O SMRTI SE ĆUTI, NE PRIZIVAJ NESREĆU

Jutro sa crvenom gladiolom u ruci naspram spomenika na ulici, jedan je bio pio, drugi je bio uskočio, tu samo do skvera, na suvozačko mesto, jedan je preživeo, odležao nešto, drugi leži večno, cvet dok ne oduva vetar, osuši latice, uvene, brzo vene mač/cvet kad nije u kamenu/zemlji, laka mu zemlja, mladom princu

Imao sam jednu košulju, nasledio sam je, Hugo Boss, na svakoj fotografiji za ličnu kartu sam je nosio, kao uniformu, i na ovoj najnovijoj, sa čipom, više nisam samo broj, crno-beli; ne vidi se njena boja uvele krvi, bio je prvi septembar kada sam je spalio u zadnjem dvorištu, bila je neka emisija na školskom programu

Vozio sam bicikl na Avalu toliko puta, trkao se sam sa sobom, sam protiv sebe, i sam protiv vremena, samo prolazio, danas sam prekinuo u Jajincima, uhodao i prekinuo tišinu, gde mladi prinčevi i princeze zauvek spavaju kao zaklani, kao ugušeni, kao obešeni, kao streljani, nije slučajno što se odavde vidi samo zalazak…

Advertisements

One comment

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s