SEČA

Prokleti voćnjak, ovaj trag je crn, opsidijan, rukavi zasukani, zima je, neobrađena drška, ljubavnik me je pratio, da bog da se ne vratili, bila bi kletva, uvlačim se u mrak, ruke, vrat, u sebe, u sekiru… Idemo na put.

Bogatstvo tame u meni, govori, sada, naša čula su izigrana, jalova, kontrolišem otrovnu volju…

U uglu mog oka, ruši se mesto, meso sa kostiju, skida se, kapa na glavi, glava na panju, visi na grani…

Vodimo se mapom za slepe, ona govori, u potrazi za prošlim danima, satima, arima, jutrima…

Put ka suncu, pogled, videli smo da znaci, svi isti, drveni, prekucani, kose jedan drugi, prepliću, prste, večnaja pamjat… I oprosti mi sve grehe.

Postoje stigme koje otkrivaju naše pretke, poroke… Osećam tamu kada vas vidim, danas, ovde, ispod košulje, krošnje, ispod zemlje… Uklonjeno poverenje, prekinut impuls za preživljavanje, glumac u tragediji je daleko, još uvek prisiljen da ostane iza zavese… Drama je o mitu, nasleđu, lažima i ostalim skrivalicama…

Otvara mi se put dugačak i izudaran, nedovršen, vapaj, obavezno, počeću da se borim, ali još jedan dan, dve ponoći…

Unutrašnja želja, veštački dolazi na dnevnu svetlost, kroz stakla, kroz čašu, tečnost, u ledenoj kiši, pauza će potrajati, memla, kal napolju, blatnjavi zid, sat, stoji, nije moj prijatelj, pomeri se, nije moj, prati udobnost unutar, mene, prijatelj… Unutrašnja želja, majka laži. Pater familias.

Izlazi u rat, gledam kroz rupu, ključ pod otiračem, oko vrata, oko grane, oko sunca…

Kada se zver vratila kući, sunce se nije videlo, zima je, seme je bačeno, za prokleti voćnjak, za koji se rodio… Leto je nestalo, a ljubav se usudila da proklija, ljubav za seču…

 

Ja ne verujem ni u šta, ništa nije onako kako izgleda… Sve je otišlo do đavola i obećanja su izlajana… Niste mi ostavili prostor, ništa nije kao što izgleda, osim blata, puta… Leto je nestalo.

Njegove i njene oči su na kraju zaklopile sve laži… Dosadašnji izgled imanja, držao je tajne iza svetla, u senci, osetio sam da se težina na mojim ramenima povećava, treba jako zamahnuti, iz sve snage, iz petnih žila, iz korena, drvo…

Krvavo, drveno srce, ledi očajanjem, kao ptica na žici, živo a trebalo bi da je mrtvo, srce na jednoj nozi, odleće, slomljeno obećanje posvećenosti, nikad, više nikad…

Ležimo. Kaljava peć greje. Pomeram telo prema gore u nastojanju da dobijem felacio. Pokrećem se napred nazad, levo i desno, postižem visinsku razliku, forsiram spuštenom rukom na glavu. Slither.

Žmuri.

Nada bi me izneverila u nagomilanom snegu, slažem želju unutra, da se sledi. Slažem. Sledim. Prijatelji bi me ostavili u mom najmračnijem času, ne samo ostavili, nego nestali zauvek, kao u zemlju propali, zakopani. Veruju mi svojim životima, do tada.

Neće progutati moje seme i hraniti svoje demone, pljunuto, u zemlju, ličimo, zaleđenu…

Rekli su mi da idem. Radio je govorio.

Then Helen, daughter of Zeus, took other counsel. Straightway she cast into the wine of which they were drinking a drug to quiet all pain and strife, and bring forgetfulness of every ill.

Nepenthe… Pevao. Put do pakla, put do sloma… Spasilac u kapi krvi, lek.

Umiruća želja, izbegavam, ne spavam… Koristim svetlo umesto sna, oslobađam se stradanja, prva noć je prevara, jedna večna zima, bledilo, zemlja, crnina, površina, korov, dubina, kosti, stabla, posečena, korenje, iskopano, okretanje prema suncu… Mesec se vozi visoko.

Otac i lažov. Majka senka. Jedna zaboravljena dekada. Tajne u mraku. Moor se vozi visoko, ukopan je ispod drveta, u voćnjaku. Poravnanje. Ime unutar memorije.

