horor

ČIKA KOMŠIJINA TOPLINA

– Gde si devojčice? Devojčice? DEVOJČICE!

– Ajde ne deri se majmune, probudićeš mamicu…

– Mamica je mrtva. Mrtva je mamica.

– Ćuti ti cmizdro. Devojčice, devojčice, evo nosim mala klešta, izvadiću ti dvojčice, devojčice…

– To nisu klešta majmune, nego makaze…

– Evo nosim makaze, da te iseckam na froncle i spasim ove nakaze… Devojčice?

– Mamice, mamice da vidiš šta rade, mamice što si me napustila…

– Ne obraćaj pažnju na njih, draga, ovaj misli da je zabavan a onaj samo cmizdri. Drži se ti čvrsto za svog čika komšiju, i sve će biti u najboljem redu. Prebacimo tvoje ručice oko mog vrata, i krenimo polako. Zamisli da idemo na počinak. Ne boj se ništa, draga, sve je u najboljem redu. Čika komšija će te odneti iz ove hladne sobe, dole u podrum, gde je kotlarnica i gde je lepo toplo i nećemo više dozvoliti da se iko meša u naš razgovor…

– A kako ćete da razgovarate kada si joj prelepio usta, profesore, doktore? Devojčice, devojčice, poneo sam makaze da isečem ti dojčice… Devojčice!

– Začepi majmune! Nemoj da ti padne na pamet da silaziš za nama, gurnuću ruku u kotao, mamice mi…

– Mamica je mrtva. Mrtva je mamica. Lepo sam vam rekao.

– I ti začepi!

Drži se ti draga za svog čika komšiju jer u mojim rukama si sigurna. Smestiću te lepo u topli krevet i napraviću ti napitak i onda ćemo svi spavati. Kotao će da pucka, vatrica će da nas greje i pričaćemo priče. Sve će se srediti i niko nam neće više smetati… Evo možemo odmah početi. Kakva si ti bila kada si bi…?

– Odlepi joj traku, odlepi joj traku, odlepi, hoćemo da čujemo kad odlepi, kada počne da se dere, nevaljali smo, nevaljali smo, i pomalo zli, neće more moći da nas opere…

– Začepi! Lezi ti ovde, draga. Sve će ovo proći kada popijemo koktel. Devojčice vole koktele, zar ne? I čika komšija će da popije sa tobom, sve ovo mora prestati, čika komšija ima pravi recept da sve ovo prestane, samo se ti udobno smesti ovde kraj kotla. Čika komšija je tebe gledao od malih nogu, kako rasteš i stasavaš, kako si iz devojčice izrasla u pravu devojku. Čika komšija je voleo da te gleda. Bio je srećan kada se presvlačiš sama u sobi ili kada se sunčaš u dvorištu. Onda je čika komšija pio lekove i išao onde ali niko nije uspeo da ubije moju ljubav prema tebi. Danas će sve prestati. Mama i tata će biti tužni ali na ovom svetu je sve tužno. Čika komšija je voleo i mamu i tatu jer su te doneli na svet. Lezi, draga, dok nam spremim koktele…

– Mamica je mrtva, ona neće biti tužna…

– Odveži je, odveži, odveži pa reži, ahahaha… Evo ti makaze. DEVOJČICE poneli smo makaze da iskopamo ti očice… Devočice!

– Još jedna reč i guram ruku u kotao, evo otvaram vrata i pečem se do krvi. Začepi!

Ne brini se draga, niko ti neće kopati oči, samo ćemo da legnemo kao pravi ljubavnici čija je ljubav oduvek bila zabranjena i da popijemo ovaj koktel.

– A kako će da pije kada si joj prelepio usta, željo pusta? Skini joj traku, skini je do gole kože, devojčice, oh ne… O BOŽE!

– Majmunčina, ovo će ga smiriti na neko vreme. Ne plaši se draga, to je samo koža ruke, sve će to zarasti, koža se uvek regeneriše, vidi ove opekotine po grudima i leđima što imam, sve je to od pre, i sve je zaraslo, pa šta misliš kako sam obuzdavao majmuna. Njemu je kotao kavez.

Lezi, smiri se, sve je u najboljem redu, evo ugasilo se, malo sam se prljnuo, ništa strašno. Smiri se. Evo naših čaša. Sada ću ti polako skinuti traku da bismo mogli da nazdravimo, ti budi dobra…

– UPOMOĆ! UPOMOĆ! UPOMOĆ!

– Nemoj se srditi, to je samo arsenik.

– POLICIJA!!! Otvaraj! Peroviću otvaraj vrata, znamo da si u kotlarnici. Razvaljuj!

Advertisements

JO-JO PANDA IZ ISPREKIDANE STVARNOSTI

Poslednje promene koje su se desile na ekranu Jovaninog laptopa bile su gašenje svih tabela, pregledača, kalendara, planera i digitrona. Video se skrinsejver, Jovana na bočnoj klupi  turističkog džipa, okrenuta leđima kameri aparata koji drži u desnoj ruci, a licem prema zalasku sunca na jezeru Chott el Djerid u Tunisu. Njena prirodna, plava kosa zaustavljena je u trenu vijorenja na pustinjskom vetru. Sunce je veliko i pozira, a slane bare iz kojih domaće stanovništvo vadi so presijavaju se kao velike tufne na haljini boje peska. Zbog malog upadnog ugla njihova boja je svetlo srebrna, gotovo bela. Letovanje koje malo ko sebi može da priušti Jovana je sebi priredila u istoj ovoj kalendarskoj godini, a data fotografija joj, pored toga što je stalno podseća na to gde je ona u nevidljivoj hijerarhiji koja čini da se ne raspadne, ponekad i ogreje srce na preuranjenoj beogradskoj zimi. U  stvarnosti, sunce je već odavno zašlo, ređaju se najkraći dani u godini. Bio je mrak kada je jutros dolazila na posao, mrak je i sada kada se sprema da izađe. Pakuje računar u jednu torbu, davi drugu za kaiš, uzima kaput sa naslona stolice i stavlja ga preko ruke, isključuje svetlo u svojoj kancelariji sa pogledom na reku, na sedmom spratu nove korporacijske zgrade, ogrezle u providnom staklu i uglačanom metalu. Iza nje ostaje tablica sa imenom, prezimenom i titulom Menadžer za poslovne procese i kontrolu kvaliteta u osiguranju života.

