razum

ČOVEK U KESAMA

Every sane society allows a certain number of people to deviate.

            Prvo sam prestao da odvozim auto na pranje. Redovi u auto-perionicama, ljudi koji čekaju da bi gubili vreme, žetoni, šmrkovi, vosak u koji su pčele uložile toliko truda, automatizovane četke, vlaga. Kakvo nepotrebno traćenje energije i resursa. To mora da prestane. Pranje automobila je neizmerno tužno.

You don’t have to join, you don’t have to play the game.

            Kada sam se istog dana vratio kući, seo sam opet pred ekran. Posle nekoliko sati zastrašujućih pokretnih slika koje su se učitavale u mene, jednim klikom sve je nestalo i video sam samo sebe. Lik je bio blago deformisan i rastezao se u nedogled. Zatvorio sam oči. Dodirnuo sam dno mora u koje sam porinut, pa potopljen i snažno se odbio ka površini. Izranjao sam. Izgleda da je u mojim plućima ostalo još malo kiseonika.

Society which is insane, not sure of itself, cannot allow that to happen.

            Zatim sam prestao da se brijem. Svakodnevno struganje žileta preko kože, blizina karotide, krv, dlake u slivniku, losioni,  flasteri, sve je to najednom izbrisano. Horor u koji sam uvučen bez podrobnog razmišljanja, prekinut. U sledećem trenutku doneo sam odluku da više neću da odlazim na šišanje. Posle nekog vremena to je počelo da se primećuje. Prve vidljive promene postale su predmet osuđujućih pogleda, navodno dobronamernih kritika i na kraju otvorenog negodovanja u korporaciji. Zar je tako malo bilo dovoljno? Pozvan sam na jedan razgovor, drugi razgovor, predloženo mi je, savetovano, naređeno. Bio sam ucenjen. Bez obzira na rezultate koje sam postizao, stavljen sam pod neku vrstu prismotre. U skladu sa slikom koja je o meni do tada postojala, sve sam odluke prihvatao mirno. Nemir koji me je izvlačio na površinu pomagao mi je tih dana da ranije zaspim. Problemi s nesanicom polako su bledeli.

It is everybody must join, everybody must work. Everybody must belong. Then freedom disappears.

            Sledeće bitno što sam uradio je da više nikada nisam otišao na posao. Jednog dana, koji nisam unapred odredio, da me slučajno neko ne bi prozreo i možda pokušao da osujeti u povratku kući, parkirao sam se na mostu tokom popodnevne gužve. Telefon i kompjuter sam bez razmišljanja bacio u reku. Automobil sam ostavio otvorenih vrata. Koliko sam i čijih sve godina sagoreo do tada? Bilo me je sramota. Kući sam se vratio javnim prevozom. Nadalje, u ostatku svog života, kretao sam se jedino peške.

You can go running around the wheel in the rat race

 and play that game just as long as you want to, as long as you think is fun,

 but if comes the time when you don’t think is fun, you don’t have to do it.

            Kod kuće je boravio još nekoliko dana. Kada je pojeo sve zalihe hrane, otišao je od kuće i više se nikada nije vratio. Vrata su ostala otvorena. Novčanik iz kog je kapala krv završio je u kaminu. Ostavio je iza sebe sav novac koji je imao, i onaj u kući i onaj u banci. Poslednja kupovina bila je nabavka tuceta crnih najlonskih vreća za đubre.

Svukao se i pogledao se u ogledalu. Od tog momenta je prestao da nosi odeću. Obukao je kese za smeće. Oko sebe je izgradio novu, crnu, najlonsku auru. Napravio je i cipele i tako izašao u svet. Parče najlona je vezao preko očiju, to mu je bila zaštita od previše svetla. Šetao je unaokolo u potrazi za novim prebivalištem. Tražio je neki haustor ili neku ruševinu. Šaht ili sličnu kocka od cigle, pod zemljom, koja ima i poklopac da može lepo da se zatvori. To mu je trebalo. Zaklon i otklon.

Bilo je to njegovo ostrvo spasa pod zemljom, na koje je izronio.

Iz svoje jazbine, u kojoj ne namerava da čuva nikakve materijalne vrednosti, odlazi u jutarnju i popodnevnu šetnju, najviše da bi našao hranu, utolio glad. Spava po dve trećine dana. Umor, koji se akumulirao i koji je sistematično sabijan u njegov organizam, konačno može da iscuri u šaht. Ubacio je, kasnije, kada se odmorio od pređašnjeg života, treću šetnju, kako bi uveče lakše zaspao.

