praznina

ŠTA SVE MOŽEŠ NA LETOVANJU KADA SI MRTAV

Prvo jutro me je probudila pesma crnaca. Tužna pesma. Crnorizi bluz. Crna pesma. Zvuk zvona sa tornja prodirao je kroz otvorena vrata terase na kojima se lagana zavesa njihala u ritmu naleta vetra. Jugozapad vani. Severoistok unutra. Ritam sekcija – vetar, melodija – zvona, glasovi – crnorizo bratstvo.

Bila je nedelja.

Ležao sam u krevetu kao mrtav. Leđa na dušeku, čist čaršav, glava na jastuku, čista jastučnica, ruke uz telo. Odsutan pogled u tavanicu popunjenu lamperijom. Kao na odru. Jedan život je gotov, počinje zagrobni, srazmerno kraći i lepši. Blagog osmeha na usnama jer ne može ovo letovanje biti toliko loše. Kada si već mrtav ništa ne može biti toliko loše. Opušten sam, kao pre nego li nastupi rigor mortis. Razmatram da li da ustanem ili da prvo pogledam poruku na telefonu. Ponuda roaming tarife. Ignorišem. Kucam prijateljici, pre nego li besplatni komšijski wi-fi signal odumre, poruku: Bon voyage i u nastavku kačim poster filma Back To The Future… Srećan put natrag u budućnost. Ona se iz smrti vraća u Švajcarsku. Bila je na letovanju u rodnom kraju, obišla groblja, pričala sa mrtvima, zapalila sveće. Zapalila je i svećice. Iste je i ugasila. Bolje bi joj bilo da je poželela da se ne vrati iz Ženeve, sem na letovanja. Ipak, njen život još nije potvrđen. Pa opet, ako ti je sudbina da budeš mrtav, bolje biti mrtav na Ženevskom jezeru.

Izašao sam na terasu kada je crkveni gospel utihnuo. Do ostrva sa kog je dopiralo pevanje nekada sam mogao da doplivam. Danas mogu samo da doplutam. Deo zaliva do ostrva koji vidim sa terase uopšte ne liči na more, više nalikuje švajcarskom jezeru, sa planinama u pozadini koje se penju u oblake, sive i crne oblake, koji bi koliko danas sutra mogli da donesu vodenu oluju i da prospu velike količine slatke vode preko ovo malo slane vode što se vidi.

U slanoj vodi se lakše pluta. Ne zaboravljam na svoju nezasluženu i ničim izazvanu smrt i nastavljam da ležim i u moru. Sada već pomalo zgrčen, noge i ruke sam raširio i gledan sa neba ličim na sasušenu morsku zvezdu. Zatvaram oči kao svaki bogougodni leš jer đavolje oko peče kao u paklu. Razmišljam, a to je jedino što mogu sada, a da ne potonem na dno, kako je sunce sigurno oko đavola, anđela palog i osakaćenog. Daje nam dan i svetlo, to oko nečastivog, uslov za pregršt iskušenja i grehova. Otprilike sedam od deset osuda učinimo po sunčevom svetlu jer smo očima videli tuđu krivicu. Povrh svega pakleno peče, sve više i više dana u toku godine – to samo rasvetljava put na koji smo svi zajedno skrenuli. Sa druge strane, bog je daleko, što se najbolje vidi kada se ode na letovanje i tamo umre. Legneš na ležaljku na ponti kada đavo sklopi svoje oko iza zapadnih planina i posle sat vremena sve oči boga se pojave na nebu, neke od njih složene u prepoznatljive figure i oblike. Hladne, odsutne i daleke oči umiruju ili umiru (neke su već umrle ali njihov sjaj još uvek putuje do Zemlje), pokazuju ti koliko si ti mali – kao da nije dovoljno što si leš na letovanju – a koliko je bog veliki, i čini mi se jedino to. Bog sve vidi, pisalo je u knjizi koju sam čitao dok sam još bio živ. Nije to neko čudo kada bog ima milijarde i milijarde očiju, svakoga može da prati, ali je daleko. Povrh toga bog brine uglavnom noću kada većina spava. Verujem da je to moglo biti i bolje uređeno, nekada davno davno u vreme uspostavljanja, no šta je tu je. Ljudi žive sa tim, boga to ne može da pogodi. Danas padaju zvezde, i ništa, a jasno je svima da kada bi sunce palo sav ovaj naš, kako piše u onoj istoj knjizi život, bio bi gotov.

