SVI SMO MI STVORENI OD ZVEZDA

Više se ni ne sećam kako se tačno zvala aparatura, ali znam da smo je prvi u ulici nabavili, mi, tačnije moj otac i njegov brat, moj stric. Sećam se da su izvlačili šibice kod koga od njih dvojice će završiti deka. Stric je izvukao kraće palidrvce pa je sahrana obavljena kod nas. Imali smo, treba i to naglasiti, i veću terasu i bolji pogled, otvoren prema nebu i prema zvezdama. Nešto što bi deka i poželeo za stoti rođendan (ili sahranu) a što je svakako svojim dobrodušnim životom zaslužio. Sveštenik je naravno došao, iako je samo nekoliko godina ranije vođena velika polemika, na globalnom nivou, a crkva, tačnije sve crkve, manje ili više, su bile apriori negative, u vezi sa sahranama u vazduhu. Međutm, mesta više nije bilo. Tako je jednostavno. Zato su pronalazači širom planete radili na idejama, među kojima se sahrana u vazduhu pojavila kao najbolja, za sve zainteresovane strane. Crkva, odnosno crkve, su na kraju popustile, pronašavši izgovore u momentalnom sjedinjenju sa Svetim Duhom, ali i u proizvodnji i distribuciji, servisiranju i osveštanju i topova i dezintegratora. Naravno i atesti su imali svoje dobavljače, priznajem, uvek bolje dizajniranih kompleta. Sam čin sahrane bio je pravo remek delo nauke i prirode u čoveku i trajao je nekoliko sekundi. Svako je mogao čak i sam da sahrani bližnjeg svoga samo ako je imao snage da ga ubaci u top (neki kompleti su dolazili i sa dizalicom koja je olakšavala pripremu za poslednje putovanje). Kao u nekom starom cirkusu, pokojnik bi bivao ispaljen u visinu iz običnog pneumatskog topa dovoljnog kalibra a strogo kontrolisano jako elektro-magnetno polje na pravoj visini, upravljano sa dezintegratora pored topa bi svu materiju razgradilo u sekundi na ugljenik, azot, vodonik i kiseonik. Ostatak elemenata, u zavisnosti od količine i agregatnog stanja nestajao je ili se mešao sa vazduhom, kapao na tlo ili u vidu fine prašine kao zvezdani prah padao ponegde. Tada bi sveštenik govorio: Prah prahu, pepeo pepelu. Kada je noć vedra i kada su se mogle videti zvezde dešavalo se da različiti pokojnici opalesciraju različitim nijansama zelene ili purpurne boje. Meni je to bio najlepši deo oproštaja. Nije bilo više pogrebnih preduzeća, lopova popova, nije bilo trulih dasaka, nije bilo truljenja. Nije bilo pustih hladnih grobalja koja su okruživala gradove i neminovno se vremenom spajala praveći iz godine u godinu novi prsten smrti oko novog grada unutar kog se odvijao život. Nije bilo upravnika groblja, njegovog kućnog reda, reda kuće smrti, njegove samovolje, preprodaje grobnih mesta, sahranjivanja šestorice u rupu za dvoje. Nije bilo rupa, ilovače, blata, grobara užadi, prevrtanja i otvaranja sanduka. Nije bilo pljačke grobnica i rušenja spomenika. Ljudi su usled prenaseljenosti, ni krivi ni dužni, bili primorani da oslobode mesta u svojim srcima i svojim sećanjima. Jednom godišnje smo se nalazili i gledali sve što je baka ikada zapamtila, bilo na papiru, na foto-hartiji ili na nekoj od memorija. Tako ćemo isto raditi i za deku.
Naravno suze su ostale, plač je neizbežan, tuga i dalje neutešna. Ali danas kada se spremamo i deku da sahranimo u vazduhu sve nekako ima više dostojanstva i čistote, kao gašenje neke velike daleke zvezde.

Advertisements

35 comments

    1. Ne toliko originalna ideja, slabo objašnjena aparatura, za mene je ova priča slabašna, kao neko jelo samo od ulja, krompira i soli. Pa opet, nekako je primamljiva.

      1. Nisam ulazio ispod ploče, ali iznad sam dobio dojam jedne perspektivne skice za nešto bogatije, recimo uz dodatak luka i rukole, pa nekog glavnog jela, za priču koju bi mogao pripremiti za jedno prošireno papirnato ukoričeno izdanje.

  1. ne želim epitafa, ni grobne ploče,
    ni crnine, ni povorke, ni adađa…
    k’o meteor hoću ponad Sjevernjače
    projurit kroz atmosferu beznađa
    u vatri izgorit, u prah se pretvorit
    i onda rastopljen kišom natapati tlo
    – nek drveće i trava iz njeg se rađa

              1. Jeste, slazem se, a ljubav ne mora da se desi, ili moze, ta nepredvidljivost takoreci, na to sam mislio. Inace si ovo “preduslov svake nematerijalne pojave…” jako lepo rekao, definicija.

  2. hm…..Mozemo i postati drvo…..moze da se poruciti seme drveta u kutiji sa zemljom u koju se stavi pokojnikov pepeo, i onda se to posadi, i onda bi deka mogao postati breza ili vrba….

    1. Koliko znam u Srbistanu ti ne daju nositi pepeo kući… A imaš i onu scenu iz Lebowskog, u najavi… Nego znaš li da su breze oko Aušvica đubrili ljudskim pepelom? Uh, kada pogledam sve ovo dužna si mi bolji koment…

  3. Eh, meni bilo kakav dizajn i dobavljači su nebitni. Meni je bitno “pre praha” i “pepeo”. Prvi put sam gledao takvu sahranu u Beogradu. Tekst tvoj je..oblikovan kao vaza od gline. Fali neka boja, ali se nazire.. miriše..

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s