sjeni

SINE FERDINANDE BUDI SE ZAKASNIĆEŠ U SARAJEVO

Bio je to jedan od onih košmara u kojima neprekidno bežim.

Sve je počelo u bašti letnjikovca u Bohemiji, u gaju iza jezera, gde sam još kao dečak pronašao ptiče ispalo iz gnezda. Tako je nepodnošljivo jadno cijukalo da sam ga zgazio čizmom nalik na jahaću. Izleteo sam iz šumarka gonjen stotinama ako ne i hiljadama ptica koje ću za života, kasnije, skinuti u lovu. Bežao sam preko polja, gonjen tim odvratnim krečavim zvucima i osećao sam da sam sve brži i jači. Protrčao sam pored strašila koje je probalo da me saplete ali budući osuđeno na jednu nogu, spotaklo se i palo. Tada sam ugledao svoje noge koje kao da su rasle i razvijale se kako sam sve brže i brže trčao. Bile su to muževnije noge, maljavije i mišićavije nego pre. Buku od graktanja ptica pojačao je i topot papaka stotine i stotine, možda i hiljade jelena koje ću u lovu, za koju godinu, obarati kao trofeje. Oborenih glava, uperenih rogova, raširenih nosnica i krvavih očiju galopirali su za mnom a nebo je bilo crno od ptica. Nikako nisu uspevali da me stignu jer bio sam sve jači. Znao sam da se približavam reci i da će me skok u vodu, osloboditi utvara ako ne i trgnuti iz sna. Litica je bila visoka ali nisam osetio ni trun straha kada sam se bacio sa ivice, ostavljajući progonitelje kao paperjaste oblake koje će rastopiti Sunce. Padao sam i padao, delovalo je večno, okrenut licem prema ivici litice i onda sam ipak leđima dotakao vodu. Zagnjurio sam duboko u vodu i pokušavao da isplivam na površinu ali činila se sve dalje i dalje. Želeo sam da je istina, kako će me hipoksija trgnuti na javu kada već ne mogu da se nateram iz košmara. Na mesto toga dobio sam u poslednjem mogućem trenutku izron u glavnu dvorišnu fontanu dvorca. Pogledao sam se u vodu kada se smirila i video se kakav sam i sada, kao Erchercog. Zvukove žuborenja fontane parao je automobilski motor sa unutrašnjim sagorevanjem koji se ludački vozio oko fontane. Kretenski smeh mađioničara, koji je začarao moju Sofi na mestu pored volana, samo meni je privlačio pažnju. Kada je bio siguran da sam ih ugledao naglo je skrenuo, ne završivši pun krug i krenuo kroz drvored prema zamku. Mahao mi je sa obe ruke u belim rukavicama, kao da je magija voziti bez ruku. Kada sam video da mi i Sofi maše zbogom potrčao sam za njima. Držao sam korak jedno vreme jer ta stara kanta i nije mogla brzo ali me je težina mokrih stvari i razvaljenost puta usporavala.

Kakav li je ovo put do carske palate, kao da je neka Slavenska gudura?

Pred samim ulaskom u carev dom auto je bio parkiran ali i prazan. Već na stepeništu me je čekao špalir kako to dolikuje nadvojvodi. Međutim svi redom, od konjušara i torbara, sluga i posluga, sobarica i kuvarica, činovničića i carevih ađutanata, nisu imali za mene ništa do šikaniranje, psovke i poneku pljuvačku preko mojih brkova. Urlali su za mnom i kada sam ustrčao na sprat, negodovali su, čak je i za mnom bačeno neko staklo koje se raspuklo o vrata careve odaje, koja sam zalupio za sobom.

Franc Jozef je stajao na sredini sobe u paradnoj uniformi sa svim ordenima koje je dobio za života i gladio svoje brčine.

Pogledao me je sa visine, i to sa visine cara, kao da treba da mu se približim. Koraknuo sam tih dva ili tri koraka, koliko da sam mu bio na dohvat ruke i osetio najžešću šamarčinu ikada u životu. Držao sam se za obraz kada je dreknuo:

– Sine Ferdinande budi se, zakasnićeš u Sarajevo!

Da li šamar ili vika mog strica pak konačno sam se trgao iz sna. Ruka mi je bila na obrazu zato što je jastuk bio previše tvrd i hladan. Soba je bila mračna a prozori su škripali pod naletima vetra. Na Beč su se spuštale zavese kiše. Voda je kapala sa plafona u uglu sobe. Na moje veliko iznenađenje, iako je bila noć nikoga od posluge nije bilo blizu. Otvorio sam velika vrata prema glavnom hodniku gde ništa osim huka vazduha nije moglo da se čuje. Huk koji se pretvarao u jezivi piskutavi govor, koji je postajao žamor, koji se završavao potcenjivačkim smehom. Nigde nije bilo žive duše na dvoru.

Kao da se same sjeni zalutale smeju.