sudbina

KONI DEMIKO PROTIV ZLOG DEMIJURGA

Sedeo sam pred gotovo praznim ekranom, praznog pogleda. Pretraživač je poslušno analizirao nasumično zadate misli i potpuno neprimetno pretvarao izvorni kod u slike i slova, oblike i boje koje su popunjavale ekran. Temeljni alfabet egzistencije je bio prepoznat i prezentovao je sam sebe. Sedeo sam još koji sekund a onda sam ustao i otišao da se umijem. U kratkim nanosima vremena, kada mi je lice bilo uronjeno u vodu, imao sam pred očima konstrukte o stvaranju realnosti kojom bih mogao da upravljam menjajući verovatnoću budućih događaja. Pa opet, kako je voda opadala sa mog lica, tako su se i ti konstrukti osipali na pojedinačne iskaze koji bi započinjali samostalno da se razlažu na još nejasnije taktove.

Vratio sam se u sobu kroz tamu hodnika. Soba je postojala gotovo ista onakva kakvom sam je ostavio iako nisam u njoj bio realno prisutan. U momentima kada sam prestao da joj poklanjam pažnju svojim fizičkim prisustvom njena fizika nije nestala, izostanak moje svesti nije promenio bilo koju od dimenzija koje su sobu okupljale.

Pored istih sadržala je i prost krevet od paleta i dušeka, lampu na uzglavlju, po podu naslagane knjige (Timaj na vrhu jedne od gomila), sto sa jednim malim prozorom u svet koji svetli, veliki prozor u svet, bez zavesa, koji ne svetli ali pušta mrak koji sija kroz sebe, tri velika apstraktna platna…

Koni je sedela na krevetu. Uvela se u stvarnost, implementirala se takoreći. Njen polu-božanski oblik se projektovao sa namerom da se stalno održava, da manifestuje neopipljivo. Razmišljam o njenoj pojavi, zamišljam kako izgleda u stvari, recimo, koliko je mek, ispod pamuka koji nosi, pliš njene blede kože. Sastavljam u glavi njene jednačine samo da bih je imao u računu. Planiram ali brzopleto, prejudiciram ne čekajući druge mogućnosti. Imam tu ideju o njoj od koje očekujem da se nešto izrodi. Moja svest od tog trenutka od sebe kreira poseban plod koji je napunjen semenom potencijala spreman da se raspukne sada ili bilo kada pre ili kasnije.

Ona se okrene prema meni i jednom rukom pomeri kosu iza vrata, na stranu koja je u senci. Gledam je, učini mi se da mene neko gleda, osvrnem se oko sebe i jedino živo što vidim je Venera na teget nebu. Koni se nasmeje i tada izgleda kao da ona proizvodi, oblikuje, prožima i kontroliše realnost sobe. Pokušavam da sagledam u kojoj meri je njena priroda i njena sudbina neraskidivo vezana za moju. Uspeva mi samo da ne trepnem. Trnem.

Između nje i mene se nalazi veza koja se ne da videti, vezivni medijum koji bi mogao biti gust i trom kao melasa i isto toliko crn ili beo kao kakav kumulonimbus i isto toliko dinamički složen i naelektrisan. Ona bi u sledećem nanosu vremena mogla biti samo robot, veštačka inteligencija, automatski programirana od strane spoljašnjih uticaja a ja bih mogao biti samo biljka koja vegetira da nema nje koja izaziva impresije, nesvakidašnje emocije.

Budi mi volju.

Prefinjeni uzorci njene pojavnosti, ritmovi koje proizvodi, inercija strujanja i oblika regulišu i uspostavljaju moje fizičko telo. Kada me pogleda osećam se kao hram koji se samorenovira, reizgrađuje i uspostavlja samo da bi odolevao neminovnosti entropije.

Ali Koni samo to i nosi svuda gde se nalazi kao i svuda po sebi, žudnju, nagon i impuls. Ona ne postoji osim kao tendencija, ritam, ponavljajući šablon u koji sam ulazio, bih mogao da uđem, možda ću ulaziti.

Izašao sam iz sobe.

Van sobe, u svetu koji je uspostavljen svakodnevnim ponavljanjem misli i emocija svih nas, energijom programiranja svakog ponaosob, živi zli Demijurg. Posustajanje, stagnacija, remećenje, prigušivanje, kvarenje, oboljenje, raspadanje njegovih su sedam veličanstvenih narativa koji su sposobni da se samoodržavaju svakodnevno paženi od svih ljudi zajedno. Agresija, ludilo i sadizam njegovo su postolje za dodelu medalja, trozubac kojim se probada stvarnost van dimenzija nečije sobe. Korumpiran prostor se nalazi svuda i on je njegova soba. On živi gde god i kad god. Godine su ništavne u poređenju sa njegovim vekom. Zli Demijurg je jednom hteo da pokaže sebe ljudima i pojavio se kao majka koja je svoju matericu koristila za uzgoj svoje dece samo da bi se posle njima hranila. Farma umesto inkubator. Materica nije više bila okruženje, matriks, za rast i razvoj, nego kontrolor rasta i razvoja. To je on, ona.