Hranio se onim što nađe u svojim šetnjama. Ljudi bacaju previše hrane, mislio je. Užasno rasipanje energije. Nalazio je, s vremena na vreme, kvalitetnu hranu, najčešće ostatke. Ponekad bi to bilo ukusnije nego što je ranije uspevao da kupi. Pojio se na česmi gde je zabranjeno pranje automobila i gde piše da voda nije za piće. Od oskudne ishrane, koja je bila bazirana na potrebama za održavanje života, prestao je da ima jutarnje erekcije. Libido mu je bio ugašen i osetio je da je definitivno izronio. Dok ga je još pratio nagon i ostaci kvalitetnije hrane, masturbirao je dva do tri puta dnevno u svojoj jazbini. Umarao se. Bilo je to poslednje prosipanje energije s njegove strane. Šetao je po rezidencijalnom komšiluku gde žive oni koji imaju mnogo više nego što im zaista treba, oni koji ne ostavljaju senku za sobom. Sretao je ljude i oni su okretali glavu od njega, kako gospodari tako i njihova posluga. Na licima dobrovoljnih robova se ocrtavalo zadovoljstvo što je njima, koliko god im bilo loše, ipak bolje nego njemu. Njegova maršruta je obuhvatala ulice koje se u krug vrte jedna oko druge.

Pričao je sam sa sobom.

Kada je došla zima, umotali smo se u još kesa i nikada se nismo razboleli. Kada je došlo leto, skinuli smo sa sebe veći deo našeg plastičnog odela, a vremenom su komadi i sami otpadali. Raspadali smo se, ali za razliku od ranije, sada je ta razgradnja bila spoljašnja, površinska, vidljiva. Unutar nas se uspostavljalo novo ustrojstvo.

Imali smo štap, kako bismo se odbranili od drugih životinja koje bi nas napale ili koje bi htele da nam se pridruže. Bili smo prljavi i smrdeli smo na mešavinu vlage, smeća i najlona. Kosa i brada su nam bile u dredovima.

Uskoro smo mumlali naglas. Posle dužeg vremena bez ikakvog obraćanja ikome nismo osećali potrebu da komuniciramo. Kada smo sretali ljude na njih smo gledali kroz parče crnog najlona koje smo vezali preko očiju. Nisu nam bili jasni. Zaboravili smo ko smo bili.

Niko nas nije dirao jer nikoga nismo dirali. Nikada nas ništa nije zabolelo.

Počeli smo da čujemo glasove koje drugi ne čuju i sva naša razmišljanja, koja su od ranije bila svedena na minimum, usmerena su ka praćenju tih glasova.

 

Nikoga ne zanima šta se dešava unutar njegove aure, unutar njegovog najlona. Izostanak zdravog razuma bio je očekivana posledica. Umreće kao životinja, bez svesti o smrti.

 

Budućnost postoji, ali je teško stići do nje.

 

 

When society allows a certain number of people to withdraw,

it should not have anxiety that everyone will withdraw.

Alan Watts

IZOSTANAK ZDRAVOG RAZUMA

Zvuk je nalikovao buci teretnog aviona koji je uzleteo i gubio se sa radara. Istina je bila da u ovoj zabiti nikada neće ni biti izgrađen aerodrom. Takođe, neki od meštana će skončati a nikada neće ni čuti ni videti metalnu pticu.

Put je krivudao kroz klisuru a noć je već izvirila iz njenih kamenih zidova. Nebo se još držalo na visini, odbijajući da zamrači svoje sivo plavetnilo, ali od tame još niko nije pobegao, dovoljno daleko.

Rođen za ništa, držao je put pred sobom, tih nekoliko metara koje su farovi jasno pokazivali, ali mu nije bilo jasno ni gde je ni zašto. Ponajmanje mu je bilo poznato kuda je krenuo, ali se kretao. Mislio je kako ceste pred njim ima gotovo sigurno, to je put koji već postoji, ono što mu je dato. Mrak je učinio da se ne vidi kuda on vodi. Svetla su pak omogućavala da vidi nedaleko pred sobom. Oduzeo je gas. Sporiji, bio je spokojan da neće pregaziti nečije mladunče, još nerazvijen život. Znak za divljač na putu bio je udaren i kao da mu je utroba napolju krivio se pored puta. Krivina u levo, krivina u s, mali uspon, pravac duži od dometa farova, blaga krivina u desno. Ruke su činile kratke pokrete, automatski menjač je činio da slovo D svetli.

Mesec, daleko popunjeno slovo D, čuvao je svoju tamu sa druge strane.

Bilo je toplo. Jedini način da se kabina malo rashladi bilo je otvaranje prozora. Staklo je nestalo u tami vrata. Iz sveta van komfora dolazio je kadaverični zadah. Kao da je bio parkiran u svom dvorištu a ispod auta skončalo nešto, neki stvor. Samo, bio je u netaknutoj prirodi i kretao se. Miris mrtvog je bio nepodnošljiv tako da se staklo vratilo iz svog ležaja i zapušilo dovod vazduha.

