. Sa vrata je već bilo jasno da je sve unutra uređeno tako da domaćica može u potpunosti da uživa u svakom provedenom trenutku kod kuće.

– Ovde na ulazu, u hodniku, uvek mi je bilo bitno da imam crveni kišobran – rekla je.

– Ovo je dnevna soba, tu odmaram, tu se svi skupimo, pre ili kasnije…

– Kuhinja, gde kuvam kada sam raspoložena… Idemo na sprat sada…

– Stepenište je namerno krckavo i škripavo da niko ne može da mi se prikrade… Ili otkrade, ako taj glagol postoji…

– Ovde su stepenice za tavan gde je radna soba. Tu nikoga ne puštam. Ajmo dalje.

I dok je ostatak ekipe nastavio da prati spisateljicu ka velikoj spavaćoj sobi, ja sam odložio mikrofon pecaljku i vodeći računa o škripuckavom stepeništu, samo u čarapama uhvatio krivinu. Popeo sam se pod krov i krišom privirio u zabranjenu radnu sobu. Iza vrata bio je zastor a u samoj sobi paravan nalik na bolnički iza kog se nazirao veliki radni sto od mahagonija. Kada sam prišao blizu osetio sam miris bolesti, umor i iznemoglost, jako, kao miris lipe na Balkanu. Iza paravana u stanju na ivici svesti, na stolu ispred svojih pisaćih mašina a u gomili otkucanih, prepravljanih i zgužvanih hartija ležale su tri sredovečne gospođe, ghost writeri kasnije će se ispostaviti: domaćica iz Ralje, udovica sa Labudovog brda i izbeglica iz Leposavića kojoj je u tom trenutku bila neophodna i hitna medicinska pomoć.

Advertisements