Boksovi u kojima sede oni koji letuju samo u Grčkoj su većinom prazni. Svetla su na pola zajedničkog prostora već smanjena na pola, to jest dimovana, kako je danas moda reći, što joj otežava izlazak do hodnika sa liftovima. U stvarnosti, sva je prilika da velika kancelarija izdeljena na kutije, takoreći kancelarijičetina, izgleda zadimljena kao kakva kafana. Na putu do izlaza sa sprata prolazi pored kofiruma gde je živo, življe nego u ostatku mrtvog prostora, čak i ako se uzme u obzir ceo radni dan. Kolege koje moraju da ostanu prekovremeno da bi spremile važnu prezentaciju za velikog klijenta koji sleće sutra rano ujutro ponovo su izvele štos sa slanom kafom i nasankali nekog novajliju koji je tek priključen timu. Jovana je samo provirila i pozdravila ih u prolazu. Po rasporedu stajanja i sedenja, sastavu ekipe i bljuvotinama po stolu i tepihu odmah je shvatila o čemu se radi i, kao po automatizmu, razvukla usne u srpasti osmeh. Dok ih je ostavljala da svi zajedno (jer to je bio pravi neplanirani timbilding) svare (ne)slanu šalu inicijacije i nastave da rade do kasno u noć, setila se kada je i sama popila slanu kafu u istoj prostoriji. Ne tako davno, a vidi gde je sada.

Ispred liftova nije bilo nikoga. Pozvala je sve putničke liftove, kao i teretni, iako ne radi poslepodne. Stajala je, naizgled mirno. Levu štiklu svoje cipele uvrtala je u tepih. Ako bi se taj tepih pogledao posebnom UV lampom za otkrivanje tragova stileto potpetica, pojavile bi se duboke rane na nekoliko mesta. Međutim, lift je ubrzo došao i sudbina onog po kojem se stalno gazi ostala je zanemarena i ovaj put. Vrata od uglačanog metala su se otvorila i ukazala se prazna kabina. Vrata su se zatvorila. Jovana je pritisnula dugme koje će je odvesti u prizemlje. Tri od šest stranica ove na lance obešene kutije bilo je od stakla, tako da se moglo gledati u atrijum nove zgrade. Zbog velike razlike u svetlu među hiljadama i hiljadama malih lampiona ukrašenog atrijuma i zadimljene kancelarije koju je upravo napustila, kao i zbog providnosti zidova njenog novog privremenog i kratkotrajnog životnog prostora, Jovana se osetila nagom. Pogledi koji su dolazi iz atrijuma ciljali su svaki kvadratni centimetar njene kože, od glave do pete. Imala je uz sebe samo neke providne fascikle i njima je probala da prekrije svoje međunožje i grudi, ali, kako su fascikle bile premale za to, poslužila se slobodnom levom rukom i obgrlila svoje otekle grudi, makar toliko da joj se ne vide bradavice. U stvarnosti, jedini koji je gledao bio je momak iz obezbeđenja, koji je sedeo za prijavnicom i pratio je na monitoru. Bezbednost iznad svega. Bezbednost i nadgledanje. Jednini pokret uočen na ekranima je bila Jovana, i mladiću je bilo pomalo čudno to što se ova devojka ovako uvija oko sebe same, i pitao se da li je moguće da nije primetila da joj je kaput skliznuo sa ruke i pao na pod lifta.

Kada se lift zaustavio i vrata otvorila prema atrijumu, Jovana je shvatila da joj je kaput na podu, podigla ga je i otresla jednom dvaput. Izašla je u prazan prostor. Čuvar nije bio na prijavnici, biće da je otišao u obilazak. Negde se čuo usisivač, vrata lifta su se skoro nečujno zatvorila, jedino su njeni koraci odzvanjali. Ima nekoliko koraka do izlaznih roto-vrata, ali je zvuk koji sama proizvodi svejedno plaši, pa bira dužu rutu do malih vrata za kurire, samo zato što je taj put postavljen tepihom. Izlazi na vrata koja je morala sama da otvori, a sneg koji je jutros tek ponegde zabelio trotoare Novog Beograda sada je već zavladao prostorom. Teritorija beline je zauzela tamne površine u razmeri koja bi u svakom drugom dualnom odnosu značila kapitulaciju tame. Međutim, tama se branila organizovano i uz pomoć ljudi, pa su neki revnosni radnici iz održavanja nove korporacijske zgrade u toku radnog vremena prosuli so po trotoaru, te su se pojavila ostrvca otopljenog snega, tamna mesta, po kojima je moglo bezbrižno da se gazi. Jovana je birala tamna mesta, kako bi što manje ukvasila svoje skupocene dizajnerske cipele, pre nego li stigne do garaže tržnog centra gde je jutros ostavila svoj automobil. Činjenica da će joj so nagrizati glazuru na cipelicama nije joj padala na pamet. Razmišljala je kako će jednog dana imati parking mesto u garaži u zgradi u kojoj joj je i kancelarija, kao što je već napredovala do sopstvene kancelarije, i kako neće morati uopšte da izlazi na zimu.

U stvarnosti, to se neće desiti nikada.

Vozila je automatski nekoliko blokova do novog stana koji je iznajmljivala od nedavno, od kada je dobila unapređenje na poslu. Imala je sreću sa parkingom, staze su bile prohodne, lift je radio. Pevušila je pesmu koju je čula na radiju dok je dolazila do tamo. Pazi, pazi na svoj život Rio, ako, ako, ako ti je mio… U stvarnosti, nije ni stigla da izvadi pločicu auto-radija iz pretinca za rukavice jer je u automobilu bila kao neki robot. Komande, znaci, svetla. Kraj.

Uključila je svetlo u hodniku, bacila kaput na cipelarnik, lansirala salonke u kuhinju. Zbacila je sa sebe torbu i torbu za računar, sako, otkopčala belu košulju, izvukla je iz tamno sive suknje sa tankim crnim prugama i dohvatila se iza leđa da otkopča prokleti brushalter koji je ceo dan stezao. Iščeprkala ga je iz nedara i bacila na kauč u dnevnoj sobi. Otišla je u kuhinju. Na stolu je čekala slana kifla koju je jutros samo zagrizla i ostavila, načetu, još uvek delom umotanu u salvetu koja joj je pripadala. Mesto gde su bili otisnuti zubi se skorilo, ali je deo ispod mekanog papira još uvek bio svež. Žvakala je na suvo, pa je potražila nešto čime bi mogla da progura zalogaj. Izbor je bio ko zna kada otvoreno crno vino i voda sa česme. Prvo je iskapila vino, direktno iz flaše, a posle je sipala i čašu vode sa česme. Prešla je u dnevnu sobu i sručila se na kauč. Pošto nije mogla da pronađe daljinski od TV-a, dohvatila je torbu i iskopala ajfon koji je uključila na punjač. Kada se statusni simbol ponovo pokrenuo i došao svesti, poruke, propušteni pozivi i mejlovi počeli su da stižu kao ptice selice na Bulevar u oktobru.

               Večeras se provodimo?