Čekam na sebe… Kada reči ne mogu da me pokrenu, ne postoji ništa što može da se uradi…

Sačuvali su svoju dete, prepolovljeni siromašnim danima, satima, arima, jutrima…

Gušilo se na proleće, gorelo, vodili ga gore, dole, dete, da vide lekara, odgovor… Ne vidim, nisam video, i ne mogu da udahnem vazduh… Pitam se zašto sam hladan unutra, kada čujem svoje prezime. Hladniji kada izađe iz mene.

Kada se sretnemo oko sunca, oko podneva, oko godine, krsta, pitaću kako i zašto i kada krivica ima svoj put, svoj glib, jedan manji razlog za boravak i videću suze, žute, voštane, smolaste, iz kore, pred seču, plač…

U izumrlu mladost odlazim, ponovo, poslednji put, kreni sa mnom… Video sam te kako stojiš blizu izlaza, spreman si, u uglu, oka, kada je stigla vest… Rečeno mi je da su mrtvi, ceo prostor je mrtav i vreme je stalo. Krenuli smo. Zanemarujem sve razloge zašto. Umirem od kada mi je srce ispražnjeno, dim u trajnoj praznini, magla, zima je…

Nestajemo po pretpostavkama, po crticama i dekretima, ostaju oglodane, ispod Moora, živeo je za kosti… Pas. Sve oko nas je posledica bola, tragovi upisani žustro, ugrebani, u koru, malter… Pisma na zidu, starijem sebi, prikazuju istinu koju niko ne čita, vidim, ne čitam, dodirujem prstima, kao slep, i žmurim… Jaja, larve, trulo, iznutra, tako se šaputalo, glas, lutke,  pucanje kaiša, ništa nije isto, nije. Niti će ikada više biti.

Neophodno je, zemlja za praznog čoveka, prazan prostor, poravnat, sve linije pronalazim na ruci, geometar, pijan, prosut, motor, trska. Nevreme nas okružuje.

Kontrolišem u našim čašama, otrovano vino, pronalazimo duple linije, pretičemo, gubimo glavu, na panju, u krošnji, na granama. Sekira je naoštrena mesečinom, ohlađena zimom. Zima je.

– Hej, hoćeš li ti ostati sa mnom? Hoćeš li? Nestaćeš, zar ne?

Kada vidim kroz šta prolazim, osećam bol u glavi, mozgu, ludim… Znam da ćeš nestati, bez traga, boje opsidijana… Da li ću videti tvoje ime u svojim ožiljcima? Prezime? Videću šta misliš o meni…

Požuda između linija, da li osećaš potrebu ili strah, kada se noć spusti?

Kada se noć spusti, otac čeka, ispod drveta, videćeš da misli na mene… Izgubim kontrolu i pozovem svoje, njegovo prezime… Napustio sam kuću po kiši, mokru, memljivu, vlaga je u kući izbijala iz zemlje, napolju iz neba, iz sunca, iz meseca… U moru krivice i srama. Umirem od tada… Da li ću izdržati? Nažalost.

Pratio sam svoje nervne impulse, trag, sluz u gradu, snova, svetla, vetra… Oduvan od stabla. Iščupan. Iskorenjen.

Ono što ste videli… Nije sve kao što izgleda. Mera lažova, dara lopova. Brutalno. Iste.

Budućnost izgorela u blatu.

Iza prozora vidim kako ljudi prolaze. Ako bi mogli da me vide, razbili bi stakla i plakali. Kada bi znali, kada bi samo videli, unutar četiri zida… Poznati glas tukao je iza zavese spavaće sobe, prozor prema ulici… Voleo bih da premlaćivanje izađe iz mene, s ljubavlju koju imam, ako treba…

Gledajte svoja čula, posla, čekajte, grizite se dalje, danas, sutra, sečem sve… Obaram.

A ujutro će se starost sama odmarati, s ostalim starim kostima, pokopanim u dvorištu, pored Moora.

Rođen kao neuspeh, umirao kao stranac, ostavljen, nasledio zemlju, kosti, zimu, vas… Kada vaša zemlja prokrvari, dok ste prisiljeni da žalite, gurnite šake unutra, u sebe, duboko…

Osećate li kosti?

Nema traganja za mudracima i vidovnjacima. I očevi i tragovi traju, posečete prokleti voćnjak, izvadite korenje, poravnate, lažete, lažete, kradete, kradete, odete daleko od kuće, bude još dalje kada se vratite… Kada je predaleko?

Vidite lice u snegu, sunce je daleko, tako se i osećate. Lažete do jutra, utapate se do noći, utopite se u laž.

Dođe neprimetno druga ponoć.

Uzmete sekiru.

Advertisements

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s