ČAROBNI GOSPODIN KINŠ I NJEGOVIH HILJADU LICA

Gospodin Kinš, član avio-kluba Krila neba, upravo je dovršio poslednje slovo na novoj ceduljici koja će od večeras stajati na ulaznim vratima njegovog stana. Živeo je sam. Zatvorio je i zaključao vrata, naslonio kišobran na dovratak i sa obe ruke smestio ceduljicu na za to predviđeno mesto. Malo više se namučio nego prošli put. Uzeo je kišobran i krenuo u pozorište.

Ulice su bile mokre iako nije padala kiša. Do pozorišta je bilo manje od četvrt sata hoda ili jedna stanica tramvajem. Gospodin Kinš, doživotni član gradske biblioteke, preturio je kartice po novčaniku tražeći onu za javni prevoz. Imao ih je nekoliko. Jedan pogled niz ulicu ipak je odredio da će pešačiti. Zahladnelo je u odnosu na vikend i gospodin Kinš, počasni član šah kluba Polja, krenuo je podići kragnu kišnog mantila, sakriti se, od zime. Šešir nalik na Bogartov u Kazablanci bio je spušten na čelo, pod uličnim osvetljenjem bi se u jednakim vremenskim razmacima ukazivala samo sveže obrijana brada. Nekakve kapi su na svetlu promicale ka tlu. Slučajnost ili je počinjala kiša, pomislio je. Cisterna za pranje ulica bila je prikačena na hidrant. Spoj creva i metalne cevi je bio razglavljen pa je voda prskala i po suvom pločniku. Na slivniku su bile zakačene grančice breze, jedan opušak zaglavljen među njima i pola dečije maske. Koraci su usporili pored plavog parčeta plastike kome su nedostajali levo oko, levi obraz i dobar deo usta. Crna kožna rukavica je podigla masku i otresla je od vode. Vezica koja bi masku držala uz lice bila je pokidana.

Glumac je brzim potezom ruke skinuo masku i svi na sceni su glumili iznenađenost i zaprepašćenje. Nekolicina iz publike je nasela, ili bolje rečeno nisu prozreli kulminaciju. Dakako naivni uzdasi, odahnuo je u sebi gospodin Kinš, bivši upravitelj arhitektonskog biroa. Gledao je glavnog glumca kako se preobraća iz maskom skrivenog ubogog sluge u vlastelina za koga se mislilo da je mrtav. Komad plave plastike olakšavao mu je rad na mišićima lica, zaključio je gospodin Kinš, doskorašnji zapovednik vatrogasne brigade. Samo je zauzeo vlastelinsko držanje, poslednje je što je zadržao za sebe. OVO SU AMATERI, naglas je prokomentarisao i ustao u sred raspleta na sceni. Dvorana je bila poluprazna. Ni grejanje nije radilo.

Gospodin Kinš, višestruki vicešampion u gimnastici, završio je poslednji par slova t u Talbott, na ceduljici koja će od ove nedelje stajati na vratima njegovog stana. Izašao je sa rancem na leđima i probao da uglavi ceduljicu sa prezimenom na mesto za to predviđeno. Posle kraćeg vremena shvativši da je prostor pretrpan papirićima od ranije iščeprkao je dvadesetak ceduljica i zgužvavši ih stavio u džep vunenog sakoa. Uglavio je TALBOTT, navukao crnu kapu na glavu i krenuo na ulicu. Na samom izlazu, pred sandučetom na kom je pisalo McFadden, zastao je na tren, prosuo jednom rukom papiriće iz džepa a drugom uzeo tri koverte koje su virile kroz češljasti prorez. Nom, ponuda baštenskog alata, Cummings, obnova pretplate na časopis o astronomiji, Lee, katalog novih odela kod Shosberry-ja. Sve tri koverte su završile u kanti ne otvorene.

Na ulici je januarsko sunce glumilo toplotu. Gospodin Kinš, serviser juvelirskih i apotekarskih vaga, stavio je Džejms Din naočare za sunce na oči, odmerio je zapadni kraj Bulevara mira, zatim istočni, pa je ipak pretrčao ulicu i nastavio niz Centralni južni bulevar do prve tramvajske stanice. Sačekao je broj koji vozi na periferiju, upitavši na lošem nemačkom starijeg čikicu, koliko kod njega vredi junetina. Matori je samo slegao ramenima a gospodin Kinš, vojni kuvar i civilni mesar, je sa osmehom uzvratio, danke. Čikica je izgleda razumeo ili zahvalnost ili je naučen da se osmehom odgovori na osmeh pa je uljudno razvukao usne.

