VI STE OVDE STRANCI

Tri minuta ranije kiša je prestala da pada.

– Sestra mi kaže da se ona njena komšinica raspitivala za tebe – rekao je Andrej, kao digresiju na temu koju je sam započeo nakon što se sa Jovanom po dogovoru sreo ispred nove zgrade. U toj zgradi su njegovi roditelji kupili stan za njega i sestru.

Šetali su prema velikom rasadniku, Andrej, Jovan i jedan labrador.

Tri sata ranije Andrejeva sestra je stvarno pričala sa svojom novom komšinicom koju je upoznala u parku ispred kuće u koju se preselila iz stana u kome je donedavno doživela sa bratom.

– Pričale su večeras i nije ništa okolišala hoće da izađemo svi zajedno kako bi te ponovo videla. Kaže sviđa joj se što si strong & silent. Spominjala je i neka mesta u gradu.

Jovan je usporeno podigao glavu skrivenu ispod kapuljače u pravcu Andreja. Andrej je zaćutao. Iako nije mogao da vidi njegov pogled pod slabašnim žutim uličnim osvetljenjem, shvatio je da bi trebalo da ponovo promeni temu. Jovanu se gadilo da mu Andrej, ili još gore njegova sestra, nameštaju devojke. Kao da on ne može sam da se snađe. Pogled sa gađenjem je lansirao u pravcu svog komšije pogađajući samo neonsku reklamu radnje koja prodaje pirotehniku.

– Jesi li čuo za onog blizanca iz moje zgrade što je skočio sa solitera?  – ponovo je promenio temu Andrej. Pas je naišao na zemlju koju je krtica otkopala dubeći tunele podno travnjaka i krenuo da je razgrće šapama.

– Bart fuj to, Bart! Nisam  – odgovorio je Jovan preglasno, iako je video umrlicu.

Tri dana ranije kada je izvodio psa u jutarnju šetnju Jovan je ugledao svežu umrlicu na banderi u ulici u kojoj je živeo. Pogledao je gore dole, levo desno i kako je bilo rano i nikoga osim Bartolomeja nije bilo u ulici, odlučio je da udovolji svojoj radoznalosti i sazna ko je pokojnik. Tri stvari su mu se urezale u pamćenje. Tomo, pomalo čudno ime za mladog čoveka. 1979, naziv pesme Smashing Pumpkins-a, čiji je drugi stih uvek krivo pevao; cool kids never have to die… Tu se malo stresao, kao da odagnava nekakvu zlu kob. Pesnik, pisalo je između ostalog na papiru koji je još mirisao na mastilo štampača. Još nije video da je nekome pisalo pesnik na umrlici a radoznalosti radi imao je običaj da čita umrlice. Izgleda da i pesnici umiru.

Sada kada je Andrej spomenuo komšijinu smrt setio se da je pisalo i posle kraće i teške bolesti mada to često piše, pa to nije ostavilo preveliki utisak na njega.

U povratku iz šetnje toga jutra, sreo je ispred zgrade momka istog kao na umrlici, i blaga jeza ga je prošla kada su im se pogledi sreli. Momak sa crnim florom na reveru nije video jezu u Jovanovom pogledu već nemo sažaljenje. Odvratio mu je odsečnim pogledom u kome se dalo pročitati: jeste, ja sam taj kome je brat mrtav.

– Priča se po zgradi – nastavio je Andrej – da je skočio sa solitera zato što je priznao svojima da je peder.

To peder je tako odzvonilo praznim rasadnikom u kome se više ništa nije čulo, ni vetar, ni šuštanje lišća, ni kiša koja je ponovo počela da rominja, čak ni galopiranje psa po raskvašenom travnjaku. Bilo je gluvo doba.

– Znaš li da u zgradi živi peder i to sa partnerom?

– Znam – odgovorio je Jovan.

Istog trenutka je počeo da se priseća odakle to zna.

