DVA SVETLA NA KRAJU TUNELA

Oblaci su se nošeni jedva osetnim vetrom gomilali iznad doline koja je ostajala u senci. Međutim kada je čovek u sedištu i najblaži maestral se da osetiti. Brestovik pred biciklistom razdvajao je poslednje dve obradive površine pred sam početak uspona na brdo. Ono što je, pak, delilo dva reda stabala bio je asfaltni put koji se nekoliko kilometara unazad odvajao na jednoj mrtvoj krivini od glavnog puta a ovde, pred sam ulazak u šumu je prestajao, nastavljajući  se u prašinu. Samo jedna oštra kamena kosina mogla se zapaziti iz guste šume listopadnih stabala koja je počinjala gde se asfaltni put završio. Nedostižni vrh te stenčine je štrčao u visinu kao kakav đavolji rog spreman da probode i samo nebo, ako mu se dovoljno približi.

Negde u daljini, nije se moglo razaznati u kom pravcu tačno, čula se grmljavina. Ne samo zbog opasnosti od kiše već  i zbog velikog broja pređenih kilometara, biciklista je odlučio da ovde, na ovom mrtvom krju puta, pred sam ulazak u šumu, na jednom od dva polja podigne svoj privremeni kamp. Tog jutra kada je kretao, izašao je potpuno spreman iako nije imao jasan plan kuda je krenuo, imao je osećaj da je život ponovo lep i da će provesti najbolje tri nedelje svog života vozeći bicikl kroz prirodu.

Sloboda iznad svega.

Možda stignem i do mora, skicirao je u jednom momentu eventualni cilj ovog hodočašća na točkovima.
Izabrao je levu livadu jer je na putu do ovde sa desne strane puta video spljeskanog leptira, pticu bez jednog krila, mačku bez glave i psa bez utrobe. Sva četiri leša su bila pregažena na desnoj strani puta i ostavljena da skapaju na suncu. Izabrao je jedan brest sa krošnjom koja je natkrivala dovoljno terena za šator, pogodno mesto i kao odbrana od kiše, i razapeo svoj privremeni smeštaj. Posle suve večere spremio se u vreću za spavanje; noć iako sporo, stigla je u punoj svojoj tami. Uključio je lampicu za čitanje, otvorio knjigu i osetio veliko rasterećenje i prijatan umor na kraju ovog dana. Nije budan izdržao dugo uz knjigu.

Ono što ga je iznenada probudilo bila je buka traktorskog motora koja se postepeno pojačavala. Znajući da je uočljiv sa puta i da je može biti na nečijem posedu izašao je obučen do pasa tih nekoliko koraka do ivice asfalta. Iz daljine se, pod oblacima koji su okolinu tamnili u teget tonove, prvo videlo jedno svetlo da bi se kako se traktor približavao i buka postajala sve jača jasno pojavila dva okrugla svetla. Nije stigao ni da smisli kako i šta da kaže onome koga sretne, a cela bučno-svetlosna skalamerija se zaustavila pred njim, poništavajući mir i tišinu noći. Odjednom je miris polja bio neutralisan mirisom dizela uz to pomešan sa nečim odvratnim što nije mogao da razluči. Mahnuo je vozaču koji nije odmah krenuo da izlazi iz kabine nego je radije koristio svoju poziciju, iz senke i sa visine, da oceni kakva je ovo neočekivana pojava na livadi koja ni nije njegova.

Otvorio je vrata od kabine.

– Podigao sam šator ovde, odlazim zorom. Nadam se da vam ne smeta. Ako je livada vaša – drao se biciklista iz svega glasa pokušavajući da nadjača dizel agregat koji je brundao pred njim.

Vozač traktora je sišao pred biciklistu bez reči a ovaj je ponovio:
– Kažem podigao sam šator ovde, odlazim zorom. Nadam se da vam ne smeta. Ako je livada vaša.

Ruka obasjana svetlom farova iz naknadno došivenog džepa zelenih maskirnih pantalona izvadila je elektro gonič na štapu, onaj koji se koristi za podizanje teških svinja. Začulo se zujanje osmišljeno da bi uplašilo životinju a onda je sa oko tri pedlja razdaljine u jedva pet sekundi puštena struja kroz golu kožu na grudima bicikliste.

U sledećem momentu traktor je silazio sa asfalta u šumu i pred sam mrkli mrak, pod sjajem punog meseca koji se na tren pojavio iza oblaka, mogla se videti korpa na zadnjem kraju u kojoj je bio leš svinje i nago ljudsko telo kao snop sena prebačeno preko korpe i privezano žicom.

Zatim ih je šuma progutala (ili su se oni odenuli njom) i čulo se jedino bučno tandrkanje motora.

– Šta treba da bude, neka bude, ja sam svinja od čoveka a svinje jedu ljude… Šta treba da bude neka bude… – pevušio je glas odnekud iz prostorije koja je najviše ličila na dobro uređen obor. Ili možda čak na dnevnu sobu sa uglom za svinje. Čula se i neka radio stanica, ispod svega. Iznad svega čulo se na svinje. Smrdelo je na krv, izmet i leševe. Četiri debele svinje su iza neke sklepane ograde kidale leš iz traktora koji je čovek istovario pred njih.

