POVREMENI GUBITAK KRATKOTRAJNOG PAMĆENJA I POSLEDICE

Imao sam nekada davno jednog prijatelja koji je više od pola svog života ručavao po restoranima. Živeo je sam u malom stanu u centru grada koji je nasledio od tetke. Radio je kao savetnik u državnoj službi i za to bio dobro plaćen. Nije imao velikih briga u životu osim jedne, koju je odlučio da u potpunosti iskoreni. Bio je to povremeni gubitak kratkotrajnog pamćenja.

Naime, jednom prilikom me je pozvao da mu pomognem oko iznošenja nekih stvari, na šta sam odmah pristao znajući da je sam i da živi na trećem spratu. Bila je prva subota u mesecu, to sam dobro upamtio, jer komunalna gradska služba je tim danom odnosila kabasti otpad. Prijatelj me je ugostio, popili smo čaj i kada mi je rekao da izbacujemo šporet, pomislio sam da se pokvario ili da ga menja za novi. Razlog je ipak bio malo bizarniji. Rekao mi je da ga kada izađe iz stana sve češće i sve intenzivnije proganja razmišljanje da li je isključio šporet. Kaže da je paranoja dostigla vrhunac kada je na putu do kuće imao pred očima požar u svom stanu, zatim zgradu u plamenu, i na kraju, zgarište sa ljudima čije meso cvrči na tek zagašenoj vatrici. Naravno kada bi stigao pred zgradu sve bi bilo na mestu, popeo bi se u stan i šporet bi bio isključen. Ali kako je bivao sve bliži nervnom slomu, posebno što se svim silama upinjao da se to ne vidi, i tako sabijajući u sebe remetio sopstvenu homeostazu, u potpunosti svestan opasnosti, rešio je da šporet izbaci i počne da ručava u restoranima. Nekonvencionalan pristup rešavanju problema ali prilično elegantan, morate mu priznati. Sneli smo taj šporet i ostavili ga pored kante. Kasnije sam saznao da je prazno mesto u uglu kuhinje između sudopere i zida postalo mesto na kome je živeo jedan bobtejl kog je prijatelj nabavio isti onaj vikend. Aspirator koji je ranije stajao iznad šporeta i koji je ostao na mestu dobro je poslužio kada bi se pas vratio mokar iz šetnje po kiši pa bi ga prijatelj uključivao da izvuče vonj mokre dlake. Pričao mi je kasnije kako je sada bezbrižniji, više ne brine o tome da će zapaliti zgradu a i šetnje sa psom deluju opuštajuće na njega.

Ali to je bilo stvarno davno.

Nedavno sam pak čuo priču o momku koji je završio na psihijatrijskom odeljenju gradske bolnice imajući isti, ili gotovo isti privremeni gubitak kratkotrajnog pamćenja. U njegovom slučaju je sve počelo kada se iz malog mesta u unutrašnjosti doselio u grad na studije. Naviknut na vrata prema dvorištu koja se ne zaključavaju i kapiju koju je imao poslednju zatvoriti za sobom, stigao je potpuno nepripremljen na život u gradu. Iznajmljivao je garsonjeru na užoj periferiji u zgradi koja je imala pet spratova. Živeo je u potkrovlju. Isprva je, kako pričaju zajednički poznanici, silazio je pola sprata pre nego li bi se vratio, da proveri da li je zaključao vrata. Ta njegova vraćanja i nisu bila tako česta. Međutim vremenom su se pročestila, a počeo je da se vraća i sa trećeg, pa i sa prvog sprata. Komšija, jedan ugledni gospodin koji je ceo vek radio u zavodu za statistiku, kao savetnik, sretao ga je kako se vraća i iz zajedničkog dvorišta, kasnije i sa izlaza na glavnu ulicu i sa pola puta do stanice voza.
Jednom prilikom se slučajno zadesio na prozoru i pratio mladića koji je sačekao voz koji ide u centar ali nije u njega ušao nego se pred otvorenim vratima okrenuo i vratio nazad do stana u kom je živeo da proveri kvaku. Vrata su bila zaključana.

