samoubistvo

IDEM ZA KANADUM

Izlaz, treba mi izlaz, tako izlizana potreba, fraza, sačuvana u prostoru, u vratima, praznina, široka mi je ova staza, zaustavna traka, izlaz sa auto-puta, učini da odlutam, na periferiju, drvoreda, uma, gde tama duma, cunja, ispod gunja, montona, tražim sebe samog, pronalazim klona, u praznom umrlom gradu, idem za Kanadum

Daleko sam odlutao prateći dalekovode, prešpartao, precrtao, obode, povode, ne trebaju iz sveta, dvojica, trojica, da me obore, padam sam, daleko sam, dole, u gužvi ljudi koji se mole, koje ne poznajem, ne znam gde mi je kuća kao prvak prvi dan posle škole, nemam nikoga da me sačeka u ovom ledenom hladu, idem za Kanadum

Emigracija, ha, nemam ni pasoš ni novca za pasoš, između dobar, loš i zao, ja sam loš, nemam ličnih dokumenata, nemam čime da dokumentujem svoje postojanje, svoje prosto sranje, nisam odmakao dalje od poslednje stanice, tramvaja, kraja, šina, pizda materina bi da me skocka za svoju dnevnu paradu, idem za Kanadum

Misli me more, memento mori, prazan teretni voz odlazi na more, a moj teret se stvori, svaki put kada zatvorim oči, zato ne spavam, zato nemam snage da skočim, a treba mi da skočim, da skončam, čamove daske koje neživot znače, biće dovoljne, mumlam, niko ne čuje, sebi u bradu, idem za Kanadum

Zalutao sam plutajući, kao truplo, kao trupina, vidim duplo a pripadam u sve manje i manje, skupova, podskupova, skupina koja me maltretira, koja me grize, stalno je uz mene, ispod rize, ispod šešira, vreme, mesto i način ne bira, kupa se, ne kupam se, u alkoholnim isparenjima i uličnom smradu, idem za Kanadum

Avenije užasa, svetlećih ukrasa, utvara, uzdaha, pulsiraju u slepoočnici, pao sam u ruke slatkoj devojčici, slepoj starici, pao sam u bajci, u Ivici i Marici, u lonac, mirišem šta mi se sprema, šta mi se kuva, sve što sam imao čuvam, samo u glavi, nosaču memorije koji je najčešće sklon padu, idem za Kanadum

Koračam krugove, pravim dugove koje nameravam da ostavim samom sebi, odjebi, nikada nisi imao nikoga drugog, gazim prugom, gazim po sopstvenim čizmama, zimi, zimama, gazim kroz već utabane tragove, prelazim pragove, obijam, kradem iz svojih džepova, pocepanu pa lepljenu, izgužvanu i izgaženu nadu, idem za Kanadum

Aboliram sebe za sopstvene izbore, izgore i gore izrode, umore ih sumorne, izruče preko srče leda, ogledala, strana tela, da ne bi gledala, svoje telo, ne skidam odelo da se ne bih prestravio šta mi je neživot ispod prsluka ostavio, klonim se dronova koji snimaju i one što nemaju i one što imaju, za svoju svetlucavu barikadu, idem za Kanadum

Nekako se domognem kapije, malo bi mi trebalo da se napijem, gladan i hladan, gladan i žedan, da se onesvestim jedan kroz jedan, na dan, na nedelju, na duže, pužem, noktima stružem preko parketa, pokrete nepokreta, retenciju sa odloženim dejstvom, reten-retard, lek, udarac, koji sam popio, u arkadu, idem za Kanadum

Apotekar se valja od smeha, daleko preko sveta, u svom skockanom stanu, živim u srušenom kranu, pojedem hranu za ptice, mrve i neke trice, uključim svetlo, otvorim kupatilo, jedino svetlo koje me je uvek pratilo, samo da bi mi pokazivanjem sopstvenog lica naplatilo, za sve greške u hodu, za sve greške u radu, idem za Kanadum