             Gde ćemo da se napijemo? Mi već organizujemo start kod mene, smisli neki after…

            Javi se ako hoćeš da odemo na neku finu večericu, znam jedno mirno mesto u Zemunu…

…bile su samo neke od ponuda koje je Jovana dobila i na koje je mislila da odgovori. Smišljala je odgovore dostojne njene pozicije u nevidljivoj hijerarhiji, odgovore koji joj neće sutra ili u ponedeljak postavljati pitanja, udubila se toliko da joj je trebala boca sa kiseonikom za tu dubinu, ali nije uspevala da smisli ništa suvislo, pa je podsvesno odlučila da celu stvar odloži. U stvarnosti, njoj se večeras nije išlo u provod zbog drugih. Radije bi radila nešto za sebe. Odložila je aparat iz ruke na neku površinu van domašaja očiju i dohvatila plišanog pandu kog vucara sa sobom još iz detinjstva. Istina je da se malo ofucao, ali za razliku od momka nije je mogao prevariti ili povrediti, za razliku od psa nije tražio šetnju po snegu i zimi, za razliku od mačke nije tražio menjanje posipa, za razliku od kornjače nije tražio grejač, za razliku od zlatne ribice nije tražio hranu, za razliku od tamagočija nije često tražio nove baterije. Običan crno-beli panda, malo veći od njenih dlanova kojima je prekrila lice kao da će zaplakati. Meda joj je upao u dekolte, osetila je nežnost po koži svojih grudi. Jako se napregla da zaplače, jer je isprekidano disala, što je obično bila uvertira. Nešto definitivno nije bilo u redu u tom momentu, ali nije joj uspevalo niti jedno niti drugo, niti da razluči šta joj je, niti da pusti suze i tako posledično oseti neko olakšanje. Sedela je u tišini i slušala svoje respiratorne ekskurzije koje su se proredile i usporile. Suva, u toplom i prazna, isprekidana, nije mrdala.

Ponekad bi tako sedela i razmišljala a ponekad bi samo sedela.

Prekinuo ju je zvuk poruke na telefonu i, nakon što je istu konstatovala, odvojila je nekoliko prostih trenutaka da se ne pomeri, ali se u sebi spremala. Dohvatila je telefon desnom rukom dok je levom izvadila mekanu igračku iz svog poprsja.

Seti nas se Jov. Tata Zare i mama Vora.

U stvarnosti je pisalo: Seti nas se Jov, Tamara i Bora.

Tamara i Bora su bili drugari sa faksa koje je ona upoznala i osudila na ljubav i sreću do kraja života. Oni joj nisu padali na pamet već mesecima, od kako je okončala svoju poslednju neuspelu emotivnu vezu sa tipom koji je uporno odbijao da odraste.

Ustala je i bez osvrtanja dohvatila brushalter i krenula u kupatilo. Usput je otkopčavala košulju i pred vratima je svukla i bacila na kuhinjski sto. Oborila je flašu na pod ali to je ni najmanje nije uzbudilo. Zatvorila je vrata za sobom. Iza zatvorenih vrata obukla je odeću iz korpe za prljav veš umila se i pogledala se u ogledalu. Kada je otvorila vrata i izašla u hodnik, lice u ogledalu je još uvek gledalo za njom.

Sišla je na parking i pokušala da nađe automobil koji je iste večeri tu ostavila, i taman kada je zima počela ozbiljno da se suprotstavlja njenom izboru odevne kombinacije koja nije uključivala jaknu, ugledala je malu crvenu Fiestu kako isijava ispod jedne od uličnih svetiljki. Ušla je unutra i vezala pojas. Krenula je na most. Parking, blok, bulevar jedan, bulevar drugi, bulevar treći, most.

Komande, znaci, svetla. Kraj.

Mesec je bio tanak srp, nedostajala mu je drška pa da se daleke zvezde, koje, kao što znate, jecaju, požnju kao u snu. Košava je oduvala sve moguće i nemoguće oblake i oblike i nebo je bilo nago. Samo to jedno oko, večeras ptozično, kojim Sunce špijunira ljude dok spavaju.

Vozila je lagano prema mostu, dok nije primetila narandžasto svetlo koje joj maše da stane, pa je tako i učinila. Plašila se u sebi, ne zna čega, može biti da je svetleća šargarepa samo namama zle veštice iz bajke koja će sada probati da je skrene sa puta, odvede u svoj kokošinjac na kraju dvorišta i tamo je skuva, ali je u stvarnosti to bila policijska patrola koja je vršila rutinsku kontrolu saobraćaja petkom uveče.

– Dobro veče gospođice? Dokumenta molim vas?

Jovana je panično počela da se okreće levo desno ispred volana, tražeći torbu koju je zaboravila kod kuće, sputana pojasom koji ju je samo stezao preko već oteklih grudi. Veoma neprijatan osećaj, pogotovo kada se vozi bez dozvole. Policajac je prešao na desnu stranu i proverio nalepnicu. Bio je zadovoljan.

– Ovaj ja…

– Da li ste konzumirali alkohol? – policajac ju je prekinuo, bez želje da sazna kraj njene rečenice-izgovora. Bez ideje da jeste uhvaćena u prekršaju.

– Pa, ovaj ja…

– Alko test, gospođice. Dunite iz sve snage prema otvoru aparata.

Jovana je izdahnula.

– Slobodni ste.

– Dobro veče gospođice? Dokumenta molim vas?

Jovana je panično počela da se okreće levo desno ispred volana, tražeći torbu koju je zaboravila kod kuće, sputana pojasom koji ju je samo stezao preko već oteklih grudi. Veoma neprijatan osećaj, pogotovo kada se vozi bez dozvole. Uniforma je prohodala oko automobila i lupila po prtljažniku.

– Znate li da ste se prestrojili preko isprekidane linije?

– Prestrojila?

– Imate li prvu pomoć?

– Prvu pomoć?

– Pa da, kada idete da nekome nanesete štetu, treba vam prva pomoć – čuo se glas iz uniforme, kroz prtljažnik koji se otvorio.

– Šta će vam sekira u gepeku?

– Sekira?

– Ne sekirajte se gospođice, nemate sekiru. Slobodni ste.