Čitajući tu istu knjigu, u kovčegu na točkovima, na putu za letovanje, desila mi se još jedna bogo ili luciugodna pojava, ne mogu da razlučim. Bogougodna jer ti sanduci sa desetinama trupova unutra obično putuju noću – na jednoj obaveznoj pauzi pre otkrovenja sam se gledao sa bogom u oči; odmorište je bilo na planini, u šumi, izvan naseljenih mesta i jasno se videlo bezbroj zvezda – a luciugodna jer ne verujem da bog preferira sujeverja sa brojevima koja sećaju na paganizam i mnogoboštvo. Naime, posle stranice 197 u knjizi je ponovo bila odštampana stranica 197, kao višak odnosno duplikat, sa belinom na naličju pa sam je pocepao iz knjige. Ne bi to bilo toliko posebno bitno, štamparska greška, dešava se, da ti brojevi ne asociraju na datum mog rođenja i da na to nailazim baš sada kada sam platio da budem odveden u svoju smrt. Čitao sam tu stranicu koja počinje velikim slovom a završava se u pola reči, baš kao i sam život, iznova i iznova ne bih li pronikao u poruku koja sam mislio da mi je poslata. Nisam naravno uspeo u tome, mogao bih i da nagađam zašto, a pusta me je repeticija naposletku uspavala. Međutim veliki broj ponavljanja učinio je da dobro zapamtim ceo sadržaj stranice 197 te knjige i da u svakom trenutku svoje smrti mogu da se setim prigodnog dela.

Evo jednog:

            Nije pala kiša, to je bila jedna od onih takozvanih suvih oluja, koje nas najviše plaše, jer se pred njima osećamo bez ikakve zaštite, koju bi nam pružila zavesa, da je tako nazovemo, od kiše i vetra, za koju nikada ne bismo pomislili da pruža bilo kakvu zaštitu, te tako ova bitka postaje direktno sučeljavanje, neba koje se cepa i pršti, i zemlje koja drhti i grči se, nesposobna da se odbrani od udaraca.

Probudio sam se uz crnu pesmu. Prvo jutro moje smrti. Nedelja. Zaliv. Vetar.

Sutra ću se probuditi u ležaljci na ponti. Ukočen. Ponedeljak.

PRE NE ZNAM KOLIKO VREMENA BIO SAM ŽIV A SADA SAM SAMO KOST

Koža mi se ježi od kratkotrajnog naleta hladnoće pre nego se uvučem pod jorgan. Čujem reku vozova koji u daljini prave prigušenu buku. Ležim u kratkom  krevetu nalik tabutu, kao sultan i tišina je vasionska. Ne mogu noge da ispravim. Čeka me fetalni položaj, hteo to ili ne. Buka nije zapravo u ušima, pre je između njih, nervnog je porekla. Termoakumulaciona peć, jednom u ne znam koliko, pucne, kao neka cepka da sagoreva u njoj. Svetlost sa bandere u ulici Koste Živkovića oslikava iznad moje glave malenu jelku koja se samozalepila za mali prozor moje sobe. Kroz prozor se vidi, jedan, dva, onda breza iz dvorišta verovatno zaklanja treći, četiri, pet, šest, sedam visokih čempresa u ulici Koste Živkovića. Da li bi mi život bio drugačiji da sam Kosta Živković? Jedno je sigurno, verovatno ne bih bio prvi u dnevniku u osnovnoj školi. Škola je prazna u ovo doba noći. Noć je prazna. Da makar mačka pretrči preko krova. Pre ne znam koliko izdrkao sam na Nelu, mladu Nemicu sa velikim sisama koja je pristala na anal. Posle sam se istuširao vrelom vodom i legao. Komšija hvala na otvorenoj konekciji. Trebalo mi je malo više od osam minuta pa se klip završio. Vratio sam na onaj deo kada Nela podiže roze majicu od streča, iz koje joj ispadaju sise, da bih se ispraznio. Hronično sam umoran, ne bih znao da kažem od čega, loše se hranim, ejakuliram dva do tri puta dnevno, tako da mi je večernja porcija semena mizerna. Nela nema niti jednu tetovažu i lep osmeh. Ovaj put sam prosuo ili bi poštenije bilo reći iscedio malo sperme na već ulepljenu belu majicu, nisam našao ni jedan čist deo, belo mesto. Mislim da ovu majicu koristim već nedelju dana. Sutra je nedelja mogao bih da uključim mašinu za veš. Beli veš, iskuvavanje. Od pre ne znam koliko meni je svaki dan nedelja. Osim što ne idem u crkvu. Ne verujem više ni u šta. Verovanje je osnovni preduslov nevere, pronevere koja je vrsta profesionalne nevere kao i iznevera, kada možeš da zaključiš samo: Izem ti veru. Za ono što čovek sam bira ne bi smeo da krivi druge. Niko za mene nije birao kome ću verovati, ko će da proneveri moje resurse i ko će da me izneveri. Tako da, sam sam kriv. A kada si kriv i ne uspeš da pobegneš, odavde, ideš na izdržavanje kazne. Slagao sam da ne verujem ni u šta. Verujem u skandinavske zatvore. Soba, deset do petnaest kvadrata, kao moja, mali prozor bez rešetaka, pogled na krov, krovove, kao kod mene, veliko zajedničko dvorište, kao kod mene, besplatan internet, još jednom hvala komšija… Izađeš za vikend malo se iživiš pa se vratiš na izdržavanje kazne. Meni, pošto mi je svaki dan nedelja, to ni ne treba, tako da ne izlazim, ne iživim se. Ipak iživljavam se. Na sebi samom. Onda i to prođe, zamre. Zamrem. Ležim tako u mraku, kada je zima, januar, kada mi je mali rođendan, kao sada, taj mrak me proguta i pljune me u isti ovaj dan jer sam odviše gorak. Ogorčen neodgorčen. Verujem. To je druga stvar u koju verujem. Leti, u julu, kada mi je pravi rođendan, dočekam zoru. Sunce kroz vasionsku tišinu pošalje još jedan svoj zrak kome treba njegovih čuvenih nešto više od osam minuta da ga ugledam kroz moj mali prozor iza jednog od onih sedam čempresa kako traži moj pogled da bi me suočio sa tim da sam još jednu noć bliži pravom tabutu. Jer jedno je sigurno, verovatno ću umreti noću. Noć je prazna kao ljuštura raka koji je pojeden iznutra. Egzoskelet je ništa. Hitin i memla. Umreću po noći, to je treća stvar u koju verujem ali za razliku od skandinavskog zatvora i duhovne gorčine ovde očekujem ponovno razočaranje. Posle ne znam koliko vremena mačka je stvarno pretrčala preko krova. Bliži se februar.