Sa poslednje stanice tramvaja gospodin Kinš, vrsni lovac i poznavalac gljiva otpešačio je koji kilometar do mesta gde je prestajalo naselje. Put je na dalje vodio do obližnjeg jezera, omiljenog izletišta njegovih sugrađana. Međutim, uzbrdica i slaba frekventnost javnog saobraćaja u mnogome su opravdavale gospodina Kinša u nameri da do jezera, ili čak i dalje svoj prevoz stopira.
– Idem do jezera, ako ti odgovara upadaj – drao se jedan brka iz nekog drndavog pick-upa koji je prvi stao.
– Joe, drago mi je –
– Mortimer – rekao je Kinš.
– Kladim se da te zovu Morti – razdragano je nabacio brka.
– Svakako me zovu, to je posebna priča – pravio je uvertiru Kinš.
Kada sam bio dete, svi su me zvali Bro, u školi Blake, to je po prezimenu, a u vojsci, Clive. Tada su svi imali nelogične nadimke. Na faksu…
– Eh, faks. Ja nisam ni stigao na faks – ubacio se brkati – meni je granata na vežbi raznela nogu – skrenuo je pogled na levicu, podigao nogavicu i pokazao protezu Kinšu koji ga je u njegovom maniru prekinuo i nastavio se na priču.
– U vojsci sam bio u jedinici koja se bavila razminiranjem terena, bili smo najbolji u državi. Pobede na državnim i međudržavnim takmičenjima… – zaleteo se Kinš sa pričom.
– Postoji takmičenje u razminiranju terena, koja glupost, prvi put čujem, koja je to jedinica?
– To su bile Crne Krtice, deo 53. divizije, stacionirane u…
– Pedeset treće? Divizije?
Gospodina Kinša, poznatog kinologa i člana felinološke komore počeo je da obliva hladan znoj i dlanove je brisao o svoje teksas pantalone. Pre nego je njegov brkati vozač za danas izustio sledeću reč, Kinš je ispalio lukavo pitanje:
– Dobi li makar boračku penziju za to? – pokazavši svojom nogom na njegovu.
Potpuno zatečen svojom omiljenom temom poslednjih petnaest godina brkati Joe je do jezera objašnjavao sve pravne i sudske peripetije koje je istrpeo kako bi izboksovao makar kakvu takvu invalidninu. Gospodin Kinš je tvrdio kako sada radi u sudu kao revizor zaključenih slučajeva i kako je njegova ponovna žalba pravno moguća iako Joe nije sasvim poverovao u to, nije ga ni u potpunosti otpisao. Gospodin Kinš, rukovodilac teških mašina na gradilištu, na poslednjoj krivini pre jezera je izašao i kroz vrata koja su se zatvarala dobacio:
– Javi mi se pa da vidimo nešto da sredimo oko tog tvog… – nestao je u trenu niz off-road biciklističku stazu koja ga je vraćala nazad u grad. Njegov potpuno prazan ranac sasvim se spljoštio i prilepio mu se uz leđa od suvozačkog naslona.

***

Gospodin Kinš, enolog i vlasnik vinograda, uzeo je svoj pasoš, ručni prtljag, popravio malim češljem bradu i brkove i izašao iz stana. Na mesto za imena stavio je ceduljicu na kojoj je pisalo Edvards. Uzeo je taksi do aerodroma. Sa taksistom je probao da komunicira na francuskom ali ni jednom ni drugom nije baš najbolje išlo pa su obustavili konverzaciju.

Na šalteru najveće nacionalne kompanije uzeo je kartu u jednom smeru za nasumično izabran grad. Poleteo je kroz sat vremena. Tri sata je proletelo bez dremanja. Hrana je bila izvrsna. Ne može se reći da je Kinš imao tremu ali uzbuđen je bio kao nikada pre. Sve svoje ranije akcije nipodaštavao je pred ovom kolosalnom zamisli koja mu se iznenada ukazala pred očima jedno jutro u parku dok je hranio ptice. Jedan mali vrabac konstantno je uspevao da se uvuče među velike gradske golubove i da im ukrade koju mrvicu.

Na dolaznom terminalu bila je masa ljudi. Nekoliko njih je držalo i table sa imenima očekivanih gostiju. Dok su ga pokretne stepenice, među prvima jer nije čekao kofer, lagano spuštale prema platou, zagledao je ljude sa tablama, njihova lica i ispisana imena. Kada se spustio dole, prišao je jednom omanjem gospodinu koji je imao tablicu sa imenom višu od sebe samog. Pisalo je Studdler. Gospodin Kinš, egzorcista i astralni medijum, pružio je ruku omalenom čoveku.

– Gospodine Albert, to ste vi? Pa, dobrodošli. Pustili ste bradu vidim, dobio sam neku vašu staru fotografiju. Crno-belu fotokopiju, zapravo, dobro smo se prepoznali… Auto mi je tu ispred, nemate kofer?
– Nemam.

Advertisements

15 comments

      1. Giovanni je živopisan lik i po centru Zg ga se može vidjeti kako pere prozore. Inače ima kolekciju uniformi, pa ili je pilot, ili tenisač, ili venecijanski gondolijer s obaveznim kazetofonom iz kojeg svira ‘O sole mio’. Godine su ga dosta porušile, liječi se, ali svejedno ga baca južina.

  1. Čovjek s hiljadu lica? Hiljadu sjena, hiljadu zanimanja, hiljadu imena?
    To je čovjek od kojeg ljudi očekuju da će im, kad postane netko i nešto, pokazati pravo lice, a on im uvijek pokaže guzicu.
    Političar.

    1. Gospodin Kinš samo ne može da se pronađe a pri tom je avanturista… Ili voli da laže i sebe i druge… Tako lako uočljivo danas… Šta misliš dokle bi mogao stići kao gospodin Albert?

  2. Bila je to samo prva asocijacija. I cinik u meni koji se probudio. Jedno od lica.
    Albert bi mogao otvoriti facebook profil i postati član s najviše prijatelja i lajkova na svijetu.

      1. Ja sam Frank Zappa, ja sam John Lennon
        ja sam Spiderman, ja sam Venom
        ja sam Leonard Cohen, ja sam Jimmy Page
        na facebooku imam najveći fan page

        1000 lajkova svakoga dana
        odgovorim na pitanje svakoga fana
        postam 1000 posteva dnevno
        veća sam pička nego Del Rey Lana

        [ Muzika za djecu i penzionere by Miki Solus]
        Oš link?

  3. Слободан или збуњен човек? Нисам сигурна….У сваком случају, интересантна прича!

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s