uskoro

EVERYTHING CIRCUS THINKS IS GOLD IS SHIT*

Cirkus odlazi iz grada a ja da glumim klovna, ma jedite bre govna… pisalo je na zidu koji je prvo prekrečen, pa srušen, nedugo zatim raznesen, ciglu po ciglu, pretvoren u prah (i pepeo) i počišćen sa lica zemlje/ulice tako da je ostala samo prazna poljana. Ovo mesto, ova poljana, uvek je bila prekrivena šatorom, skrojenim od tako masivnog materijala da je bilo dana kada ne da nisu dopirale impresije iz spoljašnje sredine nego se ni Sunce nije uspevalo probiti. Probisveti jebeni. Cirkus uistinu nije otišao iz grada, ali svake godine, budite sigurni jedan grad će otići van neprozirne, kataraktične zavese spuštene na ovo pusto mesto. Sočivo kroz koje se prelama pogled na cirkus degenerativno propada. Istina je da čak i kada se ode malo ko zaista i napusti ovo mesto. Senka šatora nadvija se nad glavom ma gde glava bila.

Oni koji šator razvlače, ta putujuća grupa akrobata, klovnova i žonglera koji sa sobom vuku i krdo utreniranih ali i izmaltretiranih životinja zapravo se ne pomera već stagnira, održava maligni status quo a i ako putuje, putuje u svojim mislima u bližu budućnost koliko i u daleku prošlost, istovremeno poričući postojanje sadašnjosti jer prezent je za trupu samo senzitivna neprijatnost istorije, nešto poput ujeda buve ili izmeta preživara. Sva ta ukupna bulumenta diversifikovanih ali jeftinih prevaranta svakog dana ustaje, pere se (neki preskaču tuš kabinu), maže svoju šminku, navlači maske, oblači skupocene italijanske kostime i sprema se za predstavu koju će doveče servirati publici, neretko sa ambicijom da se praznina nečijeg šešira ili salto mortale iznad sigurnosne mreže prikaže kao jedini sadržaj tuđeg života. Na zidovima i plafonu šatora neprestano se, između ostalih vrtilica/spinera, vrte i crveno-bele i crno-bele luše kojima se rulja hipnotiše čim skrene pogled sa peska arene. Oblak prašine u kome se diše i gleda lepi se za pluća, bronhije, grkljane; suvih grla publika ne može da viče, urla; suvih očiju ne može da zaplače, a da to ne zaboli. Niko ne voli da boli. U tom oblaku suve magle varalice žongliraju nekada keglama i pomorandžama nekada sudbinama, prave osmice i štampaju nule, izvode piruete i štampaju izvode iz banaka, pokazuju kako je moguće izmigoljiti se, giljotini. Tek što se jedna prašina slegne eto ih taoci ovih hohštaplera, pušteni iz kaveza da šene, mole, preklinju, za komad mesa ili bananu. Ograničenog su radijusa kretanja, ukinutog dostojanstva, izbrisane slobode, stari, čekaju svojih pet minuta da dobiju ili korbačem ili šargarepu. Letva, kanap i povrće/voće, zajedno ili svako ponaosob, deo su obaveznog instrumentarija voditelja, dresera i dramosera. Svi oni se vrte kao na ringišpilu svakog dana iz dana u dan dok jednog dana šatra ne ostane prazna. Možda je taj dan daleko ali se bliži.

Niko od gorepomenutih ne ume da bude tih, ne ume da ne prlja tepih, ne ume da sagleda triptih. Sve su svoje umeće izgradili na premisi: Ko ne živi umreće. Njihova druga krilatica proizilazi iz prve: Prvo će umreti smeće.

Dok bude publike i predstava biće.

Cirkuzanti propovedaju religiju koja uključuje nebuloze, dijagnoze i leguminoze a na koricama njihove svete knjige zlatotiskom je otisnuto USKORO. To je uska knjiga u koju nije upisano bog zna šta pametno ali se nosi svuda i iz nje se prodaje imalin za muda/bubrege. Oni govore, kače sami sebi lovore, pronalaze lobotome koji im čuvaju leđa, a nekada i privuku neku milostinju svojom pojavom. Uposlenici ove ustanove misle da biti dobar znači biti loš i zao, biti iskren znači pomalo lagati, biti pošten znači nekada malo i krasti, biti otvoren znači povremeno manipulisati. Oni izlaze goli pred gledaoce, pred svete oce i praporce i drže zatvorene oči, misleći o pojavi u odelu koje mora da je toliko sjajno da zaslepljuje. To nije kreacija italijanskog krojača, pre će biti da je iz Italije uvezeno dvostruko ogledalo ali su domaće kalfe isto naopako ušarafile. Sada je sve što je za sakriti pred očima javnosti a sve što bi možda i vredelo nalazi se okrenuto u tamu nekog kvadra, zaobljenih ivica, nalik na one plastične kabine za nuždu koji mirišu na lipu i stoje pred ulazom u arenu. Međutim, gledaoci, većina barem, aplaudira, jer za to su plaćeni, pretplaćeni, potplaćeni, potlačeni.