Jovana je jedva dočekala da dohvati most, iako joj se ceo život ili, bolje reći, bolji deo života odvijao na levoj obali Save. Ranije, kada bi nekada morala preko mosta, išla je u stari deo grada, ali obično nevoljno. Večeras, neka tiha radost joj se javila u petama, kao da ju je sreća pratila, ili makar sunce, preko onog kamena gore, što čkilji. U stvarnosti, da je spustila prozor po ovoj ciči zimi, čula bi nekog kako viče sa keja, čudnog i kao tama dubokog glasa, čula bi vetar koji reži preko reke, tamne poput zgrušane krvi, crvenu zoru koja se već sprema negde na istoku i polako korača ovamo. Čula bi slomljen smeh, pad kose na netaknut sneg, čula bi pesmu koju je pevušila… Pazi, pazi na svoj život Rio, ako, ako, ako ti je mio… Kako je prešla most  i sve dublje penetrirala u staro jezgro grada, sve više ju je prošlost punila kao pipetu, počevši od istih onih peta, prvo udavivši sreću koja se na mah bila tu šćućurila. Da bi uhvatila zeleni talas, dodala je gas, pa je velikom brzinom uletela u Terazijski tunel, koji je ležao mrtav i u potpunom mraku, kao neki grob svima na izvol’te. Kada je izletela iz tunela, već je bila toliko protkana tamom prošlosti da joj je bilo nemoguće da pogleda za sobom. Oba spoljna kao i onaj unutrašnji retrovizor nestali su sa male crvene Fieste koja se sada osetila kao naga. Jurila je niz Takovsku kako bi je što manje drugih automobila videlo takvu. Besomučno trošeći sebe samu, doletela je do Pančevačkog mosta i aterirala niz Višnjičku, gde je već bilo drugačije. Odatle je svakim okretom točkova bila sve bliža kući, mestu gde se rodila, tako da se sada sve manje brinula. Višnjička je bila prazna i besmislena sa svojim mnogobrojnim trakama koje ne vode nikuda. Kao prazna kazna. U stvarnosti, Jovana jeste rođena u Beogradu, ali je odrasla u Slancima. Vozila je Slanačkim putem, sada poprilično sporo, tek toliko da se uzbrdica prema groblju savladava. Tata Zare i mama Vora, čija je Jovana bila ćerka jedinica-mezimica, su sahranjeni na Lešću, i ona je krenula da ih poseti. Prošlo je mnogo vremena od kada je poslednji put bila ovde, verovatno još od njihove smrti nije bila na ovom mračnom mestu, sa kog se vide hiljade i hiljade velikih lampiona grada. Parkirala se na praznom parkingu i jedno vreme samo sedela u autu i gledala u svetla pred sobom. Isprekidano je disala, ali nije čula svoje respiratorne ekskurzije, jer je košava šibala oko auta koji je cičao pri svakom dužem trenju.

Izašla je  i videla da su sve kapije zaključane i da nema nikoga. Autobus broj 202 je otišao put Velikog Sela. Vratila se u auto i krenula je da prati bus u kom je odrastala i stasavala. Htela je, htela je, pa ne zna, da ga izgura sa puta. Malom crvenom Fiestom.

Pola groblja Lešće pripada naselju Slanci, pola nikome. Granica prolazi između spomenika, nevidljiva je, ali je granica. Kada se izađe sa grobljanskog parkinga, brzo si u naselju. Do prvih gušće načičkanih kuća ima da se vozi jedno vreme. Onda naselje počne da popunjava livade i oranice, sumorne stambene jedinice kreću učestalije da svetle svojim sijalicama od 100W, a neke i reflektorima koji se uključuju preko detektora pokreta. Tek po koja mezimica ima i po barem jedno oko koje sve snima. Bezbednost iznad svega. Bezbednost i nadgledanje.

U centru naselja je autobus nastavio pravo, ka svojoj večnoj destinaciji, a Jovana je smotala desno, prema putu koji je vodio ka manastiru, ali i prema kući u kojoj je odrasla. Kuće prestaju, samo su livade i oranice ono što se ponovo, sve što se ponovo vidi, i vetar koji ulazi u oči i tamo izaziva tugu ili makar izaziva suze, i onda se skreće desno, na put posut sitno drobljenim kamenom. Sada je prekriven tankim slojem snega, od kog je sve belo, dok samo farovi uzurpiraju crnilo tame, ovaj prostor koji bi za sebe voleo da kaže da je netaknut, da ne želi da bude taknut. U stvarnosti, Jovana nije bila na ovom prilazu još od kada je otišla u Novi Sad na studije, davno pre smrti roditelja. Dve-tri građevine vredne pomena čamile su u hladnoj tami, van dometa farova male crvene Fieste, kada je Jovana izašla iz auta koji je ostao da radi ono što najbolje ume, da sagoreva. Otišla je do prtljažnika i ispod presvlake koja je krila rezervni točak izvadila sekiru, koja je bila nova, nekorišćena. Kraj drvene drške bio je prefarban u crveno.

Jovana je videla auto koji pristaje na prilaz njene porodične, sada napuštene, zamandaljene i zakatančene, kuće na putu ka manastiru Slanci. Farovi su bili jaki, pa je videla samo neko komešanje u obeleloj tami iza farova. Identifikovala je siluetu sa jednom rukom normalnom, a drugom do poda, koja se odvažila da joj priđe. Krenula je iza kuće, u zadnje dvorište, u mrak gde će moći da dočeka svog večerašnjeg posetioca. Levom rukom je sa šupe skinula srp i isprobala kako joj drška leži u ruci. Okrenula je oštricu prema tankoj mesečini tražeći odblesak sečiva. Pustila je korak ka kokošinjcu, iz kog se nekada čula neprestana graja onih životinja što nose jaja, i ušla na mala vrata u praznu životinjsku nastambu. Čučnula je, kao kada bi piškila kao mala, skupila ruke među nogama i srpom grebala šljunak i ostatke prostirke.

Jovana je iskoračila ispred svojih farova, vukući desnom rukom za sobom sekiru preko tucanog kamena. Grebanje te vrste je ostavljalo ozbiljne ožiljke na crnom vinilu tihog neba i ostatka sveta koji je možda postojao mimo snopa automobilskih svetala. U stvarnosti, ono što se videlo na tom svetlu bile su njena rodna kuća, levo od prilaza koji se završavao garažom sa crvenim vratima, šupa iza kuće, a živinarnik se mogao nazreti u zadnjem dvorištu, između šupe i garaže. Ni jednog drveta nije bilo iza kog bi se dete moglo sakriti kada napravi nestašluk. Jovana je za te potrebe koristila kućicu za koke. Dvorište je bilo bez ograde, bez granica. Potpuna sloboda. Ljubavi nema bez slobode.

Sve što je Jovana želela isto je što i većina dece želi, a to je suprotno od onoga što vidi kod svojih roditelja. Sve što je Jovana želela je nešto ili nekog ko će je ustrojiti, ukalupiti, ograničiti, pokazati joj njeno pravo mesto. Mesto koje zaslužuje u nevidljivoj hijerarhiji sveta. I kada je videla da na ovom mestu nema tog nečeg odlučila je da ode. I kada je videla da na ovom mestu nema takvog nekog odlučila je da sve sebi uradi, uredi sama. Vremenom se nije pokajala, jer niko ne može da ti pomogne i odmogne kao što ti možeš sam sebi.

