ŠTA BI BILO DA JE TREVIS BIKL VOZIO BICIKL?

Sve je počelo ispred jedne od onih svetlećih reklama.

Stajao sam na đubretom zatrpanoj autobuskoj stanici na opštini Dunavski venac. Gomila poslednji put počišćena pred Uskrs, razvlačila se po trotoaru, stanici i okolnom šipražju kao kakav šareni kineski zmaj. Naseobina grada, izmeštena van grada na bezbednu razdaljinu, kao kužno selo; naseobina koja bi se mogla okarakterisati kao slepo crevo velegrada, povezano jednim izduženim polufunkcionalnim mostom, koji je odbacivao metalne ploče sa sebe kao zmija trbušnu krljušt, pred svakim jačim udarom vetra koji je naletao uz reku. Slepo crevo možda nije pravo ime oko kojeg bih se sam sa sobom složio jer i lekari i narod se nisu nikada slagali oko toga šta je zapravo slepo crevo. Naučnjaci su nadenuli to ime jednoj kesi, anatomskom proširenju, na samom mestu uviranja tankog creva u debelo, gde manje više prestaje resorpcija i gde se procesi iskorišćavanja hranjivih materija pretvaraju u procese stvaranja govana. Takav je digestivni trakt, nema tu mnogo mesta eufemizmima. Narod je pak slepim crevom, od kada zna za svoju anatomiju, nazivao jedan crevuljak koji na mestu prelaza tankog u debelo crevo štrči u trbušnu duplju kao kakav unutrašnji visuljak ili kurčić. Nikada veći od prosečnog impotentnog penisa, takođe često na brzinu vađen. Dakle, stojim u tom crevuljku glavnog grada, pola sata pošto sam popio svoj poslednji čaj na prvom i jedinom poslu od diplomiranja, dvadeset minuta pošto sam predao otkaz.

Prvi je dan leta. Ponegde neki oblak. Sumrak će trajati dugo.

Kao već viđeni gubitnik, onoga što šiljokurani u kravatama zovu tranzicija, a što sam prestao da doživljavam kao pežorativ, već više kao žig užarenom šipkom, koji konja zaboli samo jednom a obeleži za života, bio sam prijatno iznenađen kada me je referent sa Biroa pozvao i rekao da mi je našao posao, godinu i tri meseca ranije. Bio je prvi dan proleća, svetski dan pesnika. Osetio sam se tada kao pesma.

U tom trenutku sam već predugo bio na grbači svojim KV roditeljima koji su održavali moju egzistenciju, zbog čega sam se osećao kao da sam u veštački izazvanoj komi. Naime, ideja koja mi je donela jedan od pečata u radnoj knjižici, kojem sam imao zahvaliti za, tada, samo još trideset devet godina do penzije, tek malo više od onoga što sam u životu sakupio, bila je, da se izrazim iz dubine svojih bronhija, (dubok inspirijum), čist šlajm.

Država plaća devet desetina moje plate godinu dana; nakon što prvo tri meseca radim za manje od pola plate; dok poslodavca tih godinu dana koštam samo jednu desetinu te plate, gotovo ništa. Nakon toga poslodavac se obavezuje da mi produži ugovor, da izvinu robovlasnici, o svom trošku, na još godinu dana. Ako sam odem, odnosno dam otkaz, Biro, ta divna parazitska organizacija, će već obezbediti novog roba jer nas ima kao smeća po ulicama. Zato poslodavca sa korbačem ništa ne nagoni da mi ne ponudi uslove koje bi svako sa iole mozga odbio. (Da li imam to iole mozga kada u vreme najveće nemaštine i egzistencijalne krize dajem otkaz?) Tešim se kako sam još mlad, što je relativan pojam koliko i Ajnštajnovo ce. Zavaravam sebe da nisam i neću biti ničiji rob jer meni je moja sloboda najvažnija. Dajem otkaz manjoj plati i većem broju radnih sati nego što sam imao kada sam imao trojni ugovor koji je sponzorisala država. Otkaz radnom mestu koje je izmišljeno i kao takvo potpuno nepotrebno sem u svrhu da se gazdina ćerka i zet, koliko i on sam, odmene po smenama koje su bile prazne koliko i ona horor autobuska stanica. Kada podvučem crtu iza svog jadnog radnog iskustva naučio sam da neko ko legalno preprodaje robu sa dodatih trideset procenata zarade, takoreći trguje, za manje od mesec dana nauči da koristi blagodeti maltene besplatnog radnika i počinje da upražnjava poslepodnevnu dremku, nakon ranog ručka, već oko dva. Istina, još u vreme mašin-bravara takav je naučen da ustaje pre petlova, pa je logično da mu u kombinaciji sa odlaskom krvi u želudac, ispražnjena glava izazove lagni gubitaak svesti. Od novaca svih poreskih obveznika meni na kraju jedan pečat u knjižicu, a poslodavcu popodnevna dremka, ćerki i zetu, odlasci na bazen cele jedne godine, kao u humorističkoj seriji. Da, zaboravljam, naučio sam još mnogo delikatnih postupaka, oko cepanja drva, popunjavanja septičke jame ilovačom, branja trešanja bez merdevina, kao kakav pavijan, pranja voznog parka kao i tehnike nošenja teških, kako kućnih tako i dvorišnih predmeta; ništa doduše, usko vezano za moju struku. Više sa kičmom nego sa strukom, ali u visini creva svakako. Ali to je dokaz da kičmu imam, kao u onom vicu u kom čoveka boli glava? To je znak da ima glavu. Tako je to zamislio neki šiljokuran sa kravatom iz ministarstva rada i zapošljavanja, tako je zamislio da pomogne svojim partijskim privrednicima, da mogu ljudi malo da odmore, od preprodaje.