Još jedan mesec je gotov.

(NAIZGLED) NEBITNI DETALJI U PROSTRANOJ_________OBIČNOG GUBITNIKA

Ana je desetak godina mlađa od G. i desetak centimetara viša. Kada su se upoznavali G. nije dizao pogled kako bi se sa njom susreo oči u oči, već je gledao negde ispod njene brade. Naslućivao je kako joj se usne pomeraju dok govori. Napolju je bilo neočekivano toplo za decembar i Ana je bila neobavezno obučena, široka trenerka i široka majica kratkih rukava. G. je primetio natpis na njenoj majici koji se nalazio, pa gotovo, u visini njegovih očiju. Pisalo je velikim slovima RED SOX. Dakle ona je iz Bostona ili okoline, Masačusec svakako, pomislio je G. Pored toga pomislio je i kako ta široka navijačka majica na njoj odaje utisak          ispod, tamo gde bi trebalo da se pomeraju jedre grudi mlade devojke. Uvela ga je u dvorište, pokazala mu ključ od kapije, zatim i ključ od rešetke na ulaznim vratima. Na kraju je pred njim, najvećim od tri ključa koja je imala otključala i poslednju bravu u ovom zakupljenom prekookeanskom zlatnom kavezu, i pas se pojavio na pragu.G. je trebalo da dolazi dva puta dnevno i izvede Narednika u šetnju (tako se pas zvao), da mu da hranu i malo se sa njim poigra. Ana će otputovati pred kraj meseca kući, u Ameriku, prvi put ove godine, od kako je proletos dobila posao u State Departmentu. G. je pokušavao da se seti šta je on radio sa dvadeset i kojom, i shvatio je da je sigurno još uvek studirao. Celu tu deceniju, pomislio je.