Jovana je primetila tragove u snegu koji vode do kućice za koke. Nečujno je skinula svoju obuću i krenula bosa pored garaže, sa namerom da istruleloj daščanoj građevini priđe sa zadnje, crne, neosvetljene strane.

Jovana je čučala bosa u kokošinjcu obučena samo u haljinicu boje pustinje, sa velikim belim tufnama. Pramenovi njene prirodne plave kose pali su na sneg koji se probio kroz rešetke kokošinjca. Jovanin jo-jo panda je tiho cvileo, puštao iz sebe zvuke koje je neki Kinez nekada snimio na diktafon i ugradio u njega. Cijukanje crno-belog mede je odavalo njen položaj, pa mu je srpom isekla glavu i bacila je u slomljenu pojilicu u kojoj se nakupilo nešto otopljenog snega.  Glava je bućnula i pala na dno i nastavila da pušta zvuke jada. Sada su se ti vapaji jedva čuli, kao povik sa keja kada stojiš na mostu, čudnovato i mračno i duboko, kao povik sa dna reke.

Pazi, pazi na svoj život Rio, ako, ako, ako ti je mio…

Jovana je podigla sekiru iznad glave, obuhvatila je sa obe ruke i zamahnula iz sve snage. U prvom udarcu je skrckala sve moguće daščice kokošinjca koje su mu davale oblik. U drugom udarcu je skrckala sve moguće koščice u Jovaninom telu koje su joj davale oblik. U trećem udarcu skrckala je svu moguću pređašnju stvarnost koja joj je davala oblik.

DVA SVETLA NA KRAJU TUNELA

Oblaci su se nošeni jedva osetnim vetrom gomilali iznad doline koja je ostajala u senci. Međutim kada je čovek u sedištu i najblaži maestral se da osetiti. Brestovik pred biciklistom razdvajao je poslednje dve obradive površine pred sam početak uspona na brdo. Ono što je, pak, delilo dva reda stabala bio je asfaltni put koji se nekoliko kilometara unazad odvajao na jednoj mrtvoj krivini od glavnog puta a ovde, pred sam ulazak u šumu je prestajao, nastavljajući  se u prašinu. Samo jedna oštra kamena kosina mogla se zapaziti iz guste šume listopadnih stabala koja je počinjala gde se asfaltni put završio. Nedostižni vrh te stenčine je štrčao u visinu kao kakav đavolji rog spreman da probode i samo nebo, ako mu se dovoljno približi.

Negde u daljini, nije se moglo razaznati u kom pravcu tačno, čula se grmljavina. Ne samo zbog opasnosti od kiše već  i zbog velikog broja pređenih kilometara, biciklista je odlučio da ovde, na ovom mrtvom krju puta, pred sam ulazak u šumu, na jednom od dva polja podigne svoj privremeni kamp. Tog jutra kada je kretao, izašao je potpuno spreman iako nije imao jasan plan kuda je krenuo, imao je osećaj da je život ponovo lep i da će provesti najbolje tri nedelje svog života vozeći bicikl kroz prirodu.

Sloboda iznad svega.

Možda stignem i do mora, skicirao je u jednom momentu eventualni cilj ovog hodočašća na točkovima.
Izabrao je levu livadu jer je na putu do ovde sa desne strane puta video spljeskanog leptira, pticu bez jednog krila, mačku bez glave i psa bez utrobe. Sva četiri leša su bila pregažena na desnoj strani puta i ostavljena da skapaju na suncu. Izabrao je jedan brest sa krošnjom koja je natkrivala dovoljno terena za šator, pogodno mesto i kao odbrana od kiše, i razapeo svoj privremeni smeštaj. Posle suve večere spremio se u vreću za spavanje; noć iako sporo, stigla je u punoj svojoj tami. Uključio je lampicu za čitanje, otvorio knjigu i osetio veliko rasterećenje i prijatan umor na kraju ovog dana. Nije budan izdržao dugo uz knjigu.

Ono što ga je iznenada probudilo bila je buka traktorskog motora koja se postepeno pojačavala. Znajući da je uočljiv sa puta i da je može biti na nečijem posedu izašao je obučen do pasa tih nekoliko koraka do ivice asfalta. Iz daljine se, pod oblacima koji su okolinu tamnili u teget tonove, prvo videlo jedno svetlo da bi se kako se traktor približavao i buka postajala sve jača jasno pojavila dva okrugla svetla. Nije stigao ni da smisli kako i šta da kaže onome koga sretne, a cela bučno-svetlosna skalamerija se zaustavila pred njim, poništavajući mir i tišinu noći. Odjednom je miris polja bio neutralisan mirisom dizela uz to pomešan sa nečim odvratnim što nije mogao da razluči. Mahnuo je vozaču koji nije odmah krenuo da izlazi iz kabine nego je radije koristio svoju poziciju, iz senke i sa visine, da oceni kakva je ovo neočekivana pojava na livadi koja ni nije njegova.

Otvorio je vrata od kabine.

– Podigao sam šator ovde, odlazim zorom. Nadam se da vam ne smeta. Ako je livada vaša – drao se biciklista iz svega glasa pokušavajući da nadjača dizel agregat koji je brundao pred njim.

Vozač traktora je sišao pred biciklistu bez reči a ovaj je ponovio:
– Kažem podigao sam šator ovde, odlazim zorom. Nadam se da vam ne smeta. Ako je livada vaša.

Ruka obasjana svetlom farova iz naknadno došivenog džepa zelenih maskirnih pantalona izvadila je elektro gonič na štapu, onaj koji se koristi za podizanje teških svinja. Začulo se zujanje osmišljeno da bi uplašilo životinju a onda je sa oko tri pedlja razdaljine u jedva pet sekundi puštena struja kroz golu kožu na grudima bicikliste.

U sledećem momentu traktor je silazio sa asfalta u šumu i pred sam mrkli mrak, pod sjajem punog meseca koji se na tren pojavio iza oblaka, mogla se videti korpa na zadnjem kraju u kojoj je bio leš svinje i nago ljudsko telo kao snop sena prebačeno preko korpe i privezano žicom.

Zatim ih je šuma progutala (ili su se oni odenuli njom) i čulo se jedino bučno tandrkanje motora.

– Šta treba da bude, neka bude, ja sam svinja od čoveka a svinje jedu ljude… Šta treba da bude neka bude… – pevušio je glas odnekud iz prostorije koja je najviše ličila na dobro uređen obor. Ili možda čak na dnevnu sobu sa uglom za svinje. Čula se i neka radio stanica, ispod svega. Iznad svega čulo se na svinje. Smrdelo je na krv, izmet i leševe. Četiri debele svinje su iza neke sklepane ograde kidale leš iz traktora koji je čovek istovario pred njih.