Kao budala sam se radovao što ću malo odmoriti. Umor se uvlačio gotovo neprimetno u mene kao mirisi močvare koji su me pratili duž zapuštenog kanala koji mi je bio putokaz do sada već bivšeg radnog mesta. Ono što je bilo potpuno bez boje, ukusa i mirisa bio je očaj koji je čini se zamenio sve molekule vode u mom organizmu. Krv mi je bila očajna.

I međućelijska tečnost.

Čekao sam jedan od smrdljivih i raspalih trocifrenih buseva koji će me izvući iz ovog izmeta u nastajanju i blenuo u tu reklamu koju je svetlela preko puta.

BICIKLIRAJ/RECIKLIRAJ smenjivalo se na modernom svetlećem bilbodru, nalik na neki sa Tajms Skvera, upamćen iz filmova, u ovoj od Boga zaboravljenoj močvari. U skorije vreme biće održan festival na rečnom ostrvu koje deli reku sa ovim zabitim mestom, osmišljen tako da podigne svest kod mladih o reciklaži i o zelenom transportu. Pozivaju se svi koji mogu da dođu taj i taj dan u poslepodnevnim satima a oni koji dođu biciklom i donesu nešto za recikliranje moći će besplatno da prisustvuju večernjem programu, koji je popunjen popularnom muzikom sviranom uživo.

Nailazi razglobljeni zglobni autobus pošao sa neke daleke periferije ovostranog naselja i ulazim u njega dok mi pred očima još uvek igraju slova koja se gotovo rimuju. Bicikliraj/Recikliraj.

Posle par stanica, još ni blizu mosta koji sam doživljavao kao prečicu iz Sabirnog centra, umor me savlada, glava mi klone i iako unutra smrdi na bronzanu povraćku koju je neki mlitavi alkos istresao na stepenište srednjih vrata, a sa zadnjih vrata dopire dranje nekog nesrećnika koji sebe zove gospodarom vremena, glava mi klone i zaspim. Poslednje što čujem, čujem bagru nesrećniju od njega, kako se podrugljivo smeje: A gde ti je vremeplov?

Sanjam vremeplov i kako se vraćam samo tih petnaest meseci unazad i govorim gazdi na našem prvom razgovoru oko posla da je sve to što on priča laž i da može trojni ugovor da nabije sebi u dupe žgoljavo. On se naroguši na mene, slepo verujući sam sebi da govori istinu, iako mu se istina ne isplati, iako će od prvog meseca, samo dok me opipa, krenuti da menja ploču kojom me zaigrava. Ploča u gazdinom stanu iznad radnje, u četvorospratnoj neomalterisanoj kući preskače na LAŽEŠ, (ha, moj gazda i gramofon, ha, pa ovo mora da je san, svest mi dobacuje kroz taj plitki, zaista, san) i stalno se vraća taj jedan sempl, LAŽEŠ, LAŽEŠ, LAŽEŠ.

