PETNAEST KORAKA NAPRED, DEVEDESET UNAZAD

(deo prvi)

(deo drugi)

(deo treći od tri)

– Ja bio do Ušća da probam da im prodam one cipele koje imam na lageru a oni me gledaju kao strašilo.

Niti znam koje cipele, osim da ih je ranije švercovao i prodavao u butiku u centru grada, mislio sam da je sa tim gotovo, niti mi je bilo jasno kome u tržnom centru, ali me sve to nije ni zanimalo stvarno, pa sam samo klimnuo glavom. Verujem da je mladim prodavačicama po buticima izgledao strašno sa onim patrljkom i verovatno preteranim marketinškim pristupom, a moguće i da mu nisu baš poverovali u priču: znate ja sam imao taj i taj butik, veoma poznat devedesetih, pa su mi ga lopovi sa kravatama oduzeli pre par godina, neke cipele su mi ostale, držim ih kući u potkrovlju pa ako vas zanima da ih prodajete… Mislim se, cipele su pitanje mode, nije li im prošla moda devedesetih?

– Jesi li završio fakultet?

– Jesam.