Tri nedelje ranije sedeo je sa sestrom i roditeljima, sa kojima je živeo, ispred TV-a. Svi su naoko bili zaokupljeni nečim pametnijim od TV programa ali kada se na ekranu odjednom pojavila najava najnovije vesti svi su radoznalo podigli glave iščekujući šta će im biti servirano istog momenta. Najnovija vest bila je o ponoćnom Prajdu koji se odigrao u gluvo doba, iznenada, kada nije bio zakazan, samo zato što nije bio ni dozvoljen ni zabranjen.

– Vidi ga onaj peder iz nove zgrade – viknula je sestra kada je prepoznala komšiju koji se relativno skoro tu doselio. Jovan je snimio par momaka u prvom redu skromne povorke i shvatio da jednog od njih zna iz viđenja i tako je povezao ko je peder iz nove zgrade. Kako je to njegova sestra saznala nije je pitao.

– U toj novoj zgradi samo izbeglaje i gejčine izgleda – prokomentarisao je otac previše se trudeći da bude dopadljiv svojoj deci. Jovan i sestra mu odavno već nisu bila deca.

– Ma užas – dodala je majka.

Andrej je vraćao telefon u džep koji mu je zasvetlio na sekund i pokušavao da se seti gde je sam sebe prekinuo.

– Tri meseca ranije blizanac se konačno združio sa Hasanom, to je ovaj peder što živi sa partnerom. Priča se po zgradi da je blizanac kada je video kako Hasan živi ovde, u zgradi, u paru, i kako im je, kako bih rekao, normalno, odlučio da izađe iz ormana. Znaš li ti da je Hasan musliman i da mu je otac dolazio u posetu u stan kada im je majka umrla. Bila umrlica na vratima, sve sa onim arapskim slovima. Ne znam šta mu je rekao za dečka. Nije mogao reći cimer kada je stan dobio na poklon od oca. Možda mu je priznao. Na kraju krajeva radi u onoj pederskoj organizaciji i bio je na TV-u – pravio je opet digresiju Andrej.

– Možda je blizanac – nastavljao je Andrej – video kako biti peder nije nemoguće pa je priznao. Ko zna kako su njegovi reagovali, ćale i brat posebno, i možda ga je ta njihova reakcija na kraju bacila sa solitera.

– A možda je stvarno bolovao od neizlečive bolesti pa je rešio da sebi skrati muke – dodao je Jovan želeći da dovede u sumnju komšijska naklapanja i priče rekla kazala.

Ipak, za sebe je počeo da razvija mogući scenario po traču koji mu je ispričao Andrej.

Tri godine ranije investitor sumnjivog porekla, neki Janjušević, otpočeo je izgradnju retko ružne zgradurine u napuštenom dvorištu između prizemnih porodičnih kuća koja je po svemu štrčala iz ambijentalne celine. No, nije bila ni prva ni poslednja takva instant kućerina. To dvorište je bilo riznica uspomena za Jovana i osetio se proterano kada su prvi bageri ušli na plac. Od tog momenta na dalje mnoge uspomene su gažene, kopane, rušene, paljene i betonirane.

Činjenica je bila da su blizanci među prvima kupili stan u zgradi. Ne zna se tačno od kog novca. Činjenica je takođe da je stariji brat imao svoju firmu, bio oženjen, čekao prinovu. Verovatno i izdržavao brata pesnika. Tako je makar tvrdio komšija Jakovljević koji je sa ocem išao na pecanje.

O svemu tome što je saznao večeras zajedno sa onim što je znao iz kuće, od sestre i od oca, preko komšije Jakovljevića, Jovan je promišljao u sebi. Šta je to nekoga ko se zove Tomo, ko je pesnik, nateralo da skoči sa solitera? Možda je kako nagađa Andrej ohrabren viđenim u svom okruženju odlučio da podeli sa najbližima ono što je godinama potiskivao i sabijao u sebe. Po priči Jakovljevića, izbegao iz Bosne, u kojoj je deo puberteta provodio krijući se od rata. Može biti da je doživeo olakšanje dolaskom u Beograd. Onda se u Beogradu trebalo snalaziti u godinama koje su bile sve samo ne lake za nekoga ko je morao da nastavi da se krije. Zato se povukao u sebe i jedva završio fakultet koji nije voleo ali nije imao izbora. Nikoga nije brinulo zašto ne postoje devojke u njegovom životu. Dok je njegov brat već uveliko radio i sticao za obojicu Tomo je pisao pesme i možda kroz njih pokušavao da se oslobodi. Valjalo bi potražiti njegove pesme, na papiru ili na internetu, pomislio je Jovan. Uz malu pomoć roditelja, koji su sa sobom spasili svu ušteđevinu i imali sreću da sve preko Drine ostane netaknuto, kupuju stan u zgradi. Tačnije stariji brat kupuje stan a zajedno se useljavaju.

