VELIKI BEDAK DIGRESIJE NA CRVENO SLOVO

Veliki je petak. Završio sam prvu smenu i pošto je vreme izuzetno kao put onog pijanca koji se automobilom zakucao u drugi automobil, legao sam u svoj, naš, ako ću pošteno, kaučuk, da čitam. Dakle, veliki je bedak već danima iako je proleće i zato sam, možda, uzeo da razmatram pad Avale, na koju se još nisam biciklovom ispentrao ove sezone – do sada barem devetnaest ispentravanja. Dosada, kažem. Primerak je, naime, Prosvetin. Mogao bi biti i Svetin ili Svetlanin koja je Svetu poznavala a knjige je imala običaj da pozajmljuje od poznanika, ali i da ih ne vraća. Eto i odgovora na pitanje koje će, možda, tek biti postavljeno. Kada se to radi od nepoznanika onda se takav potez, valjda, naziva krađa. Svetlana je tetkica sa Orlovače od koje sam nasledio omanju biblioteku knjiga iz SFRJ biblioteka. Da, i odatle je pozajmljivala moja bibliotetka. Elem, na prvoj stranici, pre nego Jelena uhoda, to je nekako dvosmisleno, pre nego Jelena uđe, previše maskulino, pre nego uteče, hm, odveć kukavički, pre nego ušeta, uh šteta, baš je bilo zabavno, ali moraću ovde da obustavim, piše Biljana posvetu Jovanu Ćirilovu. Sada je vreme za pitanje na koje sam već odgovorio. Knjigu je kupila Slavka, ista ona Slavka obožavateljka jedne druge Biljane, u Srbalja neobožavane. I ista ona Slavka koja se jednim čudnim spletom okolnosti upoznala sa svojom heroinom, ovo je ovde bilo neizbežno, na nekoj izložbi gde je Biljana prisustvovala pod gripom i besedila o nekim antibioticima a Slavka je, može biti, usled opčinjenosti samom blizinom svoje spisateljske zvezde, isijavanjem njene aure, kao i delom zbog nesvesnog pod-pada-nja ljudi sa ovih prostora pod kult ličnosti, pometena uspela da izgovori sve u drugom licu množine: Ma šta ćete da se drogirate tom hemijom… Isuse i Marijo! Ostale su dobre, Slavka i Biljana. Slavka i dalje ima Biljanin mejl i broj telefona, ali ih ne koristi. Knjigu je iskopala iz jednog sanduka na Sajmu knjiga, sanduka nalik na onaj za sladoled i dobila je po ceni sladoleda. Preuzeo sam je u onom međuprostoru Mačvanske, sada Mome Napora. Mačva je, plodna, platila glavom svom nepodpadanju kultu. Kasnije tog dana desetka je odlazila na Voždovac, prepravljeni nikad poplavljeni Voždovac. Trojkom sam se tada vraćao kući. Pošto živim u krugu trojke, trojkom se vozim oko sto puta godišnje a često se šetam i po parku ispod JDP-a iako je J mrtvo, a DP zvuči previše porno. Video sam tamo jednom, ili više od jednom, Bajazita, kako izlazi iz crvenog BMW-a, crvenog kao uskršnje jaje. Jednom sam video i džinovsko crveno jaje koje se kotrlja niz liticu parka i preti Stefanu Nemanji.

Znači, ležim, okrenuo sam prvu stranicu, gledao u posvetu, divio se jedinstvenom primerku, natakao slušalice bez kabla, iste kao Slačala što ima, video ga u troli, (video i Kralja gliba), svi nešto gotive Vračar – kada sam ga već spomenuo, jedno vreme sam govorio ljudima koji se mnogo primaju: Ne budi Slačala! Maštao sam o tome kako je ta izjava postala kultna, stigla do Dnevnika ili makar do Kulturnog dnevnika, niko nije znao odakle potiče, fama se beše stvorila a meni se brk smešio. Sedeo bih na istom ovom kaučuku i imao bih ostatke kiselog mleka u uglovima usana, jerbo brkove ne nosim. Seo ili Lego, segolego, segamega i pustio muziku, japanski post-rock. Japan, mala zemlja, mali ljudi, male mašine, malo reči, ali su najbolji. Gledao ih u Božidarcu i DO, što nije porno skraćenica ali previše vuče na D.O.O. Ograničena odgovornost je ono što imaju tekstopisci ili svaki drugi pisci danaske, Danske, Mađarske i ostatka sveta (dođe mi da napišem batka, to je zbog mirisa koji se iz kuhinje uvlače ispod vrata). Reči su precenjene. Evo, sam ću sebe da potkopam kao kamen temeljac podzemna voda. Ko peva zlo misli, tako bi u današnje post-vreme trebalo da glasi poslovica. Post-rock, koji dolazi posle roka, i zvuči kao da mu rok nikada neće isteći, u okolnu misteriju, ili bilo gde drugo, nema pretenziju da peva. To je idealna muzika za čitanje. Japanski post-rock je idealna muzika za čitanje na dan Raspeća. Koja je veza? Istok, velim si bez reči, diveći se sebi do Avale. Kako si samo bistar kao Bistrica. I pronicljiv. Analitičan. Nemoj, pocrveneću kao Bajazitov BMW. I nemoj analitičan, previše je porno. Istočno rimsko carsrvo – veza – daleki istok. Mi smo alternativa Zapadu, gde su lože i oni sa skupljim kartama. Mi sa jeftinim kartama, mi smo alternativa, pada-vičari, tako se to zvalo u moje vreme ali se to zaboravilo. Zvučim kao Metuzalemov  sestrić. I BJ je alternativa, eksperiment. I zaboravljena je. I pada.

Sve sam namestio i onda sam, taman što sam počeo, morao da prekinem. Odzvonio je, baš između dve numere, glasan poziv na ručak-večeru iliti ručeru. Nešto kao branč samo po mraku. Znam da me posle obedovanja čeka druga smena. Tako se mnogo toga odlaže za kasnije a nešto i za nikada. Neće mi biti ni prvi ni poslednji put da akciju isplaniram, započnem i ne dovršim. Prekidi su nekada neizbežni, nekada su bežični, božićni i uskršnji čak ali najčešće su deo fundamentalno uprogramiranih, gotovo hromiranih, digresija, koje se genima prenose kroz istoriju. Kladio bih se na ljude s ovih prostora, mada nije isključeno da je to jedna planetarna ljudska slabost. Nije, takođe, isključeno ni da se poslednjom digresijom tešim, u teško vreme, kada nam je svima potrebna uteha, a gde ćemo naći bolju utehu nego u činu Vaskrsenja. Čekaj, da li me zajebavaš? Kakvo, za ime sveta, vaskrsnuće, pa ni sa ovim, jednim datim ne možeš da izađeš na kraj a da se ne mantaš bezglavo kojekude kao kakav izgubljeni spermatozoid.

A zamisli sve ovo ponovo? Bloody, kao Bajazitov BMW, hell.

Advertisements

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s