Lažeš! – razdere se i trgne me iz sna jedan od onih lažnih pandura kojem je u opisu posla da se raspravlja sa neposlušnim i dronjavim putnikom. Uh, nismo ni do mosta stigli, pomislim i skoncentrišem se na događaj zbog kog ceo člankoviti crv od gradskog autobusa stoji u mestu. Nije prošlo petnaest sekundi do prekoračenja ovlašćenja i dva lažna policajca, građeni kao izbacivači sa splavova, počnu da izbacuju ovog jadu koji je nešto slagao a neće sam da izađe. Ne da se mrcina debela kao da će napolju umreti od svežeg vazduha, koji ne prelazi granicu otvorenih vrata autobusa. Dve gorile navalile na njega i čupaju ga napolje kao veliki trn iz svojih šapa, kršeći šipke kao da su čačkalice. Pesničenje otpočinje napolju. Bio sam jednom na Pesničenju na dan pesnika ali to je bilo davno i nebitno za ovu priču. Autobus konačno kreće.

Prelazak mosta nazad ka centru u meni je svaki put izazivao olakšanje, mogao bih dodati, čak olakšanje slično postorgazmičkom olakšanju, vrstu neobjašnjivog rasterećenja. Nikada se nisam davio u reci pa ne mogu da tvrdim kako je to žudeti za obalom koja je na dohvat pogleda a tako daleko od nogu koje guta vir ali volim da poverujem sebi kada pomislim da je svako moje dokopavanje desne obale bilo nalik izvlačenju iz vira, ili makar živog blata. Septičke jame.

Na dalje, kada crvoliko prevozno sredstvo siđe sa zmijolikog mosta, konačno osetim da sam izašao iz istrulelog crevuljka, i vrati mi se, istina lažni, osećaj pripadnosti; a do kraja u kome pripadam imam da putujem barem još koliko do sada. Naknadna promena prevoza dozvoljava određene improvizacije sa linijama koje nose dvocifrene oznake; jednako veća verovatnoća pristojnih sapatnika, što me momentalno smiruje. Mogućnosti promene trasa povratka kući od podnožja mosta takođe deluju blagotvorno jer je istovetnost odlaska na levu stranu reke nešto što bi i Sokrata ubilo u pojam.

Dođem kući to veče, u dvorištu me dočeka pas stariji od svih nas, ne izađe iz kućice, na terasi bicikl, unutra KV roditelji gložeći se oko neke gluposti, verovatno, ko je šta rekao, oboje već senilni i nagluvi. Ako nije razlog verbalni delikt, onda je povod ko je ostavio svetlo u kupatilu ili ručak na šporetu. Ima nečeg narkomanskog u višedecenijskom podbadanju među takvim supružnicima. Ljubav sigurno nije to što ih drži vezane već više od trideset godina, pre će biti neka patološka zavisnost. Simbiosis degenerica.Vrsta uzajamnog suživota koji se zasniva na konstantnoj ali laganoj degeneraciji svog partnera, kako bi korist od takve vrste odnosa potrajala što duže. Nadgradnja degeneracijom. Nekada samo zarad boljeg života deteta. Isto degenerika. Al’ jebi ga, loša sam slika i prilika.

Uspeli su u svojim beznačajnim KV životima, podigli jednog magarca, mene, stigli do penzije, ostavili reklo bi se na vreme, alkohol i cigarete, počeli su da piju flaširanu vodu i da jedu brokoli ali ne mogu da ne jedu jedno drugo. To je njihov fiks. U isto vreme i fiksacija.

Ubrzo oboje odustaju i najednom postaju odsutni. Svako za svojim ekranom, majka na pasijansu. Otac skida porniće. Ima nekog propalog studenta koji to prodaje u nekom prolazu. Ništa kockarnice, pecanje, šah klub, tvrdi da može i dobro da se zaradi preko penzije.

Jedem neke ostatke od ručka, pola ostavljam za matorog psa i sam sedam za svoj ekran. Proveravam ćaletove filmove. Neki su stvarno đubre. Nikada nije skidao pedofilske filmove ali kompilacija klipova u kojima Azijati jebu glavicu kupusa ili kelja, psa ili mrtvog psa, aman. Pa i za to je imao kupce. Jednim delom je i on odgovoran što sam se navukao na pornografiju. Drugi razlog je bio što me je hronična nesanica nastala u godinama od poslednjeg ispita do prvog posla, onog preko reke, mučila i kada je valjalo ustajati još po mraku i kretati u nove radne pobede, branja gazdinih trešanja od rane zore, na primer. Jedna ejakulacija pred spavanje, nekada dve jedna za drugom i telom me prožme, istina, kratkotrajni mir, koji se pretvori u uspavljujuće olakšanje i mojih par sati sna mogu da počnu.