G. je razmišljao kako se prosečan Amerikanac ili Amerikanka osamostali u tim godinama, već ima posao i gradi karijeru, a on nema ništa. Pored toga živi sa roditeljima, kada ne živi po tuđim kućama, i živeće ko zna koliko dugo još. Karijera ha, samo bi se na glas nasmejao, da sada nije u kući ove, mogao bi slobodno reći, prerano odrasle devojčice. Pogledao je jednu fotografiju u hodniku i ugledao devojčicu prevelikoj Red Sox majici. Obratio je pažnju na sitne upale oči koje mu se istog trenutka nisu svidele. Video je i njenu bledu i zdravu kožu koja je išla u prilog utisku da je u poseti starmaloj devojčici. Devojčica radi za najmoćniju vladu, hiljadama kilometara od kuće. Živi sama i ima psa. G. je mogao zahvaliti između ostalih i takvim ljudima koji su, po njegovom sudu, neobično hrabri, a koji su dolazili da žive sami i rade tako daleko od kuće. Neminovnu usamljenost, koja ih je strpljivo čekala kada bi ih nine to five mašinerija ispljunula na slobodu, pokušavali su da prevare psom ili mačkom. G. se brinuo o tim njihovim četvoronožnim sapatnicima kada bi odlazili na putovanja, što poslom, što na odmor, za praznike…

Kuća je bila nesrazmerno velika samo za devojku sa psom. Zato je izgledala             . Ana je provela G. kroz suteren, pokazavši mu gde je glavni prekidač za grejanje. U sobici koja je imala tablu na vratima sa natpisom HEAT, G. je u glavi nevidljivo dopisao MIAMI.
Pokazala mu je gde je gostinska sobe, ako nekada bude mogao da ostane, jer ovoga puta se Ana kasno javila za nešto više od obilazaka a G. se obećao drugoj američkoj porodici. Soba je imala krevet, fotelju, lampu, kredenac i ormar. Fioke kredenca i vrata ormara su bili otvoreni i G. je mogao videti da su             . Pokazala mu je koji deo kuće je ona zauzela, izlaz na mali balkon i veliku terasu. Na njima nije bilo ničega. Ni stolica ni stolova.
Bili su        .

Potkrovlje je          , rekla je Ana, neću te ni voditi gore. G. nije imao pitanja. Znao je šta je njegov posao, radio ga je još od vremena studija. Kako nema šanse da radi ono za šta se školovao, bilo kakav posao je bio bolji nego onaj koji je imala većina njegovih vršnjaka. Nikakav.

G. se vratio u kuću u kojoj je bio obavezan da boravi, kuću koja je iznajmljivana za porodicu medicinskog atašea američke ambasade. Ogroman prostor stajao je na raspolaganju njemu, Skotu, njoj, Poli, njihovoj ćerci, Izi i jednom psu koji se zove Pukovnik. I ovde je samo jedan sprat bio zaista funkcionalan, suteren je bio          a na spratu gde su bile spavaće sobe, on je dobio na korišćenje jednu od gostinjskih soba. Još tri sobe pored njihovih su čamile         . Pas se malo obradovao kada je ugledao G.- a, pa se vratio u svoju fotelju.
Znam neke pse koji žive bolje nego neki ljudi, setio se stiha, sada već ne zna koje pesme.

G je živeo, makar privremeno, u elitnom delu grada, u kući koju nikada neće imati, bio je pokriven video nadzorom i patrola specijalnog obezbeđenja američkih rezidenata ga je obilazila dva puta dnevno. Mogao je isprobati neke od pogodnosti za koje je do tada znao da postoje samo u tuđim pričama. Đakuzi, saunu, vrhunsku audio i video opremu… Mogao je probati hranu koja se prodaje u Americi a koja je stanarima stizala poštom. Pored svega toga zbog prirode posla (najveći deo dana je bio obavezan da bude sa psom, mada nije ni imao gde da ode) osećao se ponekad kao da je u zatvoru. Ambijentu zlatnog kaveza doprinosile su i obavezne bezbednosne rešetke na svim prozorima i ulaznim vratima.

Ujutro prvog dana izašao je sa Pukovnikom u šetnju. Otišli su do treće vile gde je G. imao obavezu da obiđe i nahrani dve mačke. Jedna se zvala Mad Cat, rase norveška šumska, a druga Glad Cat, rase persijska, koje su mu takođe poverene na čuvanje. Decembar je počeo sebe da shvata ozbiljno pa se G. pokajao što nije obukao jaknu. Došao je na trem, vezao psa za ogradu i otključao rešetke i vrata. Ušao je u kuću. U stvari mačke su bile tu ali u jutarnjoj viziti nikada nisu izlazile pred njega. Verovatno su u jednoj od soba.