– Šta treba da bude, neka bude, ja sam svinja od čoveka a svinje jedu ljude… Šta treba da bude neka bude… – pevušio je glas i dalje a biciklista je dolazio sebi i shvatao redom: da ima krpu u ustima koja ima ukus krvi, da nema odeću, da su mu ruke vezane iza leđa i oko stuba. Ono što nije želeo ni u sebi da konstatuje dopiralo je iz nekog kraja prostorije…

– Šta treba da bude, neka bude, ja sam svinja od čoveka a svinje jedu ljude… Šta treba da bude neka bude… – pevušio je glas; da nije u situaciji u kojoj je, biciklista bi rekao divan glas, umiljat, gotovo anđeoski.

I onda je sve zamrlo. Svinje su prestale da mljackaju smrdljivi leš, pevanje je nestalo, radio aparat je izgubio napajanje. Jedna sijalica je škiljila negde vani, naziralo se kroz prozor.

Tišina je potrajala koji tren a onda je ponovo zabrundao traktor a buka se vremenom udaljavala.

Biciklista je odlučno skočio u nameri da se oslobodi i počeo je bezidejno da cima uvezanim rukama, osećajući bolna usecanja, najverovatnije, žice koja ga je držala uz stub. Pored toga stub je bio grubo obrađen te je od silnog cimanja podbadao trnove u leđa i u slabine.

Bespomoćno je nagi čovek cimao rukama vezanim iza leđa i oko stuba i svaki put kada bi mu se učinilo da je razlabavio vez na rukama, nepodnošljiv bol usecanja metala u meso terao ga je da pravi pauze i gubi vreme. Jedino što nije želeo.

U agoniji bola i zatočeništva ničim izazvanog, u ovom smrdljivom od boga zaboravljenom uglu sveta počinjao je prvo da umišlja da čuje traktor a potom je shvatio da to stvarno jedino i može biti buka motora u ovo gluvo doba.

Vrata su se otvorila i ruka je ubacila celokupnu opremu nagog čoveka prosuvši neke torbe nenamerno po podu. Sve je bilo tu osim bicikla. Vozač traktora je ponovo nestao. Svinje su nanovo ustale da jedu. Muzika sa radio stanice je iznova dopirala ispod njihovog mljackanja.

Nagi čovek sa ranama na rukama iz kojih je krv krenula pa stala i zgrušala se, ponovo je otvorio iste rane. Ovoga puta nije gubio snagu na besciljna cimanja tamo vamo nego je na silu, polako gulio kožu i meso sa svojih dlanova izvlačeći šake kroz procepe znatno uže nego što je priželjkivao. Svaki put kada bi opet zasekao kožu ili mišić grizao bi krpu u ustima iz sve snage ne bi li prebrodio pokušaj. Na kraju je pregrizao krpu i zamalo nije progutao jedan deo od ushićenja kada je oslobodio ruke. Pljunuo je ostatke tkanine i potrčao prema vratima. Stao je na tren, pogledao sve svoje stvari, pogledao napolje, nigde ni traga od vozača traktora i istrčao je u noć. Posle nekoliko najdužih koraka u životu bio je izvan prokletog dvorišta ali mimo puta i na nizbrdici. Trčao je padao i ustajao, kotrljao se i kočio po šumskoj stelji na ovoj kosini koja mu je postajala omiljena kosina u životu iako od mraka nije mogao da razazna njenu istinsku lepotu. Adrenalin ga je nosio, imao je osećaj da leti i da neće leteti dugo dok ne naleti na nekakav put. To se ubrzo i desilo. Putem je takođe odlučio da produži nizbrdo kako bi nastavio da se udaljava od svog tamničara. Posle jedne mrtve krivine ukazao se pred nagim čovekom jedan pravac ka podnožju ovog đavoljeg brda koji su krošnje nadvisile i sa leve i desne strane praveći jedan listopadni tunel. U dnu te nizbrdice prvo se pojavilo jedno svetlo, za njim zvuk automobilskog motora, zatim se svetlo razdvojilo na dva svetla, na kraju tunela. Nagi čovek je znajući da ona dolaze i smera suprotnog njegovom bekstvu, penjući se u brdo, iskočio mašući u pomoć. Vozač je isprva usporio ali kada se dovoljno približio da su svetla postala zaslepljujuća, naglo je dodao gas i udario nesrećnika odbacivši ga daleko ispred sebe na desnu stranu puta. Nije usporio samo je isključio svetla. Slomljenog vrata budući leš i hrana za svinje disao je još koji tren dovoljno da pomisli na to da li je trebalo da ponese nešto od svojih stvari sa gomile.

PRIGODNA RAZGLEDNICA IZ NAMA UVEK BLISKOG VIJETNAMA

Tamiš je Mekong
a desna obala je preživela napalm

Sodara, Azotara
sofisticirana Rafinerija
i rafinisana sofisticinerija
Šta bi sofisti rekli na život u Pančevu?
Metafizika benzena?
To nije etički
Etika je relativan pojam, dok su koncetracije apsolutne
Filteri su pak skupi, čekaju se Rusi
Kako kažu Boney M, Oh those Russians!

Ili Россия ili silosi, kome ne uspe pravac Strelište,                                                                                                                                                      samostreli za samoubistvo, samo danas besplatno, sutra jeftino

Ravničarska depresija ravnja kao parni valjak, grad je čist, prazan i vlažan
njegova duša je ravna

Sve je mirno i tiho, kao na groblju,
vetar preko Dunava nanosi spokoj sa Lešća
I učmalost lepi preko povijenog drveća, žalosnih vrba, gle slučajnosti,
grabeći je sa Mekonga, i ustajalih dunavaca

Dragan Nikolić nije kapetan Vilard i gine kao Popaj od nekog nemačkog badže koji puca sa mosta

Sunce pada kroz njegove lukove, tonu tone, helijuma i vodonika, slobodne od sumpora

Ali to je bilo juče

Pančevo je apokalipsa danas

Pukovnik Walter E. Kurtz bi da je živ rekao
Horror!

UZANI HODNIK SA UREDNO SLOŽENOM RASPARENOM OBUĆOM

Hladan zimski vazduh košava je dodatno ledila tako da je Drago odmah po izlasku iz kabine uvukao dugački vrat u svoj železnički šinjel. Podigao je kragnu i vratio kapu na glavu, koju je skinuo dok se zbog svoje visine provlačio kroz vrata kabine.

