budućnost

DIJALOG BUDUĆNOSTI I PROŠLOSTI U ODSUSTVU SADAŠNJOSTI

– Zar nije sve do sada napisano samo lažna priča sadašnjosti o uhvaćenom trenutku,  kojeg se ili prisećamo ili ga projektujemo unapred, lažna priča koja odstupa od prvobitno smišljene lažne priče jer ono što nije rečeno nije se ni dogodilo a ono što nije zapisano nije ni rečeno? Evo ovo što sada izgovaram, a što se upisuje u sadašnjost, jeste istinita priča: želim da se u rasporedu otkucanih slovnih znakova otkrije istina da li nam je sadašnjost uopšte potrebna – to bi bilo dobro i za kraj ovog dijaloga. Istina je, takođe, da istinu nisam otkrila ali mi je delovalo kao nemoguće da od te zamisli odustanem, te sam odlučila da postupim kao da se u slovnim znakovima istina stvarno i sakrila, i pored toga htela sam o tome i da govorim, na način kako je jedino moguće.

– Vidi, ja niti prihvatam da je sva do sada izgovorena lažna priča posledica sadašnjosti, niti da nam je sadašnjost potrebna. Seti se da ti je trebalo nedelju dana da sve ovo smisliš i napišeš, da si prvo skicirala ideju o lažnoj priči uhvaćenog trenutka sadašnjosti, zatim nacrt prepisivala u svesku čekajući da se u prepisivanju nešto samo od sebe razjasni, da si nakon toga sve iz sveske prekucavala sa istom idejom i još većom dozom optimizma, rekla bih neopravdano jer sve je to već sledećeg momenta postalo moj domen. Naravno da ti je smisao u takvom taktiziranju promakao. Ko može slediti brzinu nagoveštaja smisla? Pa opet, sve i da si došla do nekog konačnog zaključka to bi bio samo niz podataka koji bi venuli pred tobom a koji bi bili lišeni sadašnjosti.

– Stani! U stvari nije važno ko je u pravu, niti da isteramo istinu. Važno je da prekinemo sadašnjost i spasemo se. Sve do sada rečeno bi moglo da bude teror sadašnjosti ali jeste potvrda o mučenju između nemoći jasnog iskazivanja prošlosti i moranja odustajanja od iskaza u budućnosti.

– Slažem se. Sadašnjost je samo jedan autokonstrukt, samodovoljni proizvod koji svoje mizerno postojanje baštini na ideji posrednika, spone, nekakvog imaginarnog mosta koji spaja dve nepregledne obale ali za razliku od arhitektonske tvorevine nema ambiciju da bude postojana i ne brine što bi mogla da bude i fotomontaža, hologram ili miraž. Sa druge strane mnoge reke, pa i reka vremena, koja deli tebe i mene, draga, postoje i protiču, što je paradoksalno u istoj toj nepostojećoj sadašnjosti, bez da su ikada imale nad sobom ikakav konstrukt, most, prelaz, sponu, bilo šta preko čega bi moglo da se pređe. Pa opet, sve što je rečeno ovde, daje mi za pravo da preko sadašnjosti samo pređem i budem uvek ispred.

Advertisements

SVE PRIZNAJEM NIŠTA NE POTPISUJEM

Nameravao sam da napustim mesto. Kakve veze ima koje mesto, mesto ko mesto. Sprema se smena i ja ću to izbeći, neću biti tu kada dođu ili dođe. Napustiću sve. Otići ću koliko god mogu dalje, ali ne daleko, možda čak i na reku ili rečno ostrvo. Tamo se neću viđati ni sa kim. Boraviću tamo neko vreme. Neko glagolsko vreme, pluskvamperfekat ili aorist.

Da, nema više poricanja, sve priznajem, ništa ne potpisujem. Sve priznajem u sebi, ništa ne potpisujem jer sam napustio mesto. I nemam olovku kod sebe. Preuzimam potpunu odgovornost za sve što nisam uradio, pred svima, sada, na pustom ostrvu, rečnom. Na adi. Nadam se da ću biti zaboravljen. Bolje zaboravljen nego zabravljen.

Isti sam kao i svi. Krenuo sam odnekud, polako, napredovao, nekad u visinu, nekad u širinu, nekad u dubinu. Ne poričem više da je bilo propusta, previda, prevara, ili drugih  pizdarija. Lagao sam ali svi lažu. Kad kažu da lažu to je jedina istina ali to nikada neće reći. Izdržaću dok ne prođe sat, nedelja, godina. Bolje sam sebe da osudim nego da mi sude gori od mene. Želim da odem, nisam zalepljen za mesto, nisam ukopan, nije rov ovde. Dovoljno je poželeti da odeš sa mesta i ako dovoljno želiš sve će se okrenuti protiv tebe tako da moraš da odeš. Nikada ne bih otišao da nisam to stvarno poželeo. Kunem se svojim budućim grobom da sam to odistinski poželeo. Stajao sam, kao što sada što sedim pred vama i razmišljao sam šta mi je činiti. Da li bi bilo dobro ostati još malo, silovati mesto? I tada mi je sinulo kao sunce kada se probije iza kišnog oblaka nestabilnog prolećnog dana, tada mi je sinulo, treba da odeš, da napustiš mesto. Nije to mesto za tebe, nije te vredno, ti si dao sebe a sada samo sebe nemaš, govorio sam sebi u bradu. Niko ti ni hvala nije rekao. Nije kao da se od hvala živi, pa ipak. Nije kao da si za hvala radio, nego za istoriju. A sada napusti ovo mesto, dok ne bude kasno. Reci pa-pa. Laku noć, deco. Reci a sad adio.