Domicilna slavina prosipa tečnost, lavina vodene pare mi zamagli pogled u večnost, protrljam oči otvorene od prošle godine, oštar bol, direktno u mozak, me podigne, da jadno ne poginem, zažmurim, konačno, skinem sve sa sebe da se porinem, a da sebe ne dodirnem, dotakao sam vodu, napunio sam kadu, idem za Kanadum

Uzeo sam pribor za brijanje, makaze, oštre, trimer, češalj, četku, brijač, žilete, složio ih na pločice kao instrumente, oko mene više nema ničega, ostajemo samo topla voda i ja, kao u materici, pale su oko mene sve zgrade i sve fasade, pale su u prah i pepeo, srušio se ceo gornji svet i nestao u Hadu, idem za Kanadum

Mrdam još malo, meškoljim se u fetalnom položaju, dolazi do mešanja krvi i plodove vode, koja više ne može da ode, dve, najviše tri note, započnem, preoštrim gudalom preko labavih i krtih žica, crvenilo lica, muzika ptica, prestaje, toplota polako nestaje, na izdah do slobode, orkestar nastavlja za mnom da svira baladu, idem za Kanadum

VI STE OVDE STRANCI

Tri minuta ranije kiša je prestala da pada.

– Sestra mi kaže da se ona njena komšinica raspitivala za tebe – rekao je Andrej, kao digresiju na temu koju je sam započeo nakon što se sa Jovanom po dogovoru sreo ispred nove zgrade. U toj zgradi su njegovi roditelji kupili stan za njega i sestru.

Šetali su prema velikom rasadniku, Andrej, Jovan i jedan labrador.

Tri sata ranije Andrejeva sestra je stvarno pričala sa svojom novom komšinicom koju je upoznala u parku ispred kuće u koju se preselila iz stana u kome je donedavno doživela sa bratom.

– Pričale su večeras i nije ništa okolišala hoće da izađemo svi zajedno kako bi te ponovo videla. Kaže sviđa joj se što si strong & silent. Spominjala je i neka mesta u gradu.

Jovan je usporeno podigao glavu skrivenu ispod kapuljače u pravcu Andreja. Andrej je zaćutao. Iako nije mogao da vidi njegov pogled pod slabašnim žutim uličnim osvetljenjem, shvatio je da bi trebalo da ponovo promeni temu. Jovanu se gadilo da mu Andrej, ili još gore njegova sestra, nameštaju devojke. Kao da on ne može sam da se snađe. Pogled sa gađenjem je lansirao u pravcu svog komšije pogađajući samo neonsku reklamu radnje koja prodaje pirotehniku.

– Jesi li čuo za onog blizanca iz moje zgrade što je skočio sa solitera?  – ponovo je promenio temu Andrej. Pas je naišao na zemlju koju je krtica otkopala dubeći tunele podno travnjaka i krenuo da je razgrće šapama.

– Bart fuj to, Bart! Nisam  – odgovorio je Jovan preglasno, iako je video umrlicu.

Tri dana ranije kada je izvodio psa u jutarnju šetnju Jovan je ugledao svežu umrlicu na banderi u ulici u kojoj je živeo. Pogledao je gore dole, levo desno i kako je bilo rano i nikoga osim Bartolomeja nije bilo u ulici, odlučio je da udovolji svojoj radoznalosti i sazna ko je pokojnik. Tri stvari su mu se urezale u pamćenje. Tomo, pomalo čudno ime za mladog čoveka. 1979, naziv pesme Smashing Pumpkins-a, čiji je drugi stih uvek krivo pevao; cool kids never have to die… Tu se malo stresao, kao da odagnava nekakvu zlu kob. Pesnik, pisalo je između ostalog na papiru koji je još mirisao na mastilo štampača. Još nije video da je nekome pisalo pesnik na umrlici a radoznalosti radi imao je običaj da čita umrlice. Izgleda da i pesnici umiru.