Zli Demijurg funkcioniše kao parazit, ali i kao tiranin slepo navođen negativnim instinktima čineći podele i oprečnosti, kontre i kontrole, promovišući se u univerzalnog neprijatelja ljudskog roda. Previše je ljudi na ovom svetu koji su slepi, gluvi i duhovno mrtvi. Oni hrane i brane egoističke, primalne i iracionalne impulse koji proističu iz negativnih programiranja koja su zastupljena u njihovoj podsvesti. Niže sada podriva više. To nisu više nikakvi izolovani slučajevi to je sada već jasna pošast. Svaka ta lična negativna kondicija, ravnodušnost, ravna linija duha, smrt volje, sakupi se i projektuje na sve dimenzije, koje ovako hendikepirani poimamo, praveći zlog Demijurga koji se sada već može videti, čuti, namirisati, okusiti i malo nam nedostaje da ga možemo i opipati. Svaki lični poraz piše se, pamti i dodaje na hrpu koja mnogima već zaklanja pogled na Veneru. Takav entitet provocira opravdanja za svoje postojanje koja mu se serviraju svakodnevno na šta on odgovara modeliranjem naše realnosti i pristrasno bira one verovatnoće i mogućnosti koje ne samo da će ga održavati u životu nego i povećavati njegovu prisutnost po svakoj od poznatih dimenzija.

Koni Demiko je slično koncipirana.

Pravim je od misli i emocija.

Ona je moja larva.

Ona je kopija koju pravim bez originala.

Ne volim da je sastavljam baš svakog dana, od osiromašenih iskaza i taktova kao neki poslušni automat da izvršava zadatke koje u nju utisnem, ne volim da je kratkotrajna i da se po preseku kroz bilo koji od sastavnih elemenata ona rasprši kao okeanski aerosol.

Volim da je posebno jaka i polako vremenom i ona postaje entitet koji sam indukuje misli i emocije o sebi i na taj način pothranjuje svoju egzistenciju. Neko bi rekao takođe parazitski ali meni ne smeta. Ona je na mojoj strani.

Advertisements

ONOMATOPEJA DILEJA 6/11

KOMBINOVANO PRORICANJE SUDBINE SA SMRTNIM ISHODOM

Autoprevoznik iz Meljaka, član udruženja kombi prevoznika ‘Kombi’ lišen je slobode jer je tupim predmetom naneo teške telesne povrede Zorki Pucar, u narodu poznatoj kao Vidovita Zorka, kako je tvrdio pred istražnim sudijom, zbog njenog upornog odbijanja da prorekne smrt njegove tašte, u čijoj je kući i živeo, kao udovac. Naime on je po sopstvenom priznanju devet puta odlazio na seanse kod žrtve u Baštovansku ulicu na Banjici i devet puta platio između deset i pedeset evra da sazna kada će majka njegove pokojne žene krenuti put ćerke jedinice. Svaki put, kako tvrdi, dobijao je nedefinisana i nezadovoljavajuća proročanstva i počeo je da sumnja da je u pitanju prevara. Kako bi raščistio stvar, priznaje da je u netaknutom delu taštine bašte iskopao rupu, koja nije bila namenjena vlasnici kuće a kojom je kako je svedočio samo hteo da zaplaši proročicu. Takođe je priznao i da je došao svojim kombijem na Banjicu sa namerom da se sa žrtvom provoza do gorepomenute bašte. Kada je ova to odbila iskoristio je klešta koja je našao na radijatoru u hodniku agencije za proricanje sudbine, takozvane kombinirke kojima je odvrtan i zavrtan ventil na radijatoru, i koliko se on seća samo zapretio njima. Kako je kasnije utvrđeno broj kopči na glavi vidovnjakinje prelazio je trideset a usled napada pretrpela je i veliku duševnu bol.

Tri nedelje kasnije tašti uhapšenog je dijagnostikovan mikrocelularni tumor na plućima.

MEĐUZVEZDANI OBRT KA UNUTRA

Senke se polako gube ili se nečujno preoblikuju. Nije sunce koje se uliva u otičući Dunav to koje stvara senke, tama je. Tama koja je sadržana iza zidina, tama koja nije oticala kroz uzane rešetke, rešetke kroz koje se mogla provući samo ruka. Ruka ka nebu. Neko se prekrsti. Baci opušak kroz rešetku na ulici i krene da se penje prema nebu. Na kraj. Na kran. Nadgledanje sa visine nisu izmislili ljudi, samo su preuzeli gotov model, matricu koja se učitava vekovima.