Otišao je u kuhinju, otvorio kredenac i izvadio konzervu sa hranom za mačke. U jednom potezu je otvorio konzervu povlačeći patent poklopca ka sebi. Poklopac je bacio u kantu. U tri poteza je kašikom izvadio čitavu paštetu na tanjir za to predviđen. Iskorišćenu               konzervu je bacio u kantu i oprao kašiku. Sudopera je ostala         . Otišao je u mačiju sobu gde se između četiri zida vrata i prozora nalazio posip za mačiju nuždu. Počistio je izmete i zgrudvani urin. Sve je bacio u drugu             kantu koja je stajala u uglu mačije sobe. Izašao je, odvezao psa i vratio se u kuću u kojoj odseda. Kasnije će obići i Narednika.

Sutradan ujutro G. je krenuo da namiri mačke. U ulici na putu do odgovarajuće kuće video je pticu koja je sa grane drveta bacila orah na asfalt ne bi li se razbio. Razmišljao je G. da li je moguće da je ptica toliko pametna da orah u stvari baca zato što zna da će tuda proći automobil koji će ga otvoriti umesto nje. G. je skrenuo sa trotoara na kolovoz ne bi li uradio ono to je ptica očekivala da bude urađeno. Kada je zgazio ljusku video je da je srce istrulelo i da je ljuska bila          . Ptica je verovatno videla isto sa grane jer nije sletela da proveri krhotine. Odletela je           stomaka u nebo.

Tri dana kanije G. je odlazio po noći da obiđe mačke i nije poveo Pukovnika sa sobom. Hodao je ulicom poznatog ruskog pisca kada mu se sa leđa približio policijski džip, jedan od onih kojima je na tablicama umesto P-024       , oznaka policijske uprave grada Beograda, pisalo samo POLICIJA. G. je nosio kapuljaču, bio je obučen u crno i verovatno je delovao sumnjivo, sam u ulici, u blizini kuće američkog ambasadora. Policajac kome nije jasno video lice tražio je od G. da pokaže ličnu kartu i da skine kapuljaču. Šta radiš ovde? pitao ga je neko drugi iz Land Cruisera. U tom momentu se pored Toyote zaustavlja manji džip koji ima tablice sa 144-A –     , registraciju američke ambasade. To je patrola, pomisli u sebi skoro veselo, G. Neko iz mobilne patrole razgovara sa vozačem policijskog džipa, verovatno potvrđuju da je G. višestruko proveravan i da radi posao od poverenja. Kroz prozor kroz koji je malopre dopiralo pitanje promalja se samo ruka sa zavrnutim rukavom uniforme i pruža natrag identifikacioni dokument.

Podne pred sam prelaz stare u novu godinu, G. je vraćao Narednika iz šetnje i odlučuje da još jednom obiđe kuću u kojoj živi mlada Ana. Penje se na sprat izlazi na balkon i razgleda. Vide se velike dedinjske kuće i vile, terase i prozori. Jedan je samo ukrašen. Na najbližem prozoru koji gleda na balkon pojavi se Miki Manojlović sa šoljom u ruci. Kada je video G. na balkonu preko puta blago je podigao šolju na gore kao da nazdravlja. G. je ostao iznenađen na sekund i hteo je da otpozdravi rukom ali je Predrag već nestao sa prozora.

Jutro prvog januara bilo je ledeno. G je izašao prvo sa Pukovnikom u šetnju po ivicama ovog njegovog dedinjskog trougla. Krenuli su da G. obiđe mačke. Parking ispred ulaza u bolnicu je bio         . Taksi stanica na kojoj je uvek bilo taksija spremnih za vožnju,            . Prošao je jedan trolejbus ka centru. Delovao je         . Užička ulica takođe. Nigde nikog živog.
Posle druge šetnje, kada je i Narednika zbrinuo, makar do večeras, G. je seo u udobnu fotelju, onu koja je preostala nakon što je Pukovnik prvi birao, i nastavio da čita knjigu koju čita od letos. Ubrzo je zaspao. Kada je došao sebi mrak je već pao. Pridigao se malo u fotelji i jedino što se naziralo kroz velika staklena vrata koja su vodila u dvorište su bila svetleća slova sa polukružnog natpisa bolnice. Sa njegove pozicije videla su se slova RDIO-VASK pa onda jedno          mesto LAR.
Koliko je              početaka danas ozvaničeno u glavama ljudi? razmišljao je G. dok je hladan vetar probijao kroz spoj baštenskih vrata. Koliko          kalendara,           svezaka,           agendi, koliko           planera?
Tek otvorenih.
Koliko              razmišljanja, pribeleženih                razmatranja,                  ideja koje nikada neće biti ostvarene.
Koliko započetih partija, ringova, ratova koji su unapred osuđenih na poraz? Koliko              treba popuniti da bi se dobio osećaj prostora?
Čak iako je taj osećaj lažan?
Čak iako tu istinu njegov ponosni nosilac uspešno krije od sebe samoga?