Sada kada je Andrej spomenuo komšijinu smrt setio se da je pisalo i posle kraće i teške bolesti mada to često piše, pa to nije ostavilo preveliki utisak na njega.

U povratku iz šetnje toga jutra, sreo je ispred zgrade momka istog kao na umrlici, i blaga jeza ga je prošla kada su im se pogledi sreli. Momak sa crnim florom na reveru nije video jezu u Jovanovom pogledu već nemo sažaljenje. Odvratio mu je odsečnim pogledom u kome se dalo pročitati: jeste, ja sam taj kome je brat mrtav.

– Priča se po zgradi – nastavio je Andrej – da je skočio sa solitera zato što je priznao svojima da je peder.

To peder je tako odzvonilo praznim rasadnikom u kome se više ništa nije čulo, ni vetar, ni šuštanje lišća, ni kiša koja je ponovo počela da rominja, čak ni galopiranje psa po raskvašenom travnjaku. Bilo je gluvo doba.

– Znaš li da u zgradi živi peder i to sa partnerom?

– Znam – odgovorio je Jovan.

Istog trenutka je počeo da se priseća odakle to zna.

Tri nedelje ranije sedeo je sa sestrom i roditeljima, sa kojima je živeo, ispred TV-a. Svi su naoko bili zaokupljeni nečim pametnijim od TV programa ali kada se na ekranu odjednom pojavila najava najnovije vesti svi su radoznalo podigli glave iščekujući šta će im biti servirano istog momenta. Najnovija vest bila je o ponoćnom Prajdu koji se odigrao u gluvo doba, iznenada, kada nije bio zakazan, samo zato što nije bio ni dozvoljen ni zabranjen.

– Vidi ga onaj peder iz nove zgrade – viknula je sestra kada je prepoznala komšiju koji se relativno skoro tu doselio. Jovan je snimio par momaka u prvom redu skromne povorke i shvatio da jednog od njih zna iz viđenja i tako je povezao ko je peder iz nove zgrade. Kako je to njegova sestra saznala nije je pitao.

– U toj novoj zgradi samo izbeglaje i gejčine izgleda – prokomentarisao je otac previše se trudeći da bude dopadljiv svojoj deci. Jovan i sestra mu odavno već nisu bila deca.

– Ma užas – dodala je majka.

Andrej je vraćao telefon u džep koji mu je zasvetlio na sekund i pokušavao da se seti gde je sam sebe prekinuo.

– Tri meseca ranije blizanac se konačno združio sa Hasanom, to je ovaj peder što živi sa partnerom. Priča se po zgradi da je blizanac kada je video kako Hasan živi ovde, u zgradi, u paru, i kako im je, kako bih rekao, normalno, odlučio da izađe iz ormana. Znaš li ti da je Hasan musliman i da mu je otac dolazio u posetu u stan kada im je majka umrla. Bila umrlica na vratima, sve sa onim arapskim slovima. Ne znam šta mu je rekao za dečka. Nije mogao reći cimer kada je stan dobio na poklon od oca. Možda mu je priznao. Na kraju krajeva radi u onoj pederskoj organizaciji i bio je na TV-u – pravio je opet digresiju Andrej.

– Možda je blizanac – nastavljao je Andrej – video kako biti peder nije nemoguće pa je priznao. Ko zna kako su njegovi reagovali, ćale i brat posebno, i možda ga je ta njihova reakcija na kraju bacila sa solitera.

– A možda je stvarno bolovao od neizlečive bolesti pa je rešio da sebi skrati muke – dodao je Jovan želeći da dovede u sumnju komšijska naklapanja i priče rekla kazala.

Ipak, za sebe je počeo da razvija mogući scenario po traču koji mu je ispričao Andrej.

