Month: June 2014

POVREMENI GUBITAK KRATKOTRAJNOG PAMĆENJA I POSLEDICE

Imao sam nekada davno jednog prijatelja koji je više od pola svog života ručavao po restoranima. Živeo je sam u malom stanu u centru grada koji je nasledio od tetke. Radio je kao savetnik u državnoj službi i za to bio dobro plaćen. Nije imao velikih briga u životu osim jedne, koju je odlučio da u potpunosti iskoreni. Bio je to povremeni gubitak kratkotrajnog pamćenja.

Naime, jednom prilikom me je pozvao da mu pomognem oko iznošenja nekih stvari, na šta sam odmah pristao znajući da je sam i da živi na trećem spratu. Bila je prva subota u mesecu, to sam dobro upamtio, jer komunalna gradska služba je tim danom odnosila kabasti otpad. Prijatelj me je ugostio, popili smo čaj i kada mi je rekao da izbacujemo šporet, pomislio sam da se pokvario ili da ga menja za novi. Razlog je ipak bio malo bizarniji. Rekao mi je da ga kada izađe iz stana sve češće i sve intenzivnije proganja razmišljanje da li je isključio šporet. Kaže da je paranoja dostigla vrhunac kada je na putu do kuće imao pred očima požar u svom stanu, zatim zgradu u plamenu, i na kraju, zgarište sa ljudima čije meso cvrči na tek zagašenoj vatrici. Naravno kada bi stigao pred zgradu sve bi bilo na mestu, popeo bi se u stan i šporet bi bio isključen. Ali kako je bivao sve bliži nervnom slomu, posebno što se svim silama upinjao da se to ne vidi, i tako sabijajući u sebe remetio sopstvenu homeostazu, u potpunosti svestan opasnosti, rešio je da šporet izbaci i počne da ručava u restoranima. Nekonvencionalan pristup rešavanju problema ali prilično elegantan, morate mu priznati. Sneli smo taj šporet i ostavili ga pored kante. Kasnije sam saznao da je prazno mesto u uglu kuhinje između sudopere i zida postalo mesto na kome je živeo jedan bobtejl kog je prijatelj nabavio isti onaj vikend. Aspirator koji je ranije stajao iznad šporeta i koji je ostao na mestu dobro je poslužio kada bi se pas vratio mokar iz šetnje po kiši pa bi ga prijatelj uključivao da izvuče vonj mokre dlake. Pričao mi je kasnije kako je sada bezbrižniji, više ne brine o tome da će zapaliti zgradu a i šetnje sa psom deluju opuštajuće na njega.

Ali to je bilo stvarno davno.

Nedavno sam pak čuo priču o momku koji je završio na psihijatrijskom odeljenju gradske bolnice imajući isti, ili gotovo isti privremeni gubitak kratkotrajnog pamćenja. U njegovom slučaju je sve počelo kada se iz malog mesta u unutrašnjosti doselio u grad na studije. Naviknut na vrata prema dvorištu koja se ne zaključavaju i kapiju koju je imao poslednju zatvoriti za sobom, stigao je potpuno nepripremljen na život u gradu. Iznajmljivao je garsonjeru na užoj periferiji u zgradi koja je imala pet spratova. Živeo je u potkrovlju. Isprva je, kako pričaju zajednički poznanici, silazio je pola sprata pre nego li bi se vratio, da proveri da li je zaključao vrata. Ta njegova vraćanja i nisu bila tako česta. Međutim vremenom su se pročestila, a počeo je da se vraća i sa trećeg, pa i sa prvog sprata. Komšija, jedan ugledni gospodin koji je ceo vek radio u zavodu za statistiku, kao savetnik, sretao ga je kako se vraća i iz zajedničkog dvorišta, kasnije i sa izlaza na glavnu ulicu i sa pola puta do stanice voza.
Jednom prilikom se slučajno zadesio na prozoru i pratio mladića koji je sačekao voz koji ide u centar ali nije u njega ušao nego se pred otvorenim vratima okrenuo i vratio nazad do stana u kom je živeo da proveri kvaku. Vrata su bila zaključana.