Čuvaj se Drago, odjeknuo je glas kolege koji ga je napuštao preko garažnog koloseka. Vrata iza kojih se skupljalo staro društvo pustila su na kratko, dok je kolega ulazio, snop svetla i oblak toplote stare kaljave peći iz ugla zajedničke prostorije odmorišta, koji je vetar trenutno progutao. Drago je za sobom čuo snažan zveket zatvaranja metalnih vrata i treperenje stakla na njihovoj gornjoj polovini, žutog peskiranog stakla koje je propuštalo na beton zagasito svetlo iznutra. Okrenuo je glavu od svoje ne tako blistave prošlosti u potpuno izvesnu, blisku, košmarnu budućnost. I pored svesti kakav je danas dan i kakav će i sutra biti, nije mu padalo na pamet da se okrene ili predomisli. Trudio se da usredsredi svoje misli samo na jedno. Bila je to teretna kompozicija koju će prekosutra uveče povesti sa ranžirne stanice, gde već treba.
Ispred vrata ostao je da stoji starac sa plavom kariranom švercerskom torbom koja mu je visila sa štapa, ručno izdeljanog, prebačenog preko ramena. Stajao je tako da je samo torbu hvatala žuta prigušena svetlost koja je dopirala iza vrata. Gledao je za Dragom, slojevito obučen, ali samo u vunenim čarapama.

Drago je ubrzao preko pragova, koliko zbog zime toliko i zbog poslednjeg dnevnog autobusa koji će ga voziti kući.
Za njim je poskakivao dečak sa svojih ne više od trinaest godina, pažljivo sa šine na šinu, izbegavajući drvene pragove sa oštricama poput trnova koji bi se mogli zabosti u njegove gole tabane. Sasvim nečujno i gotovo nevidljivo. Mesec koji je vetar oslobodio zastora oblaka osvetlio bi poneki njegov skok.

Stanica trocifrenog autobusa je delovala pusto. Neonska svetiljka reklamnog panoa same nastrešnice je treperila. Ubrzo se začulo i urlanje dizel motora, kočnice, hidraulično odukivanje otvaranja i zatvaranja zadnjih vrata. Drago je jedini ušao.
Iza stakla stanice koje je treperenje svetla tek pomalo osvetljavalo promolio se klošar koji je buljio u vrata autobusa koja su delila njegov pogled i Dragova leđa. Vukao je za sobom u potkolenici iskrivljenu nogu a za njom pomoću drške od razvaljenog kišobrana kartonsku kutiju u kojoj su ne tako davno u državu uvezene banane. Na nogama je imao samo nekakve plastične kese nevešto umotane, koje su se za njim krunile usled trenja po asfaltu trotoara.

Čudan osećaj koji bi mogli imati kada mislite da vas neko gleda naterao je Draga da se okrene prema vratima par sekundi kasnije kada je autobus već odmakao u svoj poslednji krug danas. Kroz stakla na vratima kao i kroz prozorska stakla na zadnjoj platformi koja su bila zacrnjena tamom van autobusa on je mogao videti samo sebe. Video je svoj tanak odraz, nejasan ali umoran, zaličio mu je na privid čoveka. Prošao je kroz harmoniku napred prema vozaču i seo sam na klupu za dvoje u gotovo praznom autobusu.
U zadnjem delu ostali su, takođe na klupi za dvoje, majka i sin. Jedna nezdravo debela žena u kućnoj haljini i njen ne mnogo mršaviji, mentalno zaostali potomak u trenerci i flekavoj dukserici. Zapravo ni njen izraz lica nije odavao znakove inteligencije. Usta su joj bila žvalava i stalno poluotvorena, kosa raščupana, kao da ju je iz sve snage kidala. Znojila se sve vreme. Istina sedeli su na sedištu ispred kog je bio mali kalorifer koji je duvao toplo i na kom su držali svoja bosa debela stopala.
Vožnja je potrajala kraće nego obično zbog gluvog doba i izostanka saobraćaja. Ponoć je prošla kada je autobus već napustio prigradsko naselje drečeći ka još daljoj periferiji. Drago je izašao stanicu kasnije nego inače, na samoj ivici kuća, negde na bližoj periferiji velegrada sa koje se pak nisu ni videla njegova bleštava svetla. Imao je nameru da u jedinoj prodavnici koja je u njegovom kraju jedina radila čitavu noć kupi mleko za pred san. Nasmejao se tiho, na tu pomisao, mleko za pred san, tako ga je nekada davno njegova nana naučila. Danas, pa, samo blagi smešak samom sebi može da priušti. Ulica je izgledala mirno, nigde nikog živog. Ima već sedam godina kako ne pije alkohol, cigarete je ostavio ubrzo za tim; počeo je da uzima kašiku meda svaki dan kada svane i to sa mlekom po noći, ne zna kako bi nazvao.

Da mu vetar nije duvao u leđa i pomalo ga ubrzavao prema prodavnici koja je sve vidljivije svetlela crveno pred njim, verovatno bi se okrenuo da pogleda zašto se autobus zaustavio samo par metara posle stanice na kojoj je malopre jedini izašao. Pomislio je, mora da se neko naknadno setio da siđe, ali bez daljeg analiziranja ko bi to mogao da bude i zašto, ta ga je misao brzo napustila. Prešao je put i dohvatio početak trotoara pred povratak u naselje.
Niz put se takođe, iza njega, na izgled lagano gegao i sredovečan čovek, u maskirnim SMB pantalonama i maskirnoj SMB košulji. Nosat sa debelim crnim brkovima i zamućenog oka. Drugo je bilo stakleno, caklilo se na mesečini, samo da se Drago okrenuo, video bi ako ništa drugo ono makar to oko. Iako bez obuće, samo u maslinasto zelenim čarapama, ubrzavao je prema Dragu i gotovo da ga je stigao pred samom radnjom. Prsti na rukohvatu, guranje vrata koja udaraju zvonce nad njima, trgnu uplašeno momka za kasom. Gazda se pojavi iza vrata kancelarije. Vrata su se zatvorila uz šamar po zvoncetu koje se već smirilo dok je Drago pozdravio sa Dobro veče komšije.

Unutra nije duvalo, mirisalo je na agrume, posle par koraka na kućnu hemiju a pred mlečnim frižiderom na jogurt koji je tog dana ispao iz ruke starijoj komšinici kada je pokušavala istom rukom u kojoj je držala i čašu i korpu dohvati naočare iz torbe, i prosuo se i po vitrini i po podu. Ne najbolje obrisan već je privukao mrave koji su se provlačili kroz procep linoleuma. Pre nego je otvorio providna vrata frižidera u kojem je stajalo mleko u tetrapaku Drago je usled igre svetla ponovo mogao na tren da prepozna kao u ogledalu od ranije poznatog oklembešenog i napuštenog sebe. Otvorio je vrata i uzeo sveže mleko.
U konkavnom ogledalu u kojem se sa kase moglo pratiti šta se dešava iza rafova i ispred mlečne vitrine pojavio se izduženi deformisani lik pijanca koji je blenuo u Draga. Stajao je ispred police sa žestokim pićima preko koje je bila spuštena crna zavesa. Nema prodaje posle 22h. Sav u crnom kao da se vraća sa sahrane sa obe ruke se grčevito držao za zastor, kao dete za majčinu suknju, kao da bi sledećeg trenutka pao ako bi se pustio. Pošto su mu i čarape bile crne teško se primećivalo da je bez cipela.
Drago se na kasi zahvalio komšijama što i dalje rade do kasno pa i ljudi kao što su mašinovođe mogu da stignu da kupe šta im treba. Mladić se samo smeškao dok je gazda već stigao da dobaci nešto kako mu se ne isplati i kako će raditi kao normalan… Valjda je rekao svet mislio je Drago dok je u pola rečenice izlazio, razmrdavajući ponovo malopre smireno zvonce.

