apokalipsa

FRANCISELA

Zidovi su se krunili pod naletom vetra i kiše, opiljci su padali po sedištima autobusa. U podu je bilo nekoliko rupa, ali je na najvećoj nedostajao poklopac. Vlaga koja je mirisala na urin pacova uvlačila se u unutrašnjost osakaćenog vozila. U šaragama je treperila sveća.

…zidovi valjda… zatvaraju se… pogoršana bolest… prevazilazeći tokove svesti…

Ruka je gubila kontrolu nad olovkom koja je skliznula niz list papira. Pacov koji je uspeo da se popne na vrh rupe provirio je unutra. Vetar je oborio neke šipke koje su bile naslonjene na autobus. Metalni zvuk kršenja uplašio je glodara i on je pao nazad u rupu. Ruka se trgla iz sna. Napipavala je gde je olovka.

…kao razlog potiskuje instinkt… odlazak se približava od kraja… ta prva i jedina sigurnost… snaga napušta skelet… bezizlaz u odlazak…

Jeza, groznica i povišena temperatura motale su se po glavi koja je gledala prema rupi. Glava je osećala da se dole, ispod autobusa, nešto takođe krije. Vetar je pojačavao, obarao je i valjao po blatu metalnu burad za naftu koja su do malopre bila složena oko pokojnog vozila.

…i uzrok, neki slučajni naslednik naših pogrešnih gena… nije ukrštan… osim onih koji se usuđuju da posete ovo mesto…

Silueta se pojavila ispred jedinog prozora koji nije bio prekucan metalnim pločama. Svetlost se jedva probijala kroz kišu naduvavanu u staklo. Perspektiva nije postojala izvan autobusa. Nedogled je bio na dohvat ruke. Nagli pokret rukom negde prema nevidljivoj daljini, u oluji, iza oluje, bio je mučan. Silueta se srušila nazad u mrak.

…nikada ne budi rad u nedoglednim danima… ali da idemo slobodno… razbijanje prostog zaključka…

Malaksalost i bolovi u mišićima i zglobovima oborili su siluetu, porazili su glavu, ruka se umrtvila. Kiša je sada pronašla put unutra. Toliko je bila teška da je ni metalni krov nije zadržao. Uvlačila se neprimetno, kao bacil, koji već dugo pravi štetu, pre nego što je dijagnostikovan.

…razlika donosi štetu… sva anarhična poplava besa… i sudbina te može ostaviti…

Ljudi polako nestaju. Ponegde još, u zaboravljenim skloništima, ostaju siluete. Nestaju mnoge životinje. Ostaju pacovi, ali se i oni kriju. Na snazi je veliki korak unazad, u vreme bakterija. Radijus kretanja se sužava, svima. Autobus je nekada imao 10 točkova, sada nema ni jedan. Vetar pojačava i odlama parče krova kao da je krasta.

…za obilazak putovanja, kako ste ga posadili… seme onoga što treba… neprijatna skrivena svaka pukotina… pukotina iskrivljene potrage…

Kapljice kiše gase sveću. Ruka po osećaju pokušava da dopiše poslednje redove iz glave. Usled tularemije svest je poremećena. Vlaga se uvlači i u papir, a otisak olovke je sve slabiji i slabiji, slova je sve manje, razuma takođe.

…potrage… putevi istine i života… ništa.

KADA JE OVO PROČITAO GROF OD MONTE KRISTA JE USTAO I OTIŠAO DA SE OBESI

Vendi je tako jako jecala da joj je dijafragma pritiskala srce. Klečala je u snegu ispred ulaza u lavirint i nije mogla da se pomeri. Pokušavala je da smogne snage da dozove svog sina. Potpuno nemoćna pala je u sneg a tople suze dubile su tragove kroz naslagane pahulje. Tragovi stopala vodili su do njene glave. Bili su to tragovi goluždravog ali snažnog mladića, po snežnoj mećavi obučenog samo u nakupljenu togu, presečenu jakim opasačem. Pojava koja je ulivala strahopoštovanje, nešto što njen Deni nikada neće imati. Pružila je ruku prema gotovo božanskom biću čije lice je ostajalo u senci zamagljenih hotelskih svetala kao prema spasonosnom isijanju, pre nego je izgubila svest. Mladić je iskoračio prema njoj i tada je postalo jasno da je sirova snaga i neuništivost tela bila nenadano izostala na licu. Potpuno zbunjen i očigledno nepripremljen, kada su vremenski uslovi u pitanju naročito, Tezej se osvrnuo oko sebe pre nego je dotakao končić na rukavu nepomične žene. Nije bilo nigde nikog. Samo sneg, kao na Olimpu. Trgnuo je malo jače i rukav je počeo da se para za njim dok je ulazio u lavirint. Prisećao se kao kroz maglu, koja se spustila između zidova žive ograde, da je imao končić u ruci kada je ulazio u lavirint. U drugoj je bila presuda. Tek za sada, druga ruka je samo sklanjala kosu sa lica.                    U jednom od vetrovitih nanosa kose preko očiju izgubio je pogled na trenutak i zamalo se nije sudario sa dečakom koji je unezvereno bežao napolje prateći sopstvene brisane tragove. Okrenuli su se jedan za drugim, neka neprijatnost isijavala sa lica dečaka ali sledećeg momenta mali je već zamakao. Nastavio je put koji je odnekud znao, samo se nije sećao kako, a koji ga je kao reka uzvodno, vodio ka izvoru. Za njim su ostajali tragovi u snegu i bordo konac koji se odmotavao. Dve krivine u levo, jedna u desno i naišao je na bespomoćnog čoveka na putu koji se šćućurio u sebe, samo da se ne smrzne. Kao ranjena zver bedno je zarežao dok je Tezej prolazio, držeći se poslednjim atomima snage za sekiru koja je stajala uz njega. Moglo bi se reći da je njegov put završen, seo je i više ni makac, samo mu vilice podrhtavaju, dok se sav ne zaledi kao i zla krv koja ga je nosila.

Naizmenična skretanja levo i desno dovela su Tezeja do centralnog odmorišta gde više nije bilo snega i zime, već naprotiv vrućina, vlaga i netaknuta džungla. U glavnoj kolibi na uzvišenju, obrijane glave sedeo je Marlon Brando i govorio pesmu T. S. Eliota, The Hollow Men. Tezej se jasno sećao da se susreo sa zveri ali nije zapamtio ovakav horor.

Bog od krvi mesa koji iz milosti ubija krv i meso.

Sećao se krvi i prerezanog vrata. Borbe i nekakvog bika… Tako zamišljen bio je lak plen za pukovnika koji je prišao s leđa i velikom mačetom mu zadao konačan udarac. Krv se slivala u reku koja je jedina znala put kroz lavirint džungle jer voda uvek sebi nađe put. Ispustio je iz ruke končić koji je pukao negde na pola puta i njegova boja se stopila sa krvlju. Dok je hvatao poslednji dah koji ga je gušio setio se…

Setio se sekire koju je onaj nesrećnik tako jako grlio.