istina

BUNAR SUDBINE U PATNJI ZA KOFOM ŽIVE

Dah, izlupan palicom, držim u rukama, mito za život, držim u rukama točak sudbine, istrošen vremenom, točkić otpao sa kofera, uhvaćen u laži, tačnoj kao tač

Mesec je kriv za sve, i njegove smene, gule sa mene, čekanje i htenje, zurim u prazno, želim da se davim, kao leptir da se spržim, nad vrelom površinom, u fonu, dišem u balonu, na izdisaju sam kao kočnice školskog autobusa na samom vrhu nizbrdice, mašem rukama, sebi iznutra, nisam video karte, mape, rukama sam prekrio lice, pogledom tražim svoje oči, reči poslednje koje okupljam oko sebe kao dečicu, kao hrpu lascivnih fotografija, tri poznate žene, bačenih u bunar

Držim u rukama točak sudbine, istrošen vremenom, točkić otpao sa kofera, uhvaćen u laži, tačnoj kao tač

Mogao bih se vratiti kasnije, ali se vraćam i pre nego što odem, mogao bih se i vratiti nikada, ako dobro ubodem

Sva naša sreća rezultat je bezgrešnog kursa, koji traje tri meseca i nosi sertifikat, naša srca zatrudne kao u filmu od samo jednog seksa, i bez sonde ultrazvuka, i bez da bunarim, vidim, biće sigurno žena, zvaće se Nada, zvaće se Ljuba, zvaće se Vera

A posle pobačaja, ostaće hladna površina, sluzava slina, leš i tišina, otvrdla podla kičmena moždina, nikad čvršća osovina, osobina ovog tela je da istrpi sve, da iscrpi sve, i svakog, ko prvi trepne, pada, svi idu u istu kofu

A posle pobačaja zatvaraju se vrata raja, otvara se stomak, posuvraća izduvana vreća i ušiva za trbušni zid, abort! bušni zid, bog na nebu, bunar u zemlji, ozidan, uzidan sam, nabacujem laso sebi na vrat, konopac spuštam, okrećem točak, kofa tone, tri tone u mrak, čujem cerekanje, čujem zadah, izgubim dah

Dah, izlupan palicom, držim kao malo vode na rukama, nikada nisam živeo na živim mukama, na žive rane sipam živu iz toplomera, toplo mi je oko trudnog srca, iz grudi buncam, u magnovenju, febra me davi, meda, vi svi ostali iz špila, tač

Sedim u kofi, klatim se kao kakav bikuspidalni, trikuspidalni profil, pretim, otvaram zatvaram, krvni sud, sud pun krvi, serem u kofu, pišam u vodu, uvek sam prvi, čekam red, redove u zavodu, u zavoju, četrdeset dana da stigne hrana, četrdeset noći pića i moći, pokvari mi se konopac, kriv mi je džojstik, drkam ga, drkam ga, drkam dok ne pukne, pljusne, preko vode me vode, kikoćem se sa dna, ispuštam tam, ispuštam bam, ispustim dah

Tačan kao švajcarski sat, bušan kao bunar i praktičan, izvučem se na vlažnu površinu, zguljenu materinu, tačan kao tač, previdim prevod i spočitam neistinu, sam sebe otkucam, ukucam, upucan, puca-san, Mesec je kriv, Mesec je Japanac, moju nutrinu isisava na slamku i razmazuje je po zamku, na planini Fudži

Večni vetar, nepostojeći, raznosi kosti preko trema koga nema, bez mene se množe, sve te kosti i kože, milioni uzdaha, zuba, tačni kao tač, odvajaju se nepovratno od svojih ležišta, materija, ograničena strategija, tumor ekspanzija, niko ne sme da kaže, kad kažeš gotovo je, trepnuo si, padaš

Dah, izlupan palicom, držim u mukama, žito za kivot, držim u mukama tučak sudbine, isprašen semenom, uhvaćen u maži, tačnoj kao tač

Sva moja istina je uljuljkana uspavankom, miruje u tišini, jedva da otpusti dah, sedim sam u olupini, u konfuziji, kada znam zašto smanjim se na veličinu kofe, ali patim od visine pa se pravim da ne znam, ni šta, ni kako, ni gde, ni kada, dišem u fusnotama koje niko ne čita, ne obraćam više pažnju na skrivene poruke, ni na neskrivene poruge, poluge odavno nisu u mojim rukama, točak sudbine, sud bine, sud, kofa, ubi me

Advertisements

DA LI SE BAŠ SVE MOŽE OBJASNITI BROJEVIMA?