Lizalice se okreću na svakom delu šatora, ne zaboravite.

Kada se rodiš ispod šatora sve je moguće. Možeš biti pušten, raspušten, opušten, otpušten, bauljaćeš po pesku arene, ispod tribina tražiti svoju suštinu ili nečije ostatke hrane. Možeš videti dana a i ne moraš, možeš ceo život provesti pod šatrom. Možeš videti sveta a i ne moraš, možeš ceo život proživeti, proživotiti, proždrati, prožaliti, prežaliti…

Ulaz u cirkus je besplatan, izlaz se plaća.

 

*Ricki Tarr, u filmu Tinker, Tailor, Soldier, Spy

UNAKAŽENA SADAŠNJOST KOJA OPALESCIRA RUDIMENTOM ODSJAJA

 

Uskoro bih mogao imati budućnost

Uskoro bih mogao odavde da se selim,

Uskoro bih mogao sultan Selim I,

Uskoro Turska, Ruska ili Pruska carevina, ne znam kome više želim

Uskoro bih mogao tek tako da ležim

Uskoro bih mogao da napipam svaku svoju kost

Uskoro bih mogao imati krmenadlu uz pire

Uskoro bi Pirove pobede mogle prestati nositi venac od lovora

Uskoro bi se mogli izlečiti od govora

Uskoro bih mogao biti na ulici

Uskoro bi i preostali mogli biti na uzici

Uskoro bih mogao biti na uzici, prebačenoj preko grede u šupi

Uskoro bi uz fras mogli deliti i štras, Štros Kan, dobar dan

Uskoro bi Džingis Džisus mogao da promeni konja, karakuš za kopitni rak

Uskoro bih mogao da uhvatim korak, već sa kim treba

Uskoro bih mogao i da se skorim, s Kori mmm, korica hrska, Dane Korica

Uskoro bi mogli doći bolji dani, Dani Alves, vamos Rafa, vamos i Alaves

Uskoro bi moglo doći leto, Džared Leto, još jedared, devedeset peto

Uskoro bi pogrebnici mogli imati popa u cenovniku, pesma pokojniku, i cveće

Uskoro bi svima sveće mogle goreti do zore

Uskoro bi kolektivnim ugovorom mogli otići na more

Uskoro bi jezero apatije moglo da preraste u more melanholije

Uskoro bi more melanholije mogao da okruži okean depresije

Uskoro bi nam mogle procvetati ruže i to one što ne bodu

Uskoro će master majstori da nam drže vodu, nekad i kad odu

Uskoro bi ovde mogli teći med i mleko, po jedna Kristina Hendriks, molim

Uskoro bi mogli biti robovi, ali mora da se radi od rane, iste one zore, Zorane!

Uskoro bih mogao da se probudim i pre nego li zaspim

Uskoro bih mogao da stignem prvi a ko prvi govno mrvi

Uskoro bi moglo biti dobro u ovoj zemlji, oko sanduka, svetina kuka, i motika

Uskoro bi se ovde moglo umirati samo od retkih bolesti, i starosti

Uskoro nam neće trebati bože mi oprosti

Uskoro bih mogao da se pogledam u ogledalo, koje se već prodalo,

Uskoro bih mogao da vidim koliko sam vidovit

Uskoro bih mogao da postanem rovit

Uskoro bih mogao da poverujem u svoj fantomski ud

Uskoro bih mogao da poverujem da mi ništa nije odavno amputirano

Uskoro bih mogao da se oslobodim bola sakatog rudimenta

Uskoro bih mogao zdravom levom početne stihove da pišem bez da lažem

Uskoro bih mogao da kažem koliko je uskoro, ali znam koliko i ostali

 

(objavljeno i na Betonu)