Drugi put je po priči komšinice koja je upoznala njegovu majku, krhku staricu koja je ličila više na nečiju baku, student krenuo u centar da polaže važan ispit od čijeg rezultata mu je zavisilo dalje školovanje. Skoro svi prozori u zgradi koji su gledali niz put ka železničkoj stanici bili su načičkani besposlenim stanarima koji su gledali za studentom koji odlazi u centar. Neki su ga glasno pozdravljali, neki su se molili u sebi, jedna tetka je prosula lavor vode za njim. Pljusnulo je sa trećeg sprata i puklo o pločnik kao vatromet kada pukne. Student je u daljini čekao voz na stanici koji obično nije kasnio ali baš taj dan nije dolazio na vreme. Videvši gužve na prozorima i stanari okolnih zgrada su počeli da izviruju iza svojih zavesa, da izlaze na lođe, terase i balkone. Ubrzo su po usmerenim pogledima shvatali da se nešto dešava niz put i na stanici i upiljili su se tamo ne znajući baš tačno u šta se gleda jer situacija je izgledala uobičajeno. Ljudi čekaju voz za centar. Nema komešanja, tuče, nesreće, kola hitne pomoći ili policije. Među ljudima na stanici i student. Voz kasni. Na prozorima neizvesnost neke tera na prostačke ali potpuno nesvesne manire, grickanja, čačkanja, češanja… Svi su zajedno, oni koji znaju u šta gledaju, usredsređeni na to da student uđe u voz, misleći kako je to siguran kraj njegovih muka, sada kada mu budućnost ovisi o tom putovanju i o tom ispitu. Čuje se prodorna električna sirena i ako se još uvek ne vidi, najava voza oslobađa deo navijača nepotrebnog pritiska. Voz ulazi u stanicu i posle škripe kočnica vrata se otvaraju pred studentom. Na prozorima zgrade u kojoj živi, neki prekrivaju oči rukama, pa onda vire kroz prste. Student pravi korak prema hodniku između kupea i ulazi u voz. Nikada se još nije desilo da uđe u voz za centar, a da se nije vratio da proveri kvaku. Vrata se zatvaraju i voz polazi. Gromoglasno navijanje se čuje sa prozora zgrade u kojoj živi. Čuje se radovanje i ljudi iz okolnih zgrada iako oni nemaju pojma šta se zapravo slavi. Neko je sa svoje terase ispalio pravi pravcati vatromet. Preteklo je od Nove godine. Devet meseci u špajzu ovlažilo je barut pa je stidljivo pukao i sve je brzo utihnulo. Tri stanice kasnije student je izašao iz voza i uhvatio voz u suprotnom smeru. Svi su se već bili vratili svojim dnevnim nazovi obavezama i niko nije primetio studenta koji hrli sa stanice da proveri da li je zaključao vrata. Kada se zadihan popeo do svojih vrata i uhvatio kvaku vrata su se otvorila i to je bio početak njegovog kraja. Taj dan nije ni otišao na ispit. Izgubio je stipendiju i pošto je bio sedmo dete u devetočlanoj porodici morao je da nađe posao kako bi ostao u gradu. Probao je i sa studijama i sa lakšim poslovima ali je ponovo kasnio zbog stalnog vraćanja da proveri bravu. Izbačen je sa fakulteta a poslovi koje je dobijao sve su ga više iscrpljivali kako fizički tako i mentalno. Smršao je kao nikada ranije i usled iscrpljenosti, u povratku sa ko zna kog po redu posla sa kog je otpušten zbog konstantnog kašnjenja, srušio se pred ulazom u zgradu. Tada su dobri ljudi koji su onomad navijali za njega da uspe, pozvali hitnu pomoć. Nije prošao neurološki pregled i završio je kod nas.

Tužna priča.

Ja recimo tih problema nemam. Moj povremeni gubitak kratkotrajnog pamćenja je potpuno bezazlen. Ono što je u svetu tumora, recimo lipom. Mene je dok sam živeo sam brinulo jedino da li sam zavrnuo slavinu. I kada bi mi se desilo da se zabrinem malo više, tešio sam se kako sve i da nisam, voda će oteći kroz slivnik i ništa se neće desiti. Tako sam jedno leto i pored svoje brige otišao na put hiljadu kilometara od kuće i dospeo na obalu. Tamo sam treći dan iznajmio čamac na naduvavanje. Vreme je bilo prijatno, imao sam suncobran i hranu u kutiji. Poneo sam i knjigu da čitam sve je izgledalo kao divan izlet na pučinu.

