ništa

ZAŠTO POSTOJI NEŠTO A NE POSTOJI NIŠTA?

Probudila sam se kao grana, otpala, odbačena, odrvenila. Probala sam da se dohvatim trupla. Sa ogromnom nadom sam gledala u lišće koje pada i pretvara se u novo drveće. Nada je nešto. Obmanjivala sam sebe.

Ležala sam na leđima. Svod nada mnom bio je ispisan drvenim sinapsama i anastomozama koje su izgledale tako izbrojivo i konačno naspram svih svetlećih tačaka tamnog beskraja. Impulsi i srž odavali su utisak kretanja nepomičnih stabala. Mlečni put je varao svojim prosvetljenjem. Zvuk lišća koje se zaglavilo pod mojim telom dozivao me je svesti. Otvarala sam oči ritmično, izdah otvorene, udah zatvorene. Zlo se nadvilo nad moj dah i ne da mu da nestane. Stoje mi pred ukočenim izdahom velike oči, ali bez rogova, i gledaju. Ptice kojima para izlazi iz kljuna kruže oko Zla. Jedino što me sada može spasiti je… nešto?

Čekajući godove na starom drvetu, čamim.

Vreme spasava ali usamljenost ubija.

Ležim sama tolike godove i niko me ne nalazi. Nikome se ne nalazim na putu. U moru stabala grane prolaze kao vreme, neprimećene. Vreme je nešto.

Ustajem u sred noći, u jesenji čas, i odlazim iz šume. Napuštam teritoriju balvana.

Odlazim na most.

Nije istina da onaj na mostu više vidi nego onaj pod mostom, vidi samo gore.

Pojavljujem se u prostoru između mosta i reke. Niti vegetiram niti trulim. Niti sam u životu, niti sam u smrti.

Advertisements

KADA ODRASTEM ŽELIM DA BUDEM NIKO I NIŠTA

Isprva sam čvrsto verovala. Vremenom je vera oslabila u nadu. Nadala sam se da ću biti makar primećena. Nadala sam se jer sam po prirodi stvari stajala u sredini. Međutim iako istovremeno i na kraju i na početku i u sredini grupe nikome nisam pripadala. Svi oko mene su imali svoje partnere. Pozitivni negativne a negativni pozitivne. Tako su se privlačili, pretpostavljam. Suprotnosti se privlače, to je opšte prihvaćen koncept. Moja je suprotnost bila beskonačna, srazmerno daleka i nedodirljiva. Osuđena sam bila na usamljenost. Otuđena. Olako sam uzimana i oduzimana. Kada sam želela da doprinesem sabiranju rezultata moj se doprinos nikada nije primećivao u ukupnom zbiru. Iz revolta bih namerno oduzimala sebe iz svačije jednačine ne bili poremetila očekivani rezultat ali niko se nikada nije ni najmanje potresao zbog mog izostanka. Rezultat je ostao očekivan.

Niko nikada nije hteo išta da podeli sa mnom, govorili su da je to nemoguće. Kada god sam htela da podelim nešto sa drugima uvek bih kao rezultat jedino dobila samo svoju zaokruženu samoću.

Jednom prilikom sam u stanju velikog očaja otvoreno pitala: Da li hoćeš da se razmnožiš sa mnom? Odgovor je bio poražavajući: Dok god izgledaš tako od mene ne bi ostalo ništa…

Neki su mi govorili da je problem možda u mojoj visini, izduženosti preciznije i da bi trebalo da razmotrim potpunu rekonstrukciju kada već ne mogu da se smanjim i uobličim. Sve i da je to moguće taj svet u koji bih dospela smanjena i uobličena bio bi sasvim drugačiji svet, svet u kome ne važe relacije koje ovde postoje.

Tako sam sa prazninom u sebi otišla i na prokletu estetsku, a ne matematičku, operaciju kojom sam zamislila da promenim svoj lični opis i postanem neko drugi kako bi me okruženje prihvatilo. Nije uspelo. Pre operacije sam izgledala ovako (0), dok sam ležala u bolničkoj postelji ovako (∞), i to su bili jedini dani kada se nisam osetila samom, kao da sam bila bliža nekom svom udaljenom partneru. Uspavana od lekova i odsutna, nesreća je bila da sebe nisam bila svesna. Sve je to bio samo jedan dugačak san iz kog sam se neočekivano probudila.
Ideja je bila da izgledam ovako (8), da se vratim gde pripadam, pronađem svog partnera (-8) i imamo šezdeset četvoro njegove dece.

Kada sam se probudila prošlo je bilo osam dana od druge operacije. Druga operacija mi je spasila život nakon što su šavovi od prve popucali, bez mogućnosti ponovne rekonstrukcije. Vraćena sam u prvobitno stanje.

Imala sam ponovo ceo život pred sobom. I ništa više, ništa manje. Zaokruženu prazninu.

Samu sebe i nikog više.