DA LI SE BAŠ SVE MOŽE OBJASNITI BROJEVIMA?

Trebalo bi odmah da se izjasnim i tako uverim svakoga ko pročita do kraja da nema pogrešnog odgovora. Da, verujem u brojeve ali ne i u postulate numerologije. Ima nešto oko tih brojeva ali me uistinu ne zanima šta tačno. Mogu i sam da izmišljam i da im dajem značenja. Stalno vežbam da to i radim.

Zato ću nabrojati tačno sedam razloga.

Omiljena decenija: to bi mogla biti ona decenija u kojoj bih jednu knjigu napisao još deset započeo a sto pročitao. Mogao bih da nagađam koja će to decenija biti, jedino što sigurno znam, je da još uvek nije završena… Mogao bih i sve naslove da ispišem ali nisam siguran da li je već počela ili čeka na mene. Omiljena decenija počinje neprimetno i čine je sećanja i planovi.

Omiljena godina: to bi mogla biti ona godina tokom koje bih biciklom prešao preko hiljadu kilometara. Da li su svi ti krugovi, jer dugo smo hodali put je bio dug, kasno smo shvatili da je taj put krug, napravljeni po beogradskom ataru ili su im pak tangente bile Tisa ili Drina, ne pravi razliku. Dok ih ima, ima i mene. Kada stanem, nema me.  Omiljena godina počinje malo kasnije i završava se malo ranije ali je uvek u planu i uvek u sećanju.

Omiljeni mesec: to bi mogao biti svaki mesec od koga bi mi ostalo barem deset hiljada. Uopšte nije važno čega jer to je sasvim dovoljno. Nekada je previše dovoljno a nekada je dovoljno čak i premalo. Ali uvek je dovoljno ako ostane. Omiljeni mesec može biti i jul.

Omiljeni dan: to bi mogao biti najduži dan u godini, kada je letnji solsticij, tokom koga bih plivao u jezeru ne većem od sto hiljada litara. To bi moglo biti Malo jezero Crnog jezera na Durmitoru ali to bi moglo biti i neko iznenađenje, recimo Surprise Lake u okolini Sijetla. Ili neko malo ledničko jezero u Nepalu. Omiljeni dan bi mogao biti i rođendan.

Omiljeni sat: to bi mogao biti od početka do kraja preslušan album You Are There, grupe Mono, koji je preslušalo još barem milion ljudi. Muzika putuje iz Japana, iz Škotske, sa Islanda, putuje preko okeana i planina, putuje i kroz koaksijalne kablove i auditivne nerve, vozi svakoga od nas tamo gde nikada nismo bili a mi smo tu, ne pomeramo se. Omiljeni sat bi mogao biti i klepsidra.

Omiljeni minut: bi mogao biti  onaj minut koji bih na moru proveo zagledan u više od deset miliona, pa ipak manje od sto miliona zvezda na vedrom nebu iznad zaliva. Tada bih shvatio koliko sam zapravo mali i koliko bih trebalo da budem zahvalan, na sećanjima i planovima, na svakom početku i kraju, na rođendanima i vremenu koje mere vodeni satovi i da ostanem u stolici za plažu zatvorenih očiju i slušam talase ukroćenog mora.

Omiljeni sekund: to bi mogao biti svaki onaj sekund od milijardu sekundi kada uhvatim njen pogled koji se smeje.

Svako dalje umanjivanje monumentalnosti brojeva bila bi prava stranputica na strmini ka traženju odgovora na postavljeno pitanje. Istina je već rečena na početku, nema pogrešnog odgovora, ali istina je da nema ni pravog odgovora i svi odgovori su dozvoljeni. Svako svoje brojeve pronalazi sam. Svako svoje odgovore pronalazi sam. To je jedina istina.

Advertisements

27 comments

  1. Sjajno, SJAJNO!

    Kao poseban utisak izdvajam – Dok ih ima, ima i mene. Kada stanem, nema me.
    A klepsidra me uznemirava.

  2. Ovo je moj broj. Stvarno je do džadža uradak. Ovo je više od posta, mnogo više od običnog teksta.

    Neki moj mali intimni kriterijum je pitkost onoga što čitam. Mislim da konzumiranje mora da ide lako inače džaba dubina značenja, širina duha i složenost simbolike. Naprosto, veština je i ponekad teške, pa i najteže stvari, servirati tako da je uopšte moguće “tuda proći”. Pitkost tu, naravno, nije isto što i “plitkost”, a naročito nije uvek lakoća ili zabava.

    Omiljeni sekund i onaj minut pod zvezdama je kao čitav život. Kao sve… I duže…

    1. U poverenju hteo sam da napišem tekst koji će biti ne toliko kratka priča, to mi je ipak najdraže, nego jedno zapažanje kojim kao nešto podučavam (mada to niti čitam niti volim), lako razumljivo, ili makar jasnije od onoga što inače postujem, i blisko većini, kako ti veliš pitko. Konstrukcija je osmišljena prva, naleteo sam na neki blog o brojevima i onda sam podstaknut time popunio praznine. Sve se tokom pisanja samo uklapalo i ispalo je prijemčivo. Lično nisam oduševljen, uspela vežba slaganja mesa i kože na kostur, da liči na čoveka.

  3. Jutros kad sam procitala , kao da nisi bio ti.. bas sam se pitala, sta je sad, a saznadoh veceras. Vezba. Dakle, brojevi pokusavaju da uokvire nemerljivo vreme sata.

  4. “Svako dalje umanjivanje monumentalnosti brojeva bila bi prava, stranputica na strmini ka traženju odgovora na postavljeno pitanje”, cu da izdvojim, odskace mi ali ne u losem smislu. Privatno nisam neki fan brojeva, ne trazim ih ali ne mogu ni da pobegnem, ova perspektiva pomaze, osecaj kao da je na tvom mojblog-u pisao neko drugi.

    1. Inače sam opterećen brojevima, posebno neparnim, neki OCD, šta li je, no danas se previše traži smisla kroz njih a meni trebaju samo kao lampice na jelki, da su tu i da svitkaju… Pored toga opterećen sam i raznovrsnošću zato, recimo nemam materijal za tematsku zbirku, da sam ugljovodonik sigurno bih bio zasićen.

      Ako neko iz Cosmopolitena čita ovo, eto mogu da pišem i za Cosmo.

  5. Pogrešno je ne videti da je nešto što je možda vežba bolje nego nešto što je možda htelo da bude nešto više od vežbe. Ne pišu pisci samo priče i romane, postoji i autorefleksivna proza.

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s