usud

UVEK NA VIDIKU NIKADA NA DOHVAT RUKE

Čekao sam momenat da se pokretne stepenice pokrenu. Bio sam nepokretan. Nepokretan kreten, rekao bi neko ko bi gledao sa strane, jer dok se stepenice nisu pokrenule mogao sam da savladam taj sprat koji je preostao. Ne, ja sam čekao. Da me je neko ćušnuo da se sklonim verovatno bih krenuo da preskačem po dva nepokretna stepenika pokretnih stepenica. Međutim svi su mirno čekali, tamo gde su se zatekli. Niko nije žurio, svi su bili zaleđeni u mestu. U mestu sadašnjem, vreme prošlo. Davno prošlo vreme. U nedostatku sebe vreme je nestalo. I prestalo. Prestalo je da postoji. Dakle, u ovom bezvremenom momentu na nepokretnim pokretnim stepenicama bila je ispisana jedina istina koja mi je ostala.

Ni ja ne postojim.

Ne zato što ovo nije veliki tržni centar koji obično vrvi od ljudi i mesa, i ne zato što svi ti lepi ljudi oko mene lepo gledaju svoja lepa posla, kako da uzalud potroše svoje vreme, već zbog činjenice da su se pokretne stepenice pokrenule. Bilo je to zapravo spiralno pokretno stepenište, uzano, samo za jednog, bez kraja i početka ali sa udobnim gumiranim držačima za ruke. Kao u tržnom centru. To je sve što sam imao u rukama na ovoj beskonačnoj džinovskoj burgiji koja se uvrtela u moju glavu. Sve je to u glavi, sve te glavobolje i glavolomke. Ne, nije mi se zavrtelo od spiraliranja. Mogao sam natenane da odgledam početak filma u kome čekam na pokretnim stepenicama. Gledam da me neko, bilo ko, uračuna. Da računa na mene. Gledam, a slepi zovu gluve da ih vode i sudaraju se sa njima.

Gledajući tako oko sebe ugledam nju. Sledećeg momenta je već držim u naručju na krovu tržnog centra, ne čujem njene reči ali se divim kako prelepo izgleda dok njeno lice, koje ne pamtim, upija zalazak Sunca. Spustim njenu glavu na svoje grudi, mazim je po kosi i zaljubim se. Zaljubim se u sebe jer sam je spasao.

Ona bez mene ne vidi gde je.

Ne vidim da se pokretne stepenice još nisu pokrenule. A kada se stvarno pokrenu, otići ću na krov tržnog centra da gledam Sunce koje zalazi u more ljudi koji čekaju.

TAKAV USUD ŽIVOT NEĆE ISCENIRATI

Pesma je napisana tokom jula meseca u četiri ruke sa Oloriel.

Prolaznost utopljava pluskvamperfekat u duplju

Rezonantu kutiju šuplju nemam rezon da utišam

Evociran ritam smelosti u dopler efekat kroti guju

Slepi podanici kuju zaveru gustu kao kiša

Tetrebi slomljenog krila sa lažima od pliša

Obleću oko svakog oka i padaju u podrum zaborava

Lomljeno staklo srca samo sebe osporava

Odlazeći kralj još uvek mirno spava

Negovana glava od starosti mudra i plava

Anticipira gornji svet i pticu koja ga zove sebi

Sanjajući pašnjak gde otrovno cveće raslo ne bi

Ledi mi se krv od pomisli na oceubistvo

Eutanazija struji prstom, al’ dovoljno ogrezli nismo

Da prekratim jednu a produžim drugu muku

Nasukam se na sprud nade voljenih ruku

I samo nestanem na duže od tren

Kao klovn iza kulisa, da popravim šminku