Trebalo bi odmah da se izjasnim i tako uverim svakoga ko pročita do kraja da nema pogrešnog odgovora. Da, verujem u brojeve ali ne i u postulate numerologije. Ima nešto oko tih brojeva ali me uistinu ne zanima šta tačno. Mogu i sam da izmišljam i da im dajem značenja. Stalno vežbam da to i radim.

Zato ću nabrojati tačno sedam razloga.

Omiljena decenija: to bi mogla biti ona decenija u kojoj bih jednu knjigu napisao još deset započeo a sto pročitao. Mogao bih da nagađam koja će to decenija biti, jedino što sigurno znam, je da još uvek nije završena… Mogao bih i sve naslove da ispišem ali nisam siguran da li je već počela ili čeka na mene. Omiljena decenija počinje neprimetno i čine je sećanja i planovi.

Omiljena godina: to bi mogla biti ona godina tokom koje bih biciklom prešao preko hiljadu kilometara. Da li su svi ti krugovi, jer dugo smo hodali put je bio dug, kasno smo shvatili da je taj put krug, napravljeni po beogradskom ataru ili su im pak tangente bile Tisa ili Drina, ne pravi razliku. Dok ih ima, ima i mene. Kada stanem, nema me.  Omiljena godina počinje malo kasnije i završava se malo ranije ali je uvek u planu i uvek u sećanju.

Omiljeni mesec: to bi mogao biti svaki mesec od koga bi mi ostalo barem deset hiljada. Uopšte nije važno čega jer to je sasvim dovoljno. Nekada je previše dovoljno a nekada je dovoljno čak i premalo. Ali uvek je dovoljno ako ostane. Omiljeni mesec može biti i jul.

Omiljeni dan: to bi mogao biti najduži dan u godini, kada je letnji solsticij, tokom koga bih plivao u jezeru ne većem od sto hiljada litara. To bi moglo biti Malo jezero Crnog jezera na Durmitoru ali to bi moglo biti i neko iznenađenje, recimo Surprise Lake u okolini Sijetla. Ili neko malo ledničko jezero u Nepalu. Omiljeni dan bi mogao biti i rođendan.

Omiljeni sat: to bi mogao biti od početka do kraja preslušan album You Are There, grupe Mono, koji je preslušalo još barem milion ljudi. Muzika putuje iz Japana, iz Škotske, sa Islanda, putuje preko okeana i planina, putuje i kroz koaksijalne kablove i auditivne nerve, vozi svakoga od nas tamo gde nikada nismo bili a mi smo tu, ne pomeramo se. Omiljeni sat bi mogao biti i klepsidra.

Omiljeni minut: bi mogao biti  onaj minut koji bih na moru proveo zagledan u više od deset miliona, pa ipak manje od sto miliona zvezda na vedrom nebu iznad zaliva. Tada bih shvatio koliko sam zapravo mali i koliko bih trebalo da budem zahvalan, na sećanjima i planovima, na svakom početku i kraju, na rođendanima i vremenu koje mere vodeni satovi i da ostanem u stolici za plažu zatvorenih očiju i slušam talase ukroćenog mora.

Omiljeni sekund: to bi mogao biti svaki onaj sekund od milijardu sekundi kada uhvatim njen pogled koji se smeje.

Svako dalje umanjivanje monumentalnosti brojeva bila bi prava stranputica na strmini ka traženju odgovora na postavljeno pitanje. Istina je već rečena na početku, nema pogrešnog odgovora, ali istina je da nema ni pravog odgovora i svi odgovori su dozvoljeni. Svako svoje brojeve pronalazi sam. Svako svoje odgovore pronalazi sam. To je jedina istina.