ZAŠTO POSTOJI NEŠTO A NE POSTOJI NIŠTA?

Probudila sam se kao grana, otpala, odbačena, odrvenila. Probala sam da se dohvatim trupla. Sa ogromnom nadom sam gledala u lišće koje pada i pretvara se u novo drveće. Nada je nešto. Obmanjivala sam sebe.

Ležala sam na leđima. Svod nada mnom bio je ispisan drvenim sinapsama i anastomozama koje su izgledale tako izbrojivo i konačno naspram svih svetlećih tačaka tamnog beskraja. Impulsi i srž odavali su utisak kretanja nepomičnih stabala. Mlečni put je varao svojim prosvetljenjem. Zvuk lišća koje se zaglavilo pod mojim telom dozivao me je svesti. Otvarala sam oči ritmično, izdah otvorene, udah zatvorene. Zlo se nadvilo nad moj dah i ne da mu da nestane. Stoje mi pred ukočenim izdahom velike oči, ali bez rogova, i gledaju. Ptice kojima para izlazi iz kljuna kruže oko Zla. Jedino što me sada može spasiti je… nešto?

Čekajući godove na starom drvetu, čamim.

Vreme spasava ali usamljenost ubija.

Ležim sama tolike godove i niko me ne nalazi. Nikome se ne nalazim na putu. U moru stabala grane prolaze kao vreme, neprimećene. Vreme je nešto.

Ustajem u sred noći, u jesenji čas, i odlazim iz šume. Napuštam teritoriju balvana.

Odlazim na most.

Nije istina da onaj na mostu više vidi nego onaj pod mostom, vidi samo gore.

Pojavljujem se u prostoru između mosta i reke. Niti vegetiram niti trulim. Niti sam u životu, niti sam u smrti.

Advertisements