UNAKAŽENA SADAŠNJOST KOJA OPALESCIRA RUDIMENTOM ODSJAJA

 

Uskoro bih mogao imati budućnost

Uskoro bih mogao odavde da se selim,

Uskoro bih mogao sultan Selim I,

Uskoro Turska, Ruska ili Pruska carevina, ne znam kome više želim

Uskoro bih mogao tek tako da ležim

Uskoro bih mogao da napipam svaku svoju kost

Uskoro bih mogao imati krmenadlu uz pire

Uskoro bi Pirove pobede mogle prestati nositi venac od lovora

Uskoro bi se mogli izlečiti od govora

Uskoro bih mogao biti na ulici

Uskoro bi i preostali mogli biti na uzici

Uskoro bih mogao biti na uzici, prebačenoj preko grede u šupi

Uskoro bi uz fras mogli deliti i štras, Štros Kan, dobar dan

Uskoro bi Džingis Džisus mogao da promeni konja, karakuš za kopitni rak

Uskoro bih mogao da uhvatim korak, već sa kim treba

Uskoro bih mogao i da se skorim, s Kori mmm, korica hrska, Dane Korica

Uskoro bi mogli doći bolji dani, Dani Alves, vamos Rafa, vamos i Alaves

Uskoro bi moglo doći leto, Džared Leto, još jedared, devedeset peto

Uskoro bi pogrebnici mogli imati popa u cenovniku, pesma pokojniku, i cveće

Uskoro bi svima sveće mogle goreti do zore

Uskoro bi kolektivnim ugovorom mogli otići na more

Uskoro bi jezero apatije moglo da preraste u more melanholije

Uskoro bi more melanholije mogao da okruži okean depresije

Uskoro bi nam mogle procvetati ruže i to one što ne bodu

Uskoro će master majstori da nam drže vodu, nekad i kad odu

Uskoro bi ovde mogli teći med i mleko, po jedna Kristina Hendriks, molim

Uskoro bi mogli biti robovi, ali mora da se radi od rane, iste one zore, Zorane!

Uskoro bih mogao da se probudim i pre nego li zaspim

Uskoro bih mogao da stignem prvi a ko prvi govno mrvi

Uskoro bi moglo biti dobro u ovoj zemlji, oko sanduka, svetina kuka, i motika

Uskoro bi se ovde moglo umirati samo od retkih bolesti, i starosti

Uskoro nam neće trebati bože mi oprosti

Uskoro bih mogao da se pogledam u ogledalo, koje se već prodalo,

Uskoro bih mogao da vidim koliko sam vidovit

Uskoro bih mogao da postanem rovit

Uskoro bih mogao da poverujem u svoj fantomski ud

Uskoro bih mogao da poverujem da mi ništa nije odavno amputirano

Uskoro bih mogao da se oslobodim bola sakatog rudimenta

Uskoro bih mogao zdravom levom početne stihove da pišem bez da lažem

Uskoro bih mogao da kažem koliko je uskoro, ali znam koliko i ostali

 

(objavljeno i na Betonu)

 

Advertisements

15 comments

  1. da nije jutro, sivilo i prvo so sam procitala, mozda bih osetila tu vremensku buducnost u uskoro. ovako mi sve izgleda kao danas.

  2. Dovoljna količina apatije, melanholije i depresije, pojačana stilskim figurama akrostiha (ako se to može nazvati tako ako se odnosi samo na naslov, koji opet po meni jest pjesma za sebe) i anafore pa da se napiše nešto čime sam autor može biti zadovoljan, a mi ostali bismo se, čitajući to, mogli naći u tom paralelizmu, zadovoljni što se možemo nadograđivati u toj poeziji ‘kao faktoru kolektivne svijesti’.

      1. Uskoro u EU znači kao i svagdje drugdje na svijetu – poput onog kad objesiš na vrata radnje poruku: dolazim odmah.
        Ili: sutra će danas uvijek jučer.
        Iskreno, tvoje USKORO mene više potiče na traženje onoga što u meni proizvodi tvoje pisanje i kako na mene nego na traženje onoga izvanjskog što je uzrokovalo to tvoje pisanje. Možda to jest sebično i egocentrično, ali bar si tu, u tom čitanju i pisanju, mogu to dozvoliti.

        1. Riječi su mi negdje nestale!
          “…što u meni proizvodi tvoje pisanje i kako na mene i moje pisanje djeluje tvoj način pisanja, nego na traženje onoga izvanjskog…”

  3. izdvajam “Uskoro bi Pirove pobede mogle prestati nositi venac od lovora, Uskoro bi se mogli izlečiti od govora”, a onda dok sam citao dalje naidjem na deo “…koje okružuje okean depresije…”, pade mi na pamet ova stvar: https://www.youtube.com/watch?v=oU2SGXgJ6o8, sto kaze robin ovo vreme, a i tvoje delo nosi neku pomesanu atmopsferu, dok ne grane sunce ovo je to.

    1. Da, govora kao političkih govora… Pesma je protivpolitična, ovako kako je sada, mada ni uskoro ne vidim da će biti bolje… Namerno ne kažem drugačije jer može i gore…

  4. Sedim i pokusavam da se setim svog ‘uskoro’ perioda. Bila sam toliko ocajna tada da nije bilo nacina da ga upropastim realnom brigom.A kad sam odlazila, na aerodromu, moji dragi ljudi zadrzavaju suze ili ih ne zadrzavaju, a ja jedva zadrzavam klicanje (da ih ne povredim). Dug je bio let, i malo sam se osvestila dok sam stigla.

    Ono sto jesam otkrila tokom godina je da volim da budem stranac. Ima ljudi koji vole da budu domaci, i onih kao ja. Ako kojim slucajem pripadas ovoj drugoj grupi, moje male svakodnevne prevare ukljucuju otkrica, od minijaturnih kao put do kuce drugim putem do onih jos manjih kao dobra recenica u dobroj knjizi koju citam ponovo i ponovo vise puta. Mislim da je onim domacim u pocetku mnogo teze, ali uskoro se odomace i stvore sebi ono sto im treba. Neki medju njima se vrate. Ja sam i dalje stranac, i nista bolja zbog toga.

    Nisam sigurna da ista od ovoga ima smisla, ili da je bilo potrebno, ali osetila sam bila potrebu da nesto kazem :)

    Srecno!

    1. Ima smisla, možda malo konekcije sa pesmom ali avaj, komentari su uvek bili za/na dušu čitalaca, važno je da nešto potakne kod tebe… Nisam u prilici da odlazim, jedan stih se odnosi na mnoge koji jesu… Inače pokušavam da personalizujem sve lirske subjekte koji sam mogao da postanem, od onih drugih pravim distancu… I pokušavam da izmerim tu neobičnu neodređenicu, uskoro… To može biti bilo kada ali najgore je što može i nikada…

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s