Uključio je ventilator. Dotok vazduha u kabinu kroz usisnike postao je intenzivniji. Ubacivan je vazduh mračne okoline, ali bilo je bolje. Rezio je miris već zgrušane krvi.

 

Odmahnuo je glavom. Pokret je izazvao kratkotrajno pomeranje fokusa dalje niz put, što mu se dopalo. Snažno je prodrmao koštano kućište svojih mozgova i protrljao jedno oko. Porcije antimaterije su puckale pred njim u već viđenoj belini sličnoj iskri. Protrljao je i drugo oko s istim ishodom. Svetla su se na sekund gasnula. Mahinalno je dodao gas kao da jačina svetla u mnogome zavisi od broja obrtaja motora i gotovo ispravio jednu nepreglednu krivinu. Bio je sam na putu.

Osećao je pak da nije sam u kabini. Delovi nečijih šaka prolazili su ispod njegove kože a iznad njegovih mišića, tako prijatno, ako se ne bi ništa zapitao, ako bi se samo prepustio. Peli su se, silazi, putovali po njegovom potkožju, čak i tamo gde je tkivo bilo izuzetno redukovano, kao na primer na lobanji. Pomilovan, pušten je, neosetno, iz ruku narkolepse, samo da bi koji kilometar dalje bio ponovo u naručju svih tih dlanova.

Prsti su mu klizili s kožom presvučenog upravljača.

Polizao je svoj dlan ne bi li ga zalepio za volan.

Imao je ukus sna.

FRANCISELA

Zidovi su se krunili pod naletom vetra i kiše, opiljci su padali po sedištima autobusa. U podu je bilo nekoliko rupa, ali je na najvećoj nedostajao poklopac. Vlaga koja je mirisala na urin pacova uvlačila se u unutrašnjost osakaćenog vozila. U šaragama je treperila sveća.

…zidovi valjda… zatvaraju se… pogoršana bolest… prevazilazeći tokove svesti…

Ruka je gubila kontrolu nad olovkom koja je skliznula niz list papira. Pacov koji je uspeo da se popne na vrh rupe provirio je unutra. Vetar je oborio neke šipke koje su bile naslonjene na autobus. Metalni zvuk kršenja uplašio je glodara i on je pao nazad u rupu. Ruka se trgla iz sna. Napipavala je gde je olovka.

…kao razlog potiskuje instinkt… odlazak se približava od kraja… ta prva i jedina sigurnost… snaga napušta skelet… bezizlaz u odlazak…

Jeza, groznica i povišena temperatura motale su se po glavi koja je gledala prema rupi. Glava je osećala da se dole, ispod autobusa, nešto takođe krije. Vetar je pojačavao, obarao je i valjao po blatu metalnu burad za naftu koja su do malopre bila složena oko pokojnog vozila.

…i uzrok, neki slučajni naslednik naših pogrešnih gena… nije ukrštan… osim onih koji se usuđuju da posete ovo mesto…

Silueta se pojavila ispred jedinog prozora koji nije bio prekucan metalnim pločama. Svetlost se jedva probijala kroz kišu naduvavanu u staklo. Perspektiva nije postojala izvan autobusa. Nedogled je bio na dohvat ruke. Nagli pokret rukom negde prema nevidljivoj daljini, u oluji, iza oluje, bio je mučan. Silueta se srušila nazad u mrak.

…nikada ne budi rad u nedoglednim danima… ali da idemo slobodno… razbijanje prostog zaključka…

Malaksalost i bolovi u mišićima i zglobovima oborili su siluetu, porazili su glavu, ruka se umrtvila. Kiša je sada pronašla put unutra. Toliko je bila teška da je ni metalni krov nije zadržao. Uvlačila se neprimetno, kao bacil, koji već dugo pravi štetu, pre nego što je dijagnostikovan.

…razlika donosi štetu… sva anarhična poplava besa… i sudbina te može ostaviti…

Ljudi polako nestaju. Ponegde još, u zaboravljenim skloništima, ostaju siluete. Nestaju mnoge životinje. Ostaju pacovi, ali se i oni kriju. Na snazi je veliki korak unazad, u vreme bakterija. Radijus kretanja se sužava, svima. Autobus je nekada imao 10 točkova, sada nema ni jedan. Vetar pojačava i odlama parče krova kao da je krasta.

…za obilazak putovanja, kako ste ga posadili… seme onoga što treba… neprijatna skrivena svaka pukotina… pukotina iskrivljene potrage…

Kapljice kiše gase sveću. Ruka po osećaju pokušava da dopiše poslednje redove iz glave. Usled tularemije svest je poremećena. Vlaga se uvlači i u papir, a otisak olovke je sve slabiji i slabiji, slova je sve manje, razuma takođe.

…potrage… putevi istine i života… ništa.