Kada je otkrio, ako je otkrio, to što je krio, pitam se da li ga je otac osudio?

Ili majka? Možda otac i majka nikada nisu ni saznali?

Šta ga je najviše zabolelo?

Možda je rekao prvo svom bratu blizancu? To je logično. Blizanci valjda sve dele. U stvari sigurno je rekao bratu. Da li neko koga ceo život voliš može da te košta života?

Šta li je brat posle svega što je učinio za njega mogao da mu odgovori?

Koji je to izbor reči i koja je to konstrukcija posle koje shvataš da je jedini izlaz na korak od simsa? Da li je to impulsivna reakcija onoga kome se poveriš ili odgovor koji je sačekao jutro, pametnije od večeri? Da li je tako nešto poverenik mogao da očekuje ili je uvek bio prezauzet borbom za golu egzistenciju da nije imao osećaj za to kako se i sa čime njegov poverilac bori?

– Možda je i bio bolestan ali meni je izgledao zdrav – razbio je tok Jovanovih misli Andrej.

– Nekada stvarno umeš da budeš kreten –  rekao je Jovan a Andrej je zaćutao znajući da je lupio glupost.

Jovan zna taj sims. Zna i taj soliter. U njemu živi Marija. Takođe sa roditeljima.

Trideset godina ranije u tada napuštenom dvorištu gde je sada zgradurina, Jovan je Mariji pred nekolicinom drugara iz njihovog odeljenja rekao da je voli. Bio je oktobar kao danas ali je već pao sneg. Grudvali su se posle časova. Bili su prvi razred.

Kako je to nevino otkrio ostala deca su počela da ga zafrkavaju i ubrzo je ceo razred saznao. Zezali su ih narednih osam godina zbog čega Marija nije htela ni da čuje za njegovo postojanje. Kada su ušli u pubertet ona se zanimala za dečake na koje Jovan nikada neće zaličiti a Jovan se zanimao za devojčice koje nikada neće biti zainteresovane za njega. Tokom studija su se ponekad viđali u zgradi koju su njihovi fakulteti delili. Otišli bi na čaj ali ništa više od toga. Ona je vremenom postala pristupačnija ali Jovan je tada imao nekoga ko ga je voleo. Pored toga uvek je ostavljao mali prostor za prosti obrt sudbine sa Marijom. Posle studija, oboje bez posla, često su se sretali u dužim šetnjama. Marija je jedno vreme navodno obožavala Barta. Tada je Jovan bio sam a ona je bila pred udajom. Marija se ni do danas nije udala a Jovan je i dalje sam. Sve ređe se sretnu iako žive u istom kraju ceo život.

– Ajde Bart! Idemo kući – prodrao se Jovan – počinje sve jača kiša – dovršio je tiše.

– Javi mi šta da kažem sestri – rekao je Andrej ispred ulaza zgradu.

Na ulaznim vratima zgrade u kojoj je stanovao Andrej je i dalje bila umrlica blizanca.

U Hasanovom stanu je bilo uključeno svetlo u dnevnoj sobi i videle su se dve siluete.

Jovan je ubrzao prema svom dvorištu. Bart je šapom sam otvorio kapiju.

Marija je spavala u svojoj devojačkoj sobi na sedmom spratu solitera.

Komšija Jakovljević se pakovao da sam krene na pecanje.

Advertisements

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s