Tri godine ranije investitor sumnjivog porekla, neki Janjušević, otpočeo je izgradnju retko ružne zgradurine u napuštenom dvorištu između prizemnih porodičnih kuća koja je po svemu štrčala iz ambijentalne celine. No, nije bila ni prva ni poslednja takva instant kućerina. To dvorište je bilo riznica uspomena za Jovana i osetio se proterano kada su prvi bageri ušli na plac. Od tog momenta na dalje mnoge uspomene su gažene, kopane, rušene, paljene i betonirane.

Činjenica je bila da su blizanci među prvima kupili stan u zgradi. Ne zna se tačno od kog novca. Činjenica je takođe da je stariji brat imao svoju firmu, bio oženjen, čekao prinovu. Verovatno i izdržavao brata pesnika. Tako je makar tvrdio komšija Jakovljević koji je sa ocem išao na pecanje.

O svemu tome što je saznao večeras zajedno sa onim što je znao iz kuće, od sestre i od oca, preko komšije Jakovljevića, Jovan je promišljao u sebi. Šta je to nekoga ko se zove Tomo, ko je pesnik, nateralo da skoči sa solitera? Možda je kako nagađa Andrej ohrabren viđenim u svom okruženju odlučio da podeli sa najbližima ono što je godinama potiskivao i sabijao u sebe. Po priči Jakovljevića, izbegao iz Bosne, u kojoj je deo puberteta provodio krijući se od rata. Može biti da je doživeo olakšanje dolaskom u Beograd. Onda se u Beogradu trebalo snalaziti u godinama koje su bile sve samo ne lake za nekoga ko je morao da nastavi da se krije. Zato se povukao u sebe i jedva završio fakultet koji nije voleo ali nije imao izbora. Nikoga nije brinulo zašto ne postoje devojke u njegovom životu. Dok je njegov brat već uveliko radio i sticao za obojicu Tomo je pisao pesme i možda kroz njih pokušavao da se oslobodi. Valjalo bi potražiti njegove pesme, na papiru ili na internetu, pomislio je Jovan. Uz malu pomoć roditelja, koji su sa sobom spasili svu ušteđevinu i imali sreću da sve preko Drine ostane netaknuto, kupuju stan u zgradi. Tačnije stariji brat kupuje stan a zajedno se useljavaju.

Kada je otkrio, ako je otkrio, to što je krio, pitam se da li ga je otac osudio?

Ili majka? Možda otac i majka nikada nisu ni saznali?

Šta ga je najviše zabolelo?

Možda je rekao prvo svom bratu blizancu? To je logično. Blizanci valjda sve dele. U stvari sigurno je rekao bratu. Da li neko koga ceo život voliš može da te košta života?

Šta li je brat posle svega što je učinio za njega mogao da mu odgovori?

Koji je to izbor reči i koja je to konstrukcija posle koje shvataš da je jedini izlaz na korak od simsa? Da li je to impulsivna reakcija onoga kome se poveriš ili odgovor koji je sačekao jutro, pametnije od večeri? Da li je tako nešto poverenik mogao da očekuje ili je uvek bio prezauzet borbom za golu egzistenciju da nije imao osećaj za to kako se i sa čime njegov poverilac bori?

– Možda je i bio bolestan ali meni je izgledao zdrav – razbio je tok Jovanovih misli Andrej.

– Nekada stvarno umeš da budeš kreten –  rekao je Jovan a Andrej je zaćutao znajući da je lupio glupost.

Jovan zna taj sims. Zna i taj soliter. U njemu živi Marija. Takođe sa roditeljima.

Trideset godina ranije u tada napuštenom dvorištu gde je sada zgradurina, Jovan je Mariji pred nekolicinom drugara iz njihovog odeljenja rekao da je voli. Bio je oktobar kao danas ali je već pao sneg. Grudvali su se posle časova. Bili su prvi razred.