Drugi put je po priči komšinice koja je upoznala njegovu majku, krhku staricu koja je ličila više na nečiju baku, student krenuo u centar da polaže važan ispit od čijeg rezultata mu je zavisilo dalje školovanje. Skoro svi prozori u zgradi koji su gledali niz put ka železničkoj stanici bili su načičkani besposlenim stanarima koji su gledali za studentom koji odlazi u centar. Neki su ga glasno pozdravljali, neki su se molili u sebi, jedna tetka je prosula lavor vode za njim. Pljusnulo je sa trećeg sprata i puklo o pločnik kao vatromet kada pukne. Student je u daljini čekao voz na stanici koji obično nije kasnio ali baš taj dan nije dolazio na vreme. Videvši gužve na prozorima i stanari okolnih zgrada su počeli da izviruju iza svojih zavesa, da izlaze na lođe, terase i balkone. Ubrzo su po usmerenim pogledima shvatali da se nešto dešava niz put i na stanici i upiljili su se tamo ne znajući baš tačno u šta se gleda jer situacija je izgledala uobičajeno. Ljudi čekaju voz za centar. Nema komešanja, tuče, nesreće, kola hitne pomoći ili policije. Među ljudima na stanici i student. Voz kasni. Na prozorima neizvesnost neke tera na prostačke ali potpuno nesvesne manire, grickanja, čačkanja, češanja… Svi su zajedno, oni koji znaju u šta gledaju, usredsređeni na to da student uđe u voz, misleći kako je to siguran kraj njegovih muka, sada kada mu budućnost ovisi o tom putovanju i o tom ispitu. Čuje se prodorna električna sirena i ako se još uvek ne vidi, najava voza oslobađa deo navijača nepotrebnog pritiska. Voz ulazi u stanicu i posle škripe kočnica vrata se otvaraju pred studentom. Na prozorima zgrade u kojoj živi, neki prekrivaju oči rukama, pa onda vire kroz prste. Student pravi korak prema hodniku između kupea i ulazi u voz. Nikada se još nije desilo da uđe u voz za centar, a da se nije vratio da proveri kvaku. Vrata se zatvaraju i voz polazi. Gromoglasno navijanje se čuje sa prozora zgrade u kojoj živi. Čuje se radovanje i ljudi iz okolnih zgrada iako oni nemaju pojma šta se zapravo slavi. Neko je sa svoje terase ispalio pravi pravcati vatromet. Preteklo je od Nove godine. Devet meseci u špajzu ovlažilo je barut pa je stidljivo pukao i sve je brzo utihnulo. Tri stanice kasnije student je izašao iz voza i uhvatio voz u suprotnom smeru. Svi su se već bili vratili svojim dnevnim nazovi obavezama i niko nije primetio studenta koji hrli sa stanice da proveri da li je zaključao vrata. Kada se zadihan popeo do svojih vrata i uhvatio kvaku vrata su se otvorila i to je bio početak njegovog kraja. Taj dan nije ni otišao na ispit. Izgubio je stipendiju i pošto je bio sedmo dete u devetočlanoj porodici morao je da nađe posao kako bi ostao u gradu. Probao je i sa studijama i sa lakšim poslovima ali je ponovo kasnio zbog stalnog vraćanja da proveri bravu. Izbačen je sa fakulteta a poslovi koje je dobijao sve su ga više iscrpljivali kako fizički tako i mentalno. Smršao je kao nikada ranije i usled iscrpljenosti, u povratku sa ko zna kog po redu posla sa kog je otpušten zbog konstantnog kašnjenja, srušio se pred ulazom u zgradu. Tada su dobri ljudi koji su onomad navijali za njega da uspe, pozvali hitnu pomoć. Nije prošao neurološki pregled i završio je kod nas.

Tužna priča.

Ja recimo tih problema nemam. Moj povremeni gubitak kratkotrajnog pamćenja je potpuno bezazlen. Ono što je u svetu tumora, recimo lipom. Mene je dok sam živeo sam brinulo jedino da li sam zavrnuo slavinu. I kada bi mi se desilo da se zabrinem malo više, tešio sam se kako sve i da nisam, voda će oteći kroz slivnik i ništa se neće desiti. Tako sam jedno leto i pored svoje brige otišao na put hiljadu kilometara od kuće i dospeo na obalu. Tamo sam treći dan iznajmio čamac na naduvavanje. Vreme je bilo prijatno, imao sam suncobran i hranu u kutiji. Poneo sam i knjigu da čitam sve je izgledalo kao divan izlet na pučinu.

Voda koja me je zapljusnula preko lica trgla me je iz lakog sna.

Katamaran koji je protutnjao je pored mog čamčića vozio je Kevin Costner. Sa njim je bila i Jeane Tripplehorn.

Advertisements

PROVERA ISTINITOSTI ISKAZA IZ REFRENA PESME DŽEJMSA BRAUNA

– Gospođice Potts molim vas uvedite sledeću kandidatkinju.

– Odmah gospodine Powers.

– Izvolite, gospođice, prođite napred. Gospodin Powers, gospođica…

– As-Si Stant.

– Ne budite tako stegnuti gospođice Stant, uđite. To bi bilo sve gospođice Potts.

Kakvo je to vaše ime gospođice Stant? Azijsko?

– Da, malezijsko, tačnije.

– Pregledao sam vašu radnu biografiju gospođice Stant. Vidim da ste završili prestižan fakultet i da imate višegodišnje iskustvo u struci. Šta sve možete da mi kažete o poslovima koje ste obavljali do sada? Evo krenimo, recimo, od… Šta ste konkretno radili za Goramount pictures?