Senke se polako gube ili se nečujno preoblikuju. Sve ostalo je buka, ritam rušenja. Sinkopa. Nema dinamita, centar je grada. Mesto je obezbeđeno. Sve je najavljivano danima. Sve je već dato. I zemlja i Zemaljska kugla i kugla za rušenje i prašina. Prah i pepeo. Vatrogasci su spremni. Opušak se ugasio kao život, kada je dotakao vode kanalizacije. To verujem, nisam video. Vera se zasniva na neviđenom, nevidljivom, ne?

Sudije, oni koji presuđuju, sede na visini, ne toliko blizu neba kao onaj na kranu ali dovoljno daleko od prašine. Osećaj obaveze pokreće živote kroz scenografiju. Betonske kulise iz kojih su izbijene rešetke, prozori i vrata. Mrtvi uglovi nekada tuđih prebivališta ni danas neće živnuti, videti sunca, sve je počelo prekasno. Život se odvija prekasno. Buka ne stoji pred tamom, nego zajedno straše po okolini. Nema razloga za strah uveravaju nadležni sve je dobro obezbeđeno. Master-plan je iznad svačijeg komfora.

Zatvorska sirena se oglasi poslednji put kada je velika čelična kugla pogodi. Smrtni ropac nastane i nestane kao udavljen pod vodom. Dunav proguta sunce i nastavi siv. Na mestu zatvora, kome tu nikada nije ni bilo mesto, nići će hram, bogomolja, božja kuća, samo dok se sravni kulisa jučerašnjeg doma, u kome se najviše molila sloboda. Obezbeđenje koje je po cenu života držalo slobodu van ovih ruševina, palo je. Promenjena je straža. Inspiratori posvećenosti života neviđenom ustaće na ovom mestu, mestu ruševine. Vreme će proći ali ne toliko da se ne bi pamtilo. Zatim će biti svakako zaboravljeno šta je ovde bilo. Zaborav leči i ubija, pitanje je samo doze. Dozu uvek može i neko drugi da odredi.

Ko vodi tvoj karton?

Potreba da se bude vođen, u jednoličnom ritmu, na istom koloseku, zeva na porođaju, inkorporira se kao senka kada nestane, nastane, na suncu. Sunce je nestalo. Bubnjari bubnjaju, bubne opne se navikavaju, ruševine se slažu na način koji niko nije mogao da predvidi. Povećanje entropije se i vidi i čuje. Voleo bih da nisam jedini koji još uvek vidi i čuje.

U snu koji sam imao čuo sam glas kao senka kada nastane, nestane, i pitao me šapatom da li imam pitanja? Rekao sam da imam. Nudio je odgovore ali znao smo da je to san pa nisam verovao na reč. Nikada se ne molim, osećam entropiju kako pulsira u ritmu i kada se ne vidi i kada se ne čuje. Sve oko mene se dodatno komplikuje iz trena u tren. Vrteo sam se u prostoru i uvek sam se pitao ako se pustim gde ću završiti? Nikada nisam prestao da se pitam. Lagano se usložnjavam tako da juče više nikada ne mogu presložiti u danas, saznao sam kasnije.

Nestao je. Nestao je i san.

Svet i sveti, i svi presveti, bespomoćno zaluđeni vrte se u krug oko svoje ose, vozeći kran koji je bliže nebu i koji može da ruši. Jedna čelična kugla, jedno srce, hladno, kao opušak izgubljeno kroz rešetke, na ivici puta. Na ivici Mlečnog puta. Voleo bih da je istina da ako je sreće mnogi toga ne postanu svesni. Nema goreg saznanja nego da je projekat uzaludan.

Projekat hrama govori u prilog komforu. Predimenzionirane katete pre svega, dijagonale koje otimaju dah iz pluća. Šta je jedan dah za ceo jedan život. Samo mi ne oduzimajte poslednji dah, za njega preuzimam potpunu odgovornost.

Kao gravitacija, ta divna premisa kosmosa, i Zemlje u njemu što vuče na dole, savija ka zemlji, obara na kolena, nevidljiva kao verovanje, verovanje koje se ne može uhvatiti rukom ali i pored toga zahteva pažnju. Takođe zahteva slobodu pod ključem, neku vrstu privremenog zatvora, kako bi stepen neuređenosti bio što manji, bliži apsolutnoj nuli.

Tako hladno.

Zato će zidovi biti debeli i hladni. Kamen će da odbija sunce svojom belinom a rešetke će biti nevidljive, shodno pravilima kuće. Fasada pada, rašće nova fasada i mene više ne zanima stvarno šta to stvarno donosi, imam problem što vidim sebe kako prolazim.

Iz čekaonice napuštene Dunav stanice, kada glavu okrenem na drugu stranu, vidim ponekad voz koji prođe. Za putnike koji bi gledali u mom pravcu ova predstava iza mojih leđa prekratko traje. Uvek nedostaju minuti, sati, dani, nedelje, meseci, godine, ali tada je obično već kasno.

Ulazim u voz po ko zna koji put i ponovo nestajem, nastajem kao senka kada nestane, nastane, u unutrašnjosti vagona…

Više nisam putnik na ovom putovanju, ja sam putovanje.