NEDOSTAJE LI I VAMA NEŠTO?

Klapara probušena guma na trolejbusu, pas ćopa trotoarom, samo dete ga primećuje, ne pušta maminu ruku, mama zvera u nebo

Dva aviona lete na jug i istok, prave veliki x na nebu, nebo je nerešeno, košava je rešena

Prosjak ispred marketa, kao i promoterka u marketu počinju glasno da govore čim te ugledaju i tiše dovršavaju svoj tekst kada si ih prošao

Glumac izlazi na scenu, ne vidi publiku (takva je scena), karte su pojeftinile pa opet su sedišta prazna, ispunjena prazninom gledalaca

Kazna za pogrešno parkiranje, za pogrešan izbor mesta za stati, prostora za zauzeti, još i u pogrešno vreme, kazna za pogrešan izbor, ima svoju cenu

Kurva traži povišicu, makro ni da čuje

AUTOMATIKA PRAZNINE PONEDELJKOM POSLE POLA JEDANAEST

Kada je otključao vrata od kuće, ona su se automatski sama otvorila. Hodnik je bio prazan. I sve ostale prostrane prostorije su bile prazne. Uključio je svetlo u hodniku i okačio ključeve automobila na ruku minijaturnog Marka Aurelija obučenog kao Herkules, napravljenog od alabastera. Poklon iz Rima za njegov četrdeseti rođendan, od bivše ljubavnice. U frižideru je bio mrak. Svetlo se automatski uključilo kada je otvorio vrata. Unutra je bila jedna prazna flaša, koja je otvorena širila slab alkoholni vonj. Pored flaše bilo je i nekoliko praznih kadica za led. Izvadio je flašu i bacio je u praznu kantu za đubre koja se, kako je prineo ruku blizu, automatski otvorila. Izvadio je i jednu kadicu za led. Doneo je bliže slavini i pustio vodu. Voda je gotovo bešumno potekla u praznu sudoperu od sivog granita. Oticala je u smeru kazaljke na satu i gotovo podjednako bešumno punila slivnik. Umio se dva-tri puta, nesvesno usisavajući ustima kapljice vode sa dlanova, napunio kadicu za led. Sa police u visini očiju uzeo je praznu čašu. Vratio je kadicu za led i zatvorio frižider.

Kada je izašao iz automobila vrata su se automatski zaključala, prozori zatvorili a retrovizori skupili uz karoseriju minimalno štrčeći u prazan prozor zajedničkog parkinga. Parking je delio sa komšijom sa kojim je delio i zid garaže. Komšija je spavao pored otvorenog prozora, bilo leto ili zima, i mogao je čuti njegovo hrkanje. Navodno je stalno bio na oprezu jer mu je garaža bila prepuna njemu vrednih stvari. Zastao je za sekund gledajući prema otvorenom komšijskom prozoru pa se okrenuo prema prednjem staklu svog automobila. Nagnuo se preko prednjeg stakla i polizao ostatak kapi vode koja je sa mosta kanula na staklo. Alarm se automatski uključio. Isključio ga je gotovo trenutno. Kap vode je bila kisela i osetio je čestice prašine kako škripuću pod zubima. Brzo je kiseli ukus neutralisao većom količinom pljuvačke koja je u tom trenutku počela pojačano da se luči. Ceo zalogaj je nečujno progutao dok se približavao ulaznim vratima njegove kuće. Usta su mu bila prazna. Prebirao je po ključevima tražeći onaj od ulaznih vrata.