Kako je to nevino otkrio ostala deca su počela da ga zafrkavaju i ubrzo je ceo razred saznao. Zezali su ih narednih osam godina zbog čega Marija nije htela ni da čuje za njegovo postojanje. Kada su ušli u pubertet ona se zanimala za dečake na koje Jovan nikada neće zaličiti a Jovan se zanimao za devojčice koje nikada neće biti zainteresovane za njega. Tokom studija su se ponekad viđali u zgradi koju su njihovi fakulteti delili. Otišli bi na čaj ali ništa više od toga. Ona je vremenom postala pristupačnija ali Jovan je tada imao nekoga ko ga je voleo. Pored toga uvek je ostavljao mali prostor za prosti obrt sudbine sa Marijom. Posle studija, oboje bez posla, često su se sretali u dužim šetnjama. Marija je jedno vreme navodno obožavala Barta. Tada je Jovan bio sam a ona je bila pred udajom. Marija se ni do danas nije udala a Jovan je i dalje sam. Sve ređe se sretnu iako žive u istom kraju ceo život.

– Ajde Bart! Idemo kući – prodrao se Jovan – počinje sve jača kiša – dovršio je tiše.

– Javi mi šta da kažem sestri – rekao je Andrej ispred ulaza zgradu.

Na ulaznim vratima zgrade u kojoj je stanovao Andrej je i dalje bila umrlica blizanca.

U Hasanovom stanu je bilo uključeno svetlo u dnevnoj sobi i videle su se dve siluete.

Jovan je ubrzao prema svom dvorištu. Bart je šapom sam otvorio kapiju.

Marija je spavala u svojoj devojačkoj sobi na sedmom spratu solitera.

Komšija Jakovljević se pakovao da sam krene na pecanje.

MOŽDA JE TEBI TVOJ ŽIVOT NIKAKAV ALI KAKAV ĆE TEK BITI ŽIVOT MAŠINOVOĐE?

Samo par koraka pošto je ušao u tunel čoveka je prekrila senka. Sunce je u svojoj najdaljoj tački ostalo tačno između dva drvena praga, praveći luk od levog do desnog kraja poslednjeg osunčanog, ne dodirujući, kao prava duga, prvi prag u senci. Čovek je gazio svaki drugi, tako da se u trenu našao u senci. Njegovi koraci su odzvanjali sve glasnije, jer život vani je bio sve tiši, kako je ulazio dublje u cev tunela. Duboko je udahnuo. Miris pruge, mešavina smole za impregnaciju drveta i ulja za podmazivanje šrafova kojima se šine spajaju sa pragovima ispunjavao je njegove vazdušne tunele dok se nije sudario sa olfaktornom sluzokožom. Izdahnuo je kao pred samrtni ropac, kao da ga napušta život, kao da mu vazduh neće trebati više, dugo, dugo vremena. Ritam koraka je sve glasnije dobijao jednoličnu melodiju škripanja metala o metal male pecaroške stolice na rasklapanje koju je čovek sa sobom nosio. Stao je na trenutak i pogledao na časovnik. Fosforom posute kazaljke sata sa automatskim mehanizmom navijanja zasvetlele su skoro podne. Okrenuo se za sobom da se uveri da više ne vidi svetlo na kraju tunela. Tunel je zaista blago zavijao u smeru kazaljke na satu i ulaz ili izlaz iz crnila se više nije mogao pretpostaviti. Čovek je rasklopio stoličicu i seo. Misli su mu nadolazile kao pesak u peščanom satu, nestajale iz glave u stomak, ostavljajući ga potpuno praznoglavog sa velikim grčom želuca, kao da je progutao prašinu ili kamenje. Tada bi adrenalin izazvao pozitivno hronotropno dejstvo. Srce, to veliko suženje njegovog organizma, bi ubrzalo rad; krv bi prostrujala kroz njega kao da u njemu još ima života u rezervi i pritisak bi se ponovo preneo sa želuca na mozak. Ciklična ponavljanja su dobijala sve kraće i izvesnije revolucije kako se vlaga tunela uvukla u njegov peščanik, a pesak gotovo ravnomerno zalepio po krhkim staklenim zidovima. Nakon par sati se potpuno smirio i bio u stanju da se usredsredi na ono zbog čega je došao. Slajdovi su bili u projektoru, trebalo je samo premotavati unapred, iz daleke prošlosti. Još uvek mladić, zbog nesrećne ljubavi bio je spreman da se ubije. I dalje se sećao intonacije u njenim rečima NOSI SE. Nosio se mišlju o okončanju kratkotrajne agonije ne duže od polovine mosta, na kom je uredno, na banderi pored ograde, stajao telefon koji bi trebalo nazvati u odsudnom momentu, kako bi vas smireni glas odgovorio od samog čina. Sećao se i starca koji je dovikivao za njim kada je skočio. Dotakao je vodu i umesto zvuka pucanja kostiju i pneumotoraksa čuo je majku koja viče za njim na plaži, deset godina ranije, NE SKAČI, DUBOKO JE. Sećao se izranjanja iz te dubine i njene sreće što je sve u redu. Izronio je i sad, iz mirne reke koja je, ne tako daleko ispod mosta, nosila neko vreme života između konstantnih obala. Jedan pecaroš je još dok se onaj starac drao za njim seo u svoj čamac i došao na mesto. Pružio mu je ruku da izađe iz vode, odvezao ga do obale gde je već čekala hitna pomoć i na rastanku mu poklonio svoju stoličicu. UZMI, MOŽDA TI ZATREBA, JA VIŠE NEĆU DOLAZITI NA PECANJE.