Od sutra se vraćam na staro, već vidim, mislio sam tada. Filmovi su se nagomilali kao smeće po kontejnerima.

Prošlo je par dana i sam sam se sebi iznenadio kako sam iz jedne kolotečine upao natrag u kanal prethodne. Drkao sam uveče ali sam ubacio i jedno obilnije izdrkavanje ujutro, na tuširanju, dok sperma ne bi prestala da ističe iz mene po plastičnoj zavesi. Tek tada bih malo pauzirao. To bi trajalo otprilike čitav bojler tople vode. Osećao sam neverovatan pritisak u glavi iako sam se samovoljno oslobodio kapitalističkog robovlasništva i povratio svoju jadnu ograničenu slobodu, koja je bila zagrljena sa isto toliko jadnom egzistencijom. Morao sam na neki legalan način doći do izvora prihoda makar za svoje minimalne potrebe. A stvarno su bile minimalne.

Kako je leto prijatno počelo zlu volju sam izbacivao i na biciklanju. Bici klanju, hm, zanimljivo, nije mi to padalo na pamet do sada. Klalo me je da sedim kući sa roditeljima koji doručkuju svako jutro džigericu, onog drugog. Pa opet to besciljno pedalanje osim čvrstog dupeta nije donosilo mnogo. Bilo je to jedno fizički izazovno samozavaravanje. Ipak nekada je davalo rezultate, pa bih posle dobre vožnje uveče bio iscrpljen i preskočio masturbaciju.

U jednoj takvoj lutajućoj vožnji video sam isti onaj svetleći bilbord, za onaj festival i to me je podsetilo da bih mogao za vikend (pa meni je svaki dan bio nedelja) da se provozam i do tamo.

Pred sam odlazak sam nakupio i nekoliko konzervi nekih gaziranih otrova koje su moji gutali kao neotkriveni šećeraši.  Potpuna kontradikcija flaširanoj vodi i brokoliju ali istina. Krenuo sam biciklom. Ulaz i koncert su mi tako bili zagarantovani za džabe. Svako traženje novca od roditelja u ovim godinama za bilo šta što se u digestivnom traktu neće pretvoriti u govna u meni je izazivalo nepatvoren osećaj gađenja prema samom sebi. I kako su godine odmicale bio je sve intenzivniji. Zato mi je bilo važno da prođem besplatno. Pored svega toga nikada nisam bio na toj adi. Istina pogled će pucati ka mom dojučerašnjem kazamatu ali velika reka će me braniti ako bilo kakva maglena utvara proba da preleti po mene.

Na samom ulazu su me dočekale nasmejane devojke, istina obučene u reklamne potpunoo unsexy uniforme ali za moje stanje svesti i osmeh je bio dovoljan za erekciju u glavi. I prava erekcija bi se desila da nisam jutros ponovo imao polucije i da nisam do malopre gužvao kurac o biciklističko sedište više od dvadeset kilometara.

– Šta imate? Aluminijum? Odlično. Pult vam je dole desno, prema zelenom suncobranu. Uživajte u provodu – rekla je zgodnija od njih dve koja nije imala privlačno lice.

Spustio sam se prema pultu iza kog su slagane ogromne bale iskorišćenih aluminijumskih limenki, gotovo samo od napitaka. Predao sam svoju robu za ulaznicu i dozvolio da me neka dva cvikeraša iz nevladine organizacije provere kroz nekoliko pitanja o reciklaži. Kako bih zabavio sam sebe, tokom ovog u najavi dosadnog kviza, ponavljao sam u sebi RECI (k) LAŽI, RECI LAŽI, RECI LAŽI… Pokupio sam neke flajere koji su išli uz kartu i nastavio ka mestu na kom će biti održan koncert. Nisu bili zakazani neki moji favoriti, mada tada se ne bih ni setio koji bend bi to mogao biti, ali kada ništa ne košta može da prođe. Scena je bila još poluprazna pa sam čitao šta je pisalo na flajeru. Između ostalog i cenovnik otkupa sekundarnih sirovina na tom i tom otkupnom mestu, i za mene tada iznenađujuće visoka cena za iskorišćene aluminijumske konzerve. Iako nesvestan tada, već sam u sebi odlučio da ću to morati da probam. Grad prosto pliva u đubretu po koje je nekada dovoljno da se sagnete tu gde su vam cipele. Nije potrebno nikakvo preturanje po smeću, smeće je na dohvat ruke. Po priči sa flajera smeće je značilo novac.