Kada je stupio u garažu velikog tržnog centra ona je već bila prazna. Još jedna automatska vrata su se zatvorila za njim i on je polako zaokrenuo prema svom automobilu koji je, usamljen, bio lako uočljiv među svim tim praznim mestima. Rezervisano mesto. Mesto za invalida. Mesto za motorcikle. Otključao je vrata bez dodira, daljinskim ključem. Retrovizori su se automatski ispravili u prazan prostor garaže i zauzeli svoje zadate položaje za buduće praćenje sveta koji ostaje iza. Budućnost prošlosti u ogledalima male površine i velike vrednosti.
Seo je za volan i krenuo kući. Na izlazu iz garaže na prazan parking na otvorenom rampa se automatski podigla kada je prišao automobilom dovoljno blizu. Dok je izlazio iz bloka u kome se nalazio veliki tržni centar semafor se automatski menjao u zeleno kako su senzori konstatovali njegov automobil. Ulice su bile prazne. Spustio je prozore nadajući se mirisu koji će evocirati sećanja. Proleće je tek počelo ali mirisi su izostali. Za njega, samo Isusove suze (Hoya carnosa) mirišu noću. Parfem koji je proizvođač automobila dao da se automatski oslobađa kada se u kabini pojave neprijatni mirisi osećao se iz ventilacionih otvora sve jače, iako su prozori bili spušteni. Ubrzavao je pomalo i hvatao zeleni talas semafora između smrdljivih blokova sivih solitera. Bilo je prošlo pola dva i mnogi su već spavali, svakako nikoga nije bilo na ulicama. Pogledao je levi retrovizor. Prazno. Pogledao je srednji. Prazno. Pogledao je desni. Takođe prazno. Iza njega je ostajala praznina sa nanizanim svetlima bandera koja gutaju jedno drugo, dok on odmiče prema mostu.
Most je prazan. Vrh njegovog pilona obično hvata oblake, ali večeras, posle tri dana upornog vetra, nema niti jednog oblaka. Nebo je prazno. Vozi polako i u tišini. Radio je isključen. Osluškuje reku. Međutim buka je ipak dovoljna da nadjača mirnu reku koja je gotovo stajala pred svojim ušćem. Tako tiha i nepomična puštala je da je velika reka, čija je pritoka oduvek bila, uzima po volji.
Izbacuje automatski menjač iz brzine pritiskom na dugme koje svetli. Pušta volan i podiže nogu sa gasa. Spušta ruke na kolena. Sedi, kao u bioskopskoj stolici, a kreće se. Gotovo da levitira. Slike se smenjuju pred njim. Svetla na mostu menjaju boje i ovaj improvizovani kaleidoskop inercije traje nekoliko trenutaka. Žmuri. Iako novi i naizgled savršeni, i most i automobil pokazuju određene minimalne greške u finalnoj izradi. Tako usled blagih neravnina asfalta na kolovozu mosta kao i usled izbora fabričkih guma prednjih pogonskih točkova automobil počinje polako da vuče u levo. Osećaj blagog hvatanja krivine čini da otvori oči. Kada se u toj svojoj automatskoj nesavršenosti automobil previše približi središnjoj ogradi koja kolovoz razdvaja od praznog prostora namenjenog tramvajskim šinama on podiže ruke i uzima volan pod kontrolu. Na menjaču pritisne dugme D (drive). Silazi sa mosta i podvlači se ispod njega kroz vijugave jednosmerne izlaze. Oni odjekuju u prazno svaki put kada pređe preko dva betonska sastava spojena čeličnim češljevima.
Nedaleko ispred sebe vidi cev za odvod kišnice sa gornjih partija pristupnih saobraćajnica mostu kako pušta vodu, kap po kap. Pogleda u retrovizore koji su skupljaju pustu prazninu iza njega, za svaki slučaj, i prestroji se u suprotnu traku samo da bi uhvatio kap vode minijaturnog vodopada na prednje vetrobransko staklo. Maksimalno uspori kako bi smanjio verovatnoću da ga kap vode promaši. Automobil je takav da se, kada voda dotakne prednje staklo, brisači automatski uključuju. Jedna kap koja je pala sa spoljne strane stakla u visini njegovih očiju izgleda nije dovoljna i brisači ostaju nepomični. I automatski senzori imaju određen prag nadražaja. Kako li je sa onim koji nisu automatski? Ili su svi senzori automatski?
Namerno vozi sporo kako vazduh ne bi osušio veliku kap koja je tresnula iz napukle cevi na njegovo vetrobransko staklo. Razmišlja kako će je probati kada stigne ispred svoje garaže. Za sada, vozeći se lagano pravom ulicom ka naselju u kome živi, uživa u tome kako velika kap drugačije prelama svetlost postranih bandera od, na drugim mestima, savršeno čistog i providnog stakla. Pokušava da uhvati mesec ne bi li video i kako prelama i prirodnu sunčevu svetlost koja se već prelomila o svetlu stranu meseca. O mesečevo hladno kamenje. Armakolit na primer. No, i mesec je večeras prazan i ne vidi se. Pri samom ulasku u naselje prolazi pored znaka za ograničenje brzine, koju večeras nije niti jednom prekoračio, i prvo što mu pada na pamet je zabranjeno živeti preko 40.

