PITANJA O VEROVATNOĆI KOJA PARAJU NOĆI

Koja je verovatnoća da legneš u krevet, toliko širok da ispruženim rukama ne dohvatiš ivice ili uzglavlje a ispruženim nogama dno?

Moj deda je čim je otišao u penziju svu svoju tadašnju ušteđevinu potrošio na mauzolej, za sebe, i babu. Imao je i arhitektu. U tu njegovu hladnu sobu na groblju od sjajnog crnog mermera može da se uđe, ponosito, bez da se saginje glava. Večni kreveti su ogromni, king size i queen size.

Ležim u king size krevetu i odbijam konstatovati postojanje njegovih izvesnih dimenzija, držeći ruke prekrštene na grudima. Mrak je i ako se ne pomeram krevet može biti ogroman. Može biti beskonačan.

Koja je verovatnoća da se desi da na mestu na kome ležiš, imaš pogled na prozor, prozor koji gleda na grad i njegova svetla sa visine. Noć je u svojoj sredini a ti znaš da si živ jer grad je uokviren u prozor i vidiš kako titra pod tobom. Tamo dole, tamo se odvija život, gledao ti ili ne.

Koja je verovatnoća da je taj prozor trapezoidnog oblika?

Moj deda je preživeo dva rata. I baba sa njim. Preživeli su i jedno drugo. Živeli su gde god, i tamo i ovde, dva puta kretali od nule, dva puta stigli pod krov. Do vrha. Nikada se nisu voleli.

Koliko često kada legneš u mrak, u beskrajni okean kreveta, pored prozora koji gleda na grad, imaš pogled i ka nebu, uokviren u krovni prozor? Oblaci, Mesec, zvezde, još jedan beskraj. Da li je to uopšte moguće, dva beskraja? Ne pomeraš glavu, samo oči, dole je grad gde, koliko god bio nebitan, imaš određene uloge i zadatke u njemu, gore je nebo i ne treba ti teleskop da shvatiš da si ništa. Zato ne volim leto. Leta sam provodio kod babe i dede, van grada a tamo se vidi na hiljade i hiljade zvezda više. Hiljadu puta više se osetim manje.

Moji baba i deda nikada nisu išli na letovanje.

Koja je verovatnoća da se desi da imaš sobu, ne veću od dedinog mauzoleja u kojoj imaš veliki krevet, zidni i krovni prozor, koji otvaraju različite poglede, dok na zidu ispred sebe imaš ogledalo? Da li se nekada pogledaš u oči, u mraku? Pod slabim odsjajem treperavih gradski svetala ili istim takvim odsjajem dalekih zvezda? Šta vidiš u mraku? Da li i u mraku držiš zatvorene oči ili radoznalim pogledom tražiš svoj odraz? U gradu? Na nebu? U dedinom mauzoleju na sjajnom crnom mermeru? Vidiš li se? Možeš li da se zamisliš? Bilo gde na svetu?

Koja je verovatnoća da se desi da blaga kiša lupka na onaj krovni prozor dok ležiš sa rukama preko grudi i razmišljaš da li je moguće da ako se sada stvarno dobro skoncentrišem na to da se više ne probudim to zapravo i uspe? Moguće je na taj način učiniti da rana zaraste, otpočeti ponovo produkciju plodove vode koja je prestala ili izbaciti kancer iz glave. Doslovno iz glave. Veliki deo je u glavi. Jedan mali deo je genetika. Moja genetika je, pa reći ću samo, pored već izrečenog, da se ove godine navršava trideset godina kako je moj deda otišao u penziju. Takođe i sedamdeset pet godina braka sa babom.

Verovatno ću na leto da odem da ih posetim, gde god.

Advertisements

One comment

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s