Brzo je stigao do svoje kapije, krijući se od udara vetra u svoju kragnu, pridržavajući kapu da ne odleti. Otvorio je kapiju, ona je zagrebala betonsku stazu. Pseto je negde u komšiluku zalajalo. Brzo je prestalo, čim je i kapija utihnula. Nikoga nije bilo kući pa ga je dvorište dočekalo u mrklom mraku kao kakav planinski tunel sa krivinom. Nikoga nije bilo kući jer je živeo sam. Roditelji su mu nastradali u ratu jer nisu hteli bežati sa njim i njegovom ženom. Žena ga je ostavila pre sedam godina kada je ubio prvih troje ljudi u razmaku od samo šest meseci. Odvela je i decu jer iako se na izgled počeo menjati na bolje, ostavio je alkohol a ubrzo i cigarete, to više nije bio isti čovek. U korak sa svim seansama kod psihijatra koji je radio za železnicu i koji mu je jedino govorio da on nije kriv i da je to sve kako može sebi da pomogne, da to jednostavno prihvati, ubrzanog povratka na posao, i šefa saobraćaja koji ga je nastavio raspoređivati na kompozicije, kako teretne tako i putničke, moć samoobmane i poricanja odneli su prevlast nad njim po ne maloj ceni. Makar ne u očima majke njegovo dvoje male dece, kojima takav otac može biti veća muka nego nauka. Privid čoveka, izbledeo do neproznatljivosti, hologram, koji je nastavio da živi svoj sada prazan život kao da se ništa nije desilo činila je hladna i uglađena, uvek sveže obrijana fasada umornih očiju i oklembešenih udova, dok su mesožderni crvi krivice i savesti pojeli čoveka unutra, sve zajedno sa snovima.

Sa kolskog prilaza u dvorištu, ispred zaključane garaže, iz crnog automobila sa otvorenim šiberom i spuštenim prozorima izašli su mladić i devojka, ona sa vozačkog mesta u haljinici na bretele, on sa suvozačkog u šortsu, i gledali kako se za Dragom uključuje sijalica na tremu, dok ona u hodniku ostaje hladna. Sijalica pred ulaznim vratima škilji, i on ih zatvora za sobom. U uzanom hodniku koji je vodio napred prema trpezariji, kuhinji i dnevnoj sobi prostorno nepodeljenim, pored para njegovih kućnih papuča i rezervnih železničkih cipela bila je gomila rasparene obuće koju nije mogao videti. Pak znao je da je tu. Prezuo se napamet i nastavio kroz hodnik. Na izlazu iz ovog kućnog tunela uključio je svetlo iznad trpezarijskog stola i svi su bili tu.

Starac sa švercerskim torbom na štapu preko ramena koji je namerno izletao na šine posle nekog tunela sedeo je na čelu stola. Dečak od svojih tek trinaest godina koji je sa drugovima pretrčavao prugu stajao je kraj prozora i vozao metalnu maketu lokomotive po prozorskom staklu. Nije se čulo nikakvo škripanje. Klošar koga je već jednom udario voz i nepovratno mu iskrivio nogu u potkolenici drugi i poslednji put se zainatio da prevuče preko šina svoju kutiju pretovarenu drvima uprkos sireni i kočenju. Sedeo je blizu šporeta kao da će založiti neku od Dragovih spremljenih cepki. Majka i sin su sedeli za stolom. Ona je čupala svoju kosu a on je kao slepac pokušavao da napipa kocke ostale od Dragove dece. Oni su se jedne noći pojavili niotkuda pred lokomotivom jureći se preko šina. Nije ni stigao da koči. Vojnik ga je čekao na mostu sa kog nije smeo da skoči, pažljivo kamufliran. Jednim brzim polu okretom stvorio se pred kompozicijom i završio smrskan u reci. Sedeo je u pročelju i jelenskom kožicom glancao svoje stakleno oko. Pijanac je stajao pred frižiderom koji se otapao otvoren. U vratima je ostalo samo jedna flaša. Sirćeta. Istina alkoholnog. On je bukvalno zaspao na pragovima obeznanjen, magla je bila gusta, vidljivost nikakva. Bio je doslovno pregažen na pola. Momak i devojka sa kolskog ulaza su neprimetno poslednji ušli a sijalica na tremu je prestala da škilji i pregorela. Ona je taj dan učila da vozi. On ju je nagovorio da se provuku između spuštenih rampi. Ona je nevešto manevrisala preko prelaza, auto se ugasio i nije hteo da upali ni iz prve ni iz druge. Voz se pojavio neočekivano brzo, dok su oni pokušavali da pobegnu iz auta voz ih je već samleo i izbacio u kukuruz.

Drago je prošao do kredenca, uzeo čašu i sipao mleko. U dnevnoj sobi koja je bila u nastavku kuhinje-trpezarije uključio je TV, spustio čašu na stakleni stočić i pružio se na kauč. Legao je bez nade da će imati iole više sreće da zaspi nego što je imao prethodnih sedam godina kada je pogubio svoju prvu žrtvu. Jedino što mu je prolazilo kroz glavu jeste sećanje na njegov poslednji san o jednoj cipeli koja ostaje na pruzi iza njega. Žrtve više ne vidi i ne čuje, samo ta rasparena obuća koja ostaje iza voza siguran je znak da je opet ubio.
Kako je poslednje vreme radio tri dana pa dva dana imao slobodno, društvo sa rasparenom obućom se podelilo na dve jednake grupe. Sutra ga čekaju ostalih devetoro.
Prekosutra ga čeka ponovo voz. Paradoksalno, lokomotiva je bila jedino mesto na kome je mogao biti sam, bez njih, ali tamo nije smeo da zaspi. Mogao bi udariti nekoga.
Gledao je u TV koji je prikazivao neki jeziv vampirski film. Gledao je u sada praznu čašu mleka niz čije su se zidove slivali ostaci ove tečnosti života. Gledao je kroz prozor i video samo mrak.

Sutra bih u toku dana mogao da zamenim sijalicu na tremu, pomislio je.