Trebalo mi je oko dva meseca da napunim sedam velikih crnih kesa sa skoro sto kilograma spljeskanih limenki. Natovario sam to na ćaletov auto i dobio skoro pola plate koja mi je bila nuđena kao slugi ćerke i zeta. Bio sam ponovo pesma.

Računao sam kako da podignem produktivnost jer sam prvu turu skupio manje više šetajući psa i ponekad namerno odlazeći na mesta gde se mogla očekivati pojačana potrošnja alu-limenki kao što su bili koncerti na otvorenom ili fudbalske utakmice. Predviđao sam da ako se bolje organizujem sada dok je još toplo, i dok dan traje dugo, mogao bih i više od toga sakupiti/zaraditi. Svoju prvu reciklažnu platu sam potrošio na nove crne kese za đubre, manji deo, i veći deo na konstruisanje prednjih i zadnjih bisaga na biciklu koje će mi nositi sve konzerve koje skupim u svojim ranije besciljnim vožnjama koje su sada dobile smisao. Nedugo zatim sam dovršio bisage u koje je mogla da stane cela dnevnica sa bivšeg posla, cela dnevnica spljeskanih konzervi. Trebalo ih je samo naći. Ideja je bila da vožnju završavam na otkupnom mestu i tako platu dobijam dnevno. Nekada bih svo moje srebrno zlato dovezao kući i skupljao za veliku isplatu. To je dakle bila ideja. Ne, nije mi smetalo da budem smetlar. Radovala me je činjenica da su skupljači sekundarnih sirovina, moji konkurenti i dalje zaostali u vremenu i da se i dalje bave neproduktivnim papirom ili pak pravim đubretom za koje ne mogu da kupe ni dva topla piva. Izgledalo je kao da niko ne skuplja konzerve a hvala Gospodu bogu pa je narod stoka i kako nešto iskapi baci iza sebe kao krava kada se obalega. Par kišnih dana je sav taj buket zamisli razrešavanja kraja moje egzistencijalne krize stavilo na pauzu.

– I tada si sreo gospodina Karaklajića?

Karaklajić, hm… Trebalo je da pretpostavim da je neka kara od čoveka. Da. Tada je to bilo. Kiša je polako prestajala, izveo sam psa napolje i video tu smrdljivu spodobu kako viri iz kontejnera. Na njegovim leđima je bio dečiji ranac pokupljen sa đubrišta krcat konzervama. On je imao biciklističke sprinterice koje je takođe skinuo sa neke kante, verovatno u paru sa rasparenim biciklističkim dresom i helankama. Toliko je zaudarao da je moj pas lajao na njega zbog smrada. Njegova specijalka je bila u solidnom stanju za jednog klošara a kroz sic su bile nataknute dve pletene vreće za kafu, glumeći bisage, takođe nakrcane alu-konzervama do samog vrha. Na volanu još nekoliko kesa koje su prelivale od reciklažnog tovara.

Bio sam zatečen.

Skamenio sam se od razočarenja i sav onaj uspavani očaj ponovo se aktivirao iz svakog delića međućelijskog prostora mog, u trenu ojadnelog, organizma.

Do pre neku nedelju taj socijalni otpad od čoveka je biciklao kroz naselje od bircuza do podruma pića, preko kafanice do bifea i pravo je čudo kako se negde nije strmeknuo sa svoje specijalke kada bi se po mraku vraćao u svoj brlog.  Nikada ga do tada nisam video da mi krade posao. To se ne može nazvati kućom, to gde je živeo, ta jedna zidina bez krova gde je sve bilo u nekakvim kartonima i krpama na samoj ivici naselja, zaklonjen od pogleda vlasti gustim šipražjem. Beskućnik po masti u kosi i bradi, alfa-alkos po mirisu koji je ostavljao za sobom i viđeni luzer po pogledu u zamućenim sivim ispijenim očima, sada je stajao na kontejneru do pola prevrnut unutra izbacujući preko glave, ne gledajući gde, konzerve koje bi iščeprkao iz kesa uredno bačenih u smeće.

Stajao je na putu mojoj sreći koja tek što je počela. Tek što je počela već se završila. Ako imam konkurenciju u ulici kako li je tek na nivou, opštine, grada, pomislio sam. I kula od karata zalepljena sigurnim računicama, uz malo šlajma, srušila mi se tu pred očima u kantu iz koje je virilo dupe te nakaze. Pomislio sam tada kako ovde, u ovom gradu, državi, ne možeš biti ni smetlar.

