MOŽDA NISAM KLINIČKI MRTAV ALI VERUJTE, SVOJSKI SE TRUDIM

Ne verujem u taster na pešačkom semaforu, prelazim bez čekanja ali ulica je prazna, vidim svi ste u svojim mišjim, garažama, pacovi, svoju tularemiju prenesite svojoj mami, meni febra ne treba, glava mi sama od sebe gori, sve sam gori i gori, i gori, i gori

Ne verujem u protivpožarne aparate, toliki ljudi gore dok govore svaki dan, bio avgust ili januar, sagorevaju, kuvaju se i peku, krčkaju se na tihoj vatri, na glasnoj mantri, glasno ponavljaju alal natrah ufas betah do helnijene i ispare

Ne verujem u nevidljivost i znam da se krijete, noću kada zahladni izlazite i milite svuda gde postoji organski detritus, do tada sve naizgled deluje prazno i sablasno ipak znam da niste mrtvi, odvratni glodari samo ste se povukli u sebe pa tamo crkli do pola i to se ne vidi, istina, ali može da se namiriše na kilometar

Advertisements

11 comments

  1. sve je ovo apsolutno tacno, al ti imas sunce na onim fotkama….
    tako da ko ih shljivi (da ne psujem u tudjem prostoru)…nek crknu na kraju….sami su sebi nevidljivi…mrve jedne male…

              1. ocu, ocu, cek polako…pokusavam da se oslobodim…ko da imam Turetov sindrom….al ne moze preko noci….
                kad ne mogu da izgadim ogroman falus i da ga nazovem soliterom, mogu ovde da radim sta hocu….

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s