– Šta treba da bude, neka bude, ja sam svinja od čoveka a svinje jedu ljude… Šta treba da bude neka bude… – pevušio je glas i dalje a biciklista je dolazio sebi i shvatao redom: da ima krpu u ustima koja ima ukus krvi, da nema odeću, da su mu ruke vezane iza leđa i oko stuba. Ono što nije želeo ni u sebi da konstatuje dopiralo je iz nekog kraja prostorije…

– Šta treba da bude, neka bude, ja sam svinja od čoveka a svinje jedu ljude… Šta treba da bude neka bude… – pevušio je glas; da nije u situaciji u kojoj je, biciklista bi rekao divan glas, umiljat, gotovo anđeoski.

I onda je sve zamrlo. Svinje su prestale da mljackaju smrdljivi leš, pevanje je nestalo, radio aparat je izgubio napajanje. Jedna sijalica je škiljila negde vani, naziralo se kroz prozor.

Tišina je potrajala koji tren a onda je ponovo zabrundao traktor a buka se vremenom udaljavala.

Biciklista je odlučno skočio u nameri da se oslobodi i počeo je bezidejno da cima uvezanim rukama, osećajući bolna usecanja, najverovatnije, žice koja ga je držala uz stub. Pored toga stub je bio grubo obrađen te je od silnog cimanja podbadao trnove u leđa i u slabine.

Bespomoćno je nagi čovek cimao rukama vezanim iza leđa i oko stuba i svaki put kada bi mu se učinilo da je razlabavio vez na rukama, nepodnošljiv bol usecanja metala u meso terao ga je da pravi pauze i gubi vreme. Jedino što nije želeo.

U agoniji bola i zatočeništva ničim izazvanog, u ovom smrdljivom od boga zaboravljenom uglu sveta počinjao je prvo da umišlja da čuje traktor a potom je shvatio da to stvarno jedino i može biti buka motora u ovo gluvo doba.

Vrata su se otvorila i ruka je ubacila celokupnu opremu nagog čoveka prosuvši neke torbe nenamerno po podu. Sve je bilo tu osim bicikla. Vozač traktora je ponovo nestao. Svinje su nanovo ustale da jedu. Muzika sa radio stanice je iznova dopirala ispod njihovog mljackanja.

Nagi čovek sa ranama na rukama iz kojih je krv krenula pa stala i zgrušala se, ponovo je otvorio iste rane. Ovoga puta nije gubio snagu na besciljna cimanja tamo vamo nego je na silu, polako gulio kožu i meso sa svojih dlanova izvlačeći šake kroz procepe znatno uže nego što je priželjkivao. Svaki put kada bi opet zasekao kožu ili mišić grizao bi krpu u ustima iz sve snage ne bi li prebrodio pokušaj. Na kraju je pregrizao krpu i zamalo nije progutao jedan deo od ushićenja kada je oslobodio ruke. Pljunuo je ostatke tkanine i potrčao prema vratima. Stao je na tren, pogledao sve svoje stvari, pogledao napolje, nigde ni traga od vozača traktora i istrčao je u noć. Posle nekoliko najdužih koraka u životu bio je izvan prokletog dvorišta ali mimo puta i na nizbrdici. Trčao je padao i ustajao, kotrljao se i kočio po šumskoj stelji na ovoj kosini koja mu je postajala omiljena kosina u životu iako od mraka nije mogao da razazna njenu istinsku lepotu. Adrenalin ga je nosio, imao je osećaj da leti i da neće leteti dugo dok ne naleti na nekakav put. To se ubrzo i desilo. Putem je takođe odlučio da produži nizbrdo kako bi nastavio da se udaljava od svog tamničara. Posle jedne mrtve krivine ukazao se pred nagim čovekom jedan pravac ka podnožju ovog đavoljeg brda koji su krošnje nadvisile i sa leve i desne strane praveći jedan listopadni tunel. U dnu te nizbrdice prvo se pojavilo jedno svetlo, za njim zvuk automobilskog motora, zatim se svetlo razdvojilo na dva svetla, na kraju tunela. Nagi čovek je znajući da ona dolaze i smera suprotnog njegovom bekstvu, penjući se u brdo, iskočio mašući u pomoć. Vozač je isprva usporio ali kada se dovoljno približio da su svetla postala zaslepljujuća, naglo je dodao gas i udario nesrećnika odbacivši ga daleko ispred sebe na desnu stranu puta. Nije usporio samo je isključio svetla. Slomljenog vrata budući leš i hrana za svinje disao je još koji tren dovoljno da pomisli na to da li je trebalo da ponese nešto od svojih stvari sa gomile.

Advertisements

19 comments

  1. A vozač koji ga je udario i odbacio na desnu stranu puta, ako nije vozač traktora lično onda je neki rođak (kao što su u Texas Chainsaw Massacre svi rodbinski povezani) izašao je iz kola i pevušio: Šta treba da bude, neka bude, ja sam svinja od čoveka a svinje jedu ljude… :) Jel ga ostavio sa desne strane sa dekapitovanom mačkom i psom bez utrobe ili ga je poneo tako slomljenog?

    1. Priča je upravo o povremenoj pogubnosti optimizma jer, eto, taman kada misliš da si izbegao jedno zlo, ponadaš se, udari te (i doslovno) još veće zlo. To se zapravo i dešava u životu, nema sunca posle svake kiše. Otuda i simbolika iz naslova, svetlo na kraju tunela je izlaz a dva svetla su obično voz…

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s