Kada se film završio mrak je potrajao još neko vreme. U nekom trenutku svetla su se automatski uključila. Dvorana je bila prazna. I razvodnik je bio izašao. Polako se obukao i krenuo da silazi ka izlazu. Kako je gubio stepenike svetla koja su svetlela u njihovoj osnovi su se automatski gasila za njim. Iza njega je ostajala tama. Izašao je u hol bioskopa, mesto gde se ulivaju svi izlazi iz svih sedam dvorana. Bio je prazan. Automat za vodu i slatkiše više nije svetleo. Na putu ka mnogo većem holu pod kupolom velikog tržnog centra čuo je neko komešanje iza pulta gde se prodaju karte ali nije video nikoga. U samom holu pod kupolom sve je bilo prazno. Neko je zasigurno pratio njegovo kretanje jer je video kamere za nadgledanje koje se okreću za njim. Sve je bilo složeno i očišćeno, spremno da već, praktično danas, za divan san vremena, bude ponovo na raspolaganju velikim grupama zadovoljnih kupaca. Sada, ovako prazno i u polumraku, bilo je potpuno beskorisno. Dotakao se i pokretnih stepenica koje će ga spustiti na nivo gde mu je bio parkiran automobil. Kako je stao na njih one su se automatski uključile i krenule ga nositi na dole. Pustio je rukodržače, podigao levu nogu i izdigao se na vrhove prstiju desne. Oslonac je održavao samo na vrhu desnog stopala. To je najbliže levitaciji što može dosegnuti večeras, pomislio je. Spušten je u prizemlje sa kog vrh kupole izgleda sada potpuno nedostižno. Zna da je u pitanju optička varka ogledalima ali ostaje zabezeknut nekoliko trenutaka. Da bi se trgao jako pljesne rukama i jezivi eho se prolomi kroz praznu zgradu od čelika i stakla. Na izlazu u garažu jedna automatska vrata su se otvorila pred njim. Nalazio se u međuprostoru. Do garaže su ostala još jedna automatska vrata.

Kada je došao na poslednji nivo velikog tržnog centra gde su bile bioskopske dvorane već je bilo prošlo pola jedanaest. Nekakve se živosti još moglo nazreti po staklenim hodnicima dok se peo automatskim pokretnim stepenicama iako je većina radnji bila zatvorena u deset. Žamor, dozivanja i vika su još ponegde odzvanjali sada već sablasnim prostorom koji je osmišljen da bude sve samo ne prazan. Međutim, i to se nekada mora desiti. Svi spavaju nekada. Sve spava nekada. Odmori produžavaju vek trajanja.
Poslednja projekcija u gradu je ponedeljkom bila baš ovde i počinjala je u 22.40. Kada je došao do pulta gde se prodaju karte čuo je neko komešanje ali u prvom momentu nije video nikoga. Inače automatski nasmejani službenici izašli su pred njega kamenih lica na kojima se nije dao jasno razlučiti prezir od loše sreće. Kasnije dok bude čekao da počne film biće mu je jasno da su prodavci karata bili loše volje jer je on jedini večeras i da nije došao svi bi bili kućama barem tri sata ranije. Na putu do dvorane je video automat za vodu i slatkiše koji je svetleo.

U praznoj dvorani nije bilo nikoga. Film je počeo na vreme.

Iznad jedne velike fontane postoji još jedna manja, koja najverovatnije greškom, pušta tanak mlaz vode preko lica Isusa u naručju Bogorodice. Voda koja mu se sliva niz mermerno čelo skuplja se u uglovima očiju i kao suze pada na noge Bogorodice, kap po kap. Japanski turista koji je do malo pre fotografisao panoramu Rima, ukazanu sa terase ispred fontane, približava se fontani. Pokušava da pronađe pravi ugao prema suncu iz kojeg će moći da zumira Isusove suze i naposletku klekne ispred fontane i nanišani. Škljocne nekoliko puta gledajući posle svakog snimka zadovoljno u ekran svog foto-aparata. Pošto je ustao sledećeg momenta se uhvatio za košulju u predelu srca i stropoštao na tlo, tu pred fontanom.
U sledećoj sceni njegovi goli tabani su u prvom planu. O vrh desnog stopala je okačena cedulja na kojoj piše nešto nejasno. Jedino jasno se može pročitati broj 40. Kadar se širi na ceo prostor obdukcione sale. Patolog u belom mantilu podiže malo kliznu ploču na kojoj leži ukočeni leš japanskog turiste i mehanizam automatski uvlači celu fijoku u hladnu komoru. U toj komori će leš ležati dok ne bude sve spremno da ga transportuju u Japan. Kada je leš uvučen do kraja patolog u belom mantilu je zatvorio frižider…