Znam kako ću. Biću pravi čovek, hrabar i sam, neću povesti nikoga sa sobom. Ko propadne propao je, neću nikoga povući za sobom. Neću pobeći, samo ću odstupiti. Biće noć, to je neminovno. Radovaću se osvitu novog dana, meseca, decenije. Misliću o svojoj budućnosti jer sada kada sam bio primoran da poželim da napustim mesto budućnost je jedino ono što mi je ostalo. Probudiću se u sojenici, duboko u teritoriji Velikog ratnog ostrva i staviću svoju teget kravatu sa žutim zvezdama na goli vrat, i razmišljaću o svojoj budućnosti.

Ovaj rat niko nije dobio, ja se nisam predao, samo sam se povukao. Meni nema mesta na mestu ali imam svoju budućnost koja se sadrži od svega što u nju projektujem. U jednoj takvoj projekciji ja se vraćam. Prelazim peške preko vode, okrenut leđima suncu koje osvetljava moju auru. Hodim a gomila poklonika koji su me zaboravili ponovo me prihvataju kao kakvog prekaljenog kapetana koji je možda izgubio brod ali je sačuvao svoj život. Jednom sam davljeniku tako udahnuo život, drugome sam pridržao grudnu kost da ne iskoči od sreće, trećem sam kičmu ispravio. Ponos treba ovim ljudima i ja im to mogu ponovo pružiti, to je najmanje što im mogu pružiti posle ovoliko godina obostrane netrpeljivosti.

Onda se jedno vreme ništa ne događa.

Pogledam prizore u kojima se ništa ne događa, gde više nikoga ni nema, hoću da učinim da se nešto dogodi, hoću da čujem glasove tuđih života ili makar smrti, da čujem da je ovde nekada bilo života, iako me to neće stvarno radovati. Sednem, kao što sada stojim pred vama sa iskrenom namerom da plačem. Ali suze nisam mogao ni da izmislim.

Objavljeno i na fenomeni.me

 

UNAKAŽENA SADAŠNJOST KOJA OPALESCIRA RUDIMENTOM ODSJAJA

 

Uskoro bih mogao imati budućnost

Uskoro bih mogao odavde da se selim,

Uskoro bih mogao sultan Selim I,

Uskoro Turska, Ruska ili Pruska carevina, ne znam kome više želim

Uskoro bih mogao tek tako da ležim

Uskoro bih mogao da napipam svaku svoju kost

Uskoro bih mogao imati krmenadlu uz pire

Uskoro bi Pirove pobede mogle prestati nositi venac od lovora

Uskoro bi se mogli izlečiti od govora

Uskoro bih mogao biti na ulici

Uskoro bi i preostali mogli biti na uzici

Uskoro bih mogao biti na uzici, prebačenoj preko grede u šupi

Uskoro bi uz fras mogli deliti i štras, Štros Kan, dobar dan

Uskoro bi Džingis Džisus mogao da promeni konja, karakuš za kopitni rak

Uskoro bih mogao da uhvatim korak, već sa kim treba

Uskoro bih mogao i da se skorim, s Kori mmm, korica hrska, Dane Korica

Uskoro bi mogli doći bolji dani, Dani Alves, vamos Rafa, vamos i Alaves

Uskoro bi moglo doći leto, Džared Leto, još jedared, devedeset peto

Uskoro bi pogrebnici mogli imati popa u cenovniku, pesma pokojniku, i cveće

Uskoro bi svima sveće mogle goreti do zore

Uskoro bi kolektivnim ugovorom mogli otići na more

Uskoro bi jezero apatije moglo da preraste u more melanholije

Uskoro bi more melanholije mogao da okruži okean depresije

Uskoro bi nam mogle procvetati ruže i to one što ne bodu

Uskoro će master majstori da nam drže vodu, nekad i kad odu

Uskoro bi ovde mogli teći med i mleko, po jedna Kristina Hendriks, molim

Uskoro bi mogli biti robovi, ali mora da se radi od rane, iste one zore, Zorane!

Uskoro bih mogao da se probudim i pre nego li zaspim

Uskoro bih mogao da stignem prvi a ko prvi govno mrvi

Uskoro bi moglo biti dobro u ovoj zemlji, oko sanduka, svetina kuka, i motika

Uskoro bi se ovde moglo umirati samo od retkih bolesti, i starosti

Uskoro nam neće trebati bože mi oprosti

Uskoro bih mogao da se pogledam u ogledalo, koje se već prodalo,

Uskoro bih mogao da vidim koliko sam vidovit

Uskoro bih mogao da postanem rovit

Uskoro bih mogao da poverujem u svoj fantomski ud

Uskoro bih mogao da poverujem da mi ništa nije odavno amputirano

Uskoro bih mogao da se oslobodim bola sakatog rudimenta

Uskoro bih mogao zdravom levom početne stihove da pišem bez da lažem

Uskoro bih mogao da kažem koliko je uskoro, ali znam koliko i ostali

 

(objavljeno i na Betonu)