– To je bio moj prvi posao nakon diplomiranja, tako da se nisam mnogo nadala ali se ispostavio kao veoma dobar. Radila sam kao second assistent second unit key boy grip-a na filmu koji je sniman u Indiji. Tamo sam upoznala budućeg otpravnika poslova ispostave njihove ambasade u Indijanopolisu za koga sam radila kao office assistant. Dok sam radila za Panjaba usavršila sam kancelarijske poslove, naučila i hindu, pored sedam jezika koje sam već govorila. Na jednom prijemu u ambasadi sam se sprijateljila sa nekim automobilistima i ubrzo sam ostavila sve svoje u Severnoj Americi i te jeseni otputovala za Južnu Ameriku gde sam se spremala za Dakar reli. Bila sam suvozač u francuskom timu, konkretno Timu Timsu. Zauzeli smo 69 mesto u generalnom plasmanu. Ubrzo po povratku u Evropu sam se uključila u Svetski reli šampionat opet kao suvozač na Renaultu, ali smo Rene, moj timski kolega i ja, imali već u prvoj zajedničkoj nedelji udes. Slomila sam obe potkolenice i morala sam da potražim novi posao nakon oporavka. Na rehabilitaciju sam imala sreću da odem u Baden-Baden, u isto vreme kada je i čuveni orguljaš Ivan Ivanovič Ivanov bio u banji zbog problema sa leđima. Reč po reč, malo bolje smo se upoznali u termalnom bazenu i on me je unajmio da budem njegov asistent kada nastupa u gotskim crkvama. Stiskala sam registre i okretala stranice sa notama. Jedno vreme sam paralelno radila i za njegovog brata Olekseja, svetski poznatog pijanistu. Takođe posao okretanja notnih listova tokom nastupa. Taj posao je prijao mojim nogama i verovatno bih se i duže zadržala da se oni nisu posvađali oko imanja na Siciliji i tužili pred sudom. Na sudu sam, takoreći, izgubila i dobila posao. Presudom je Ivan postao siromah i morao je da me otpusti ali sam nastavila kao prvi pomoćnik pomoćnika javnog tužioca u Palermu. Vikendima sam, druženja a i rekreacije radi, gotovo volontirala, kao pomoćni sudija na fudbalskim utakmicama. Moja master diploma na Univerzitetu za univerzalnog asistenta, Essex uni-ass degree, dozvoljavala mi je angažmane do lige Eccellenza. Šesta liga ako niste znali. Odlično ime takođe. U Palermu sam se zadržala najduže, do samog atentata na pomoćnika javnog tužioca. Moja glava je bila ucenjena zbog informacija koje sam navodno posedovala o Koza Nostri pa su me vlasti ubrzo ukrcale na brod za Njujork. Tako me sudbina ponovo vraća u Sjedinjene Države i ponovo, sasvim slučajno, u svet filma. Ovog puta sam bila lični asistent glumca koji je davao glas Santa’s Little Helper-u. Kako tu nije bilo puno posla, a samim tim ni novca, radila sam kao junior chef u kuhinji u kineskom restoranu, kao right-hand man na projektu…

– Dobro, dobro gospođice As-Si, jasno mi je da ste asistirali na mnogim projektima ali ja vas ne mogu zaposliti kao saradnika u nastavi, na predmetu Asistiranje i Prosperiranje, na našem Fakultetu za Globalnog asistenta, GlobFacAss, tek tako. Pored toga, došli ste na intervju u previše dekoltiranoj majci, iskustva su vam pre za nepoverovati, i svakako za proveriti, na sve to mnogo pričate, usta ne zatvarate…
Trebalo bi vam ih zapušiti. Ako biste prišli bliže, ovamo iz stola, da mi asistirate oko ove preterane erekcije koju imam, gospođice As, možda bismo se mogli nešto dogovoriti.

KO IMA TREĆI KRAJNIK NEKA DIGNE RUKU, AKO SME?

(hororskop 6/12)

– Ko je to? Harvey* jesi li to ti sine? Bruce* ti li si sine?

– Mi smo bakice.

Harvey i Bruce su kao Giacomo&Giovanni* od rođenja i sve odgovaraju u glas od rođenja. Bakica uzgaja sijamske mačke koje pevaju:

’’We are siamese if you please, we are siamese if you don’t please…’’*

– Je li deco a što su vam tako velike oči?

– To je da te bolje vidimo bakice.

– A zašto su vam tako veliki uho, grlo, nos?

– A pa nismo još bili kod otorinolarin.gologa (mada je uvek bio obučen)

– Pa jesam li vam rekla da mi više ne dolazite sa trećim krajnikom, jebem li vam i seme i pleme, sada ću to sve da vam povadim – i poteže starica ogrlicu iz zbrčkanih njedara na čijem je kraju bila privezana naoštrena kašika – kireta*.

 

*Harvey – Harvey Dent, lik iz filma The Dark Knight, Kristofera Nolana

*Bruce – Bruce Wayne, lik iz filma The Dark Knight, Kolumba Nolana

*Giacomo&Giovanni – (Battista Tocci) najpoznatiji sijamski blizanci pretprošlog veka

* We are siamese… – Siamese cat song, numera iz filma AristoCats u izvođenju Peggy Lee

*kireta – oštar metalni medicinski instrument oblika kašike