KADA ODRASTEM ŽELIM DA BUDEM NIKO I NIŠTA

Isprva sam čvrsto verovala. Vremenom je vera oslabila u nadu. Nadala sam se da ću biti makar primećena. Nadala sam se jer sam po prirodi stvari stajala u sredini. Međutim iako istovremeno i na kraju i na početku i u sredini grupe nikome nisam pripadala. Svi oko mene su imali svoje partnere. Pozitivni negativne a negativni pozitivne. Tako su se privlačili, pretpostavljam. Suprotnosti se privlače, to je opšte prihvaćen koncept. Moja je suprotnost bila beskonačna, srazmerno daleka i nedodirljiva. Osuđena sam bila na usamljenost. Otuđena. Olako sam uzimana i oduzimana. Kada sam želela da doprinesem sabiranju rezultata moj se doprinos nikada nije primećivao u ukupnom zbiru. Iz revolta bih namerno oduzimala sebe iz svačije jednačine ne bili poremetila očekivani rezultat ali niko se nikada nije ni najmanje potresao zbog mog izostanka. Rezultat je ostao očekivan.

Niko nikada nije hteo išta da podeli sa mnom, govorili su da je to nemoguće. Kada god sam htela da podelim nešto sa drugima uvek bih kao rezultat jedino dobila samo svoju zaokruženu samoću.

Jednom prilikom sam u stanju velikog očaja otvoreno pitala: Da li hoćeš da se razmnožiš sa mnom? Odgovor je bio poražavajući: Dok god izgledaš tako od mene ne bi ostalo ništa…

Neki su mi govorili da je problem možda u mojoj visini, izduženosti preciznije i da bi trebalo da razmotrim potpunu rekonstrukciju kada već ne mogu da se smanjim i uobličim. Sve i da je to moguće taj svet u koji bih dospela smanjena i uobličena bio bi sasvim drugačiji svet, svet u kome ne važe relacije koje ovde postoje.

Tako sam sa prazninom u sebi otišla i na prokletu estetsku, a ne matematičku, operaciju kojom sam zamislila da promenim svoj lični opis i postanem neko drugi kako bi me okruženje prihvatilo. Nije uspelo. Pre operacije sam izgledala ovako (0), dok sam ležala u bolničkoj postelji ovako (∞), i to su bili jedini dani kada se nisam osetila samom, kao da sam bila bliža nekom svom udaljenom partneru. Uspavana od lekova i odsutna, nesreća je bila da sebe nisam bila svesna. Sve je to bio samo jedan dugačak san iz kog sam se neočekivano probudila.
Ideja je bila da izgledam ovako (8), da se vratim gde pripadam, pronađem svog partnera (-8) i imamo šezdeset četvoro njegove dece.

Kada sam se probudila prošlo je bilo osam dana od druge operacije. Druga operacija mi je spasila život nakon što su šavovi od prve popucali, bez mogućnosti ponovne rekonstrukcije. Vraćena sam u prvobitno stanje.

Imala sam ponovo ceo život pred sobom. I ništa više, ništa manje. Zaokruženu prazninu.

Samu sebe i nikog više.

Advertisements

5 comments

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s