Hospitalizacija zbog izvedenog pokušaja bila je pravi pakao uzimajući u obzir procene i teorije psihijatara i shodno tome godinu dana provedenih pod ključem. Istina, jedan od razloga za produženje je bio i pokušaj u pokušaju kako se administrativno zvao, kada je trampeći se za lekove drugih pacijenata nakupio dovoljno tableta da nije mogao usta da zatvori. Ali gotovo je nemoguće ubiti se okružen doktorima, dok god su psihijatri. Tablete su, da stvar bude jadnija, kod mnogih saboraca bile voda i skrob, ali to je saznao tek kada je pušten kući.

Posle godinu dana nebrige (živeo je sam) kuća je izgledala depresivno. Sve biljke su uvenule i smrdele na putrefakciju, ribice takođe, a voda u akvarijumu isparila je skoro do dna. Reklo bi se da su je i pauci napustili, jer i paučina je bila mrtva, nedeljama. Meseci su mu trebali da sve dovede u red, gledajući od poda do plafona. Akvarijum je izbacio a nabavio je samo jednu kuglu sa jednom izgubljenom dušom koja je plivala unaokolo. Dovođenje stvari u red ga je održavalo u životu. Nakon što se i to završilo život je ponovo polako počeo da ga napušta. Našao je posao koji nije voleo, devojku koja nije volela njega, pa odmah za njom i jednu koju on nije voleo. Imao je mačku, ali je i ona otišla i nikada se više nije javila. Sve je ponovo postalo crno i u redu. Prebacio je kanap preko plafonske gredice, svezao omču, i onako preko nerazvezane kravate nabacio sebi još jednu. Zaljuljao je stolicu za ljuljanje na kojoj je jedva održavao ravnotežu i ona se izmakla i prevrnula na bok. Kanap se urezao preko grkljana; jedan pogrešan, očajnički, potez rukama prema istom iznad glave i gredica je pukla na dva dela. Uspravio je stolicu za ljuljanje, seo, i tako sa dve kravate zadremao. TV je bio uključen i sa vesti se čulo…

MAŠINOVOĐA KAŽE DA JE SVESTAN DA JE TO BILA VELIKA GREŠKA I DA JE VIDEO ŠTA ĆE SE DESITI ALI DA JE JEDNOSTAVNO UŠAO PREBRZO U STANICU…