Voda koja me je zapljusnula preko lica trgla me je iz lakog sna.

Katamaran koji je protutnjao je pored mog čamčića vozio je Kevin Costner. Sa njim je bila i Jeane Tripplehorn.

Advertisements

37 comments

  1. Ova pripovijest, odnosno više njih u jednoj, osim što je dobro napisana (da kažem – kao i inače?), s dozom oporosti, dozom tuge i dozom humora, govori zapravo o problemu koji i nije baš bezazlen. Naime svatko od nas te radnje koje radimo s navikom, bez prisustva potrebne količine svjesnosti, povremeno zaboravimo, ali kad one postanu fobija ruši se čitav jedan sustav, narušava se zdravlje i kvaliteta življenja.
    Pitam se što bi se dogodilo ovom drugom liku (inače – ona scena kad odlazi na vlak, na ispit, a svi ga prate s prozora, balkona, bacaju vodu za njim, vatromet itd. – ni Fellini ne bi bolje, da se izrazim filmski kad je već kraj ove priče filmski) da mu je netko rekao da svaki put kada izađe iz stana i zaključa vrata pojede komadić čokolade kao nagradu za to što je učinio. Bi li se udebljao, počeo kupovati sve veće količine čokolade u strahu da ne ostane bez nje, nešto treće, nešto četvrto…

    1. Sam problem počinje bezazleno, kao i priča, hvataš sebe u blago bizarnim situacijama ali ih negiraš, kao u priči, a vremenom sve naraste do psihoze i počnu da ti se dešavaju nemoguće stvari, kao u priči, ono Kevin Kosner ti zakuca na vrata i kaže: Dobar sumrak! i polije te vodom…

  2. Kad god sam išla na duži put, dok sam još ispred zgrade, proverim da li na dlanu imam krug koji je otisak od prazne utičnice – tako sam bila sigurna da je šporet potpuno ugašen…to sam prestala da radim od kada sam jednom zaboravila đubre da izbacim pa su me sačekali smrad i mravi…

  3. Sjajna prica, potonula u srednjem delu sa onom tragicnom figurom koju nista ne moze spasiti… kakav besmisao, zivot i sve oko njega. Moram malo napolje. Sunca, dajte nam sunca i svetlosti.

  4. Potpuno van ovog posta (iako sam ga pročitala i da, pronašla sam se u par rečenica), ali moram reći da volim da dođem ovde. Tako uz tvoju plejlistu setim se kako nekada maštam o stvaranju tajnog ili anonimnog bloga gde bih pisala sve ono što postanem kada slušam npr. Garbareka, Molvaera ili Dhafer Youssefa. Probala sam par puta da napišem par takvih postova na onom mom blogu i nikako mi se te praskozorje priče nisu uklapale uz onaj šareniš. Zbog toga često maštam o stvaranju tajnog ili anonimnog bloga gde bih bila ona Iv koju ne poznaju. To su one priče u kojima bi bilo kakva fotografija bila višak, ali bi muzička podloga i mračna soba bili obavezni. Nekada ti zavidim zato što imaš ovo tvoje mesto. Hvala što mi daš maštanje boost.

      1. Kupila sam peglu. Gasi se nakon 30 sekundi ako je ne koristiš/ ne mrdaš. Jedna briga manje. Ali i dalje ne mogu da se setim da li sam zaključala stan kada sam izašla na ulicu i povremeno se pitam da li sam zatvorila sve prozore na izlasku, jer ako nisam, onda će Njanja da skače sa istog i dočekaće me prazan hodnik bez mjaukanja.

        1. Zato je ova priča dobra. Rimajnder.

          Njanja. Zabavno. Imam neke Amerikance koji imaju mačora koji se zove Madcat. Misliš čuo si dosta a ono svašta (:

      1. Našla sam par komada koje sam mogla povezati sa tematikom. :) Ali šta da radim, klijent je tražio taj a la govance zvrk od kreme. :D

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s