Požurio sam da vratim psa kući.

Sam sam ga preklao. Ideja je bila samo moja i niko mi nije pomogao. Pratio sam ga biciklom od kante u mojoj ulici do njegovog skrivenog brloga. Ponoć je odavno prošla. Malo sam se pritajio i čekao da umoran od celodnevnog sakupljanja konzervi pridrema. Prišao sam mu u to đubre u kojem je spavao, koje su i pacovi zaobilazili, skinuo jednu spljeskanu konzervu sa vrha gomile, u jednom potezu je pocepao na pola po širini i oštrica je sevnula na otkrivenom Mesecu. Najodvratnije je bilo zaskočiti ga onakvog smrdljivog, kao da sam skočio u septičku jamu. Lakše je bilo pogoditi vratnu arteriju kroz uvoštenu bradu. Malo se koprcao, ipak je on stariji čovek. Bio. Njegova odvratna smrdljiva slana krv me je poprskala po licu i tada sam prestao da ga koljem. Batrgao se još ne znam koliko. Mislim da se još pomerao u samrtnom ropcu kada sam uprtio sve što sam mogao od njegovog tadašnjeg ulova i prošao pored njega da poslednje što će videti u životu bude kako odnosim njegove konzerve. Posle sam ih sve prodao na otkupnom mestu. Radnici tamo su me hvalili kako sam jedna od najboljih mušterija. Govorili su da se cvikeraši iz nevladine organizacije raspituju kakav je odziv građana i građanki i da bi hteli da imaju nekoga kao sagovornika za intervju. Rekli su mi da će mene preporučiti.

 

Intervju se završi. Dam mu papir da se potpiše i on se prvo izglupira i napiše ’on je bio individua’ a i ja sam individua ali naposletku se potpisao. Priznao ludak sve što je ceo sat pripovedao, rekao nam i gde je pola konzerve kojom je preklao klošara; sakrio ispod kućice svog psa. Ispitali smo ostatke krvi, poklapa se sa Karaklajićevom. On odloži olovku tada i pogleda me svojim praznim očima, iz kojih je iščilio sav život, ali potpuno miran kao da je zgazio bubašvabu a ne preklao čoveka. Zagledam se kroz njegove oči prema mislima, kojih deluje kao da nema više i kažem mu:

 

– Znaš da si heroj sine. Matori Karaklajić je bio prevejani pedofil, našli smo u njegovoj jazbini dečiji ranac i druge dokaze koji ukazuju na povezanost sa slučajem nestale romske dece, onih brata i sestre blizanaca, sigurno si čitao u novinama, koji su nađeni goli sa povredama genitalija i ranama na čmaru. Kada narod sazna, a saznaće, tvoju sliku će nositi uramljenu po gradu. Romi bi mogli da te slave kao sveca.

Gledam ga pravo u oči i ne trepćem. Nazirem u njegovom pogledu početak obnove života i nakon što mu se zenice prošire od neverice i radosti lice se sprema da se iz skamenjenog rastopi i da se u sledećem momentu ozari. Mislim da je već video svoj herojski lik na ulazu u prodavnice po gradu. Nisam sačekao taj momenat.

 

 

– Ma ložim te sine, Karaklajić je bio samo propali biciklistički vicešampion stare države, nikakav pedofil. Pa šta misliš da mi panduri ne gledamo filmove?

Advertisements

11 comments

  1. Mogu ti reći da mi se veoma svidelo. Od početka do kraja stabilno držiš stil, atmosferu. Uvod ili recimo prva trećina liči mi na strip, neku SF distopiju (sad, što liči na stvarnost oko nas, to je posebna tema za razmišljanje, ali i razlog za dodatno priznanje i pohvale). “Lagani” zaplet, odnosno razrada sa obrtom na kraju koji se kao koda vrti, naizgled ponavlja, da bi se na koncu sručio na nejaka pleća iznanađenog čitaoca, svedoči o tvom potencijalu, o kojem bi dalje iznošenje komplimenata samo odvuklo pažnju od glavne stvari, a to je ovaj izvrstan tekst.

  2. Opet ti odgovor na komentar nema veze s komentarom, kao oni komentari koji nemaju veze s napisanim, na primer ovaj. Bolje ti ide pisanje nego komunikacija. A i klanje se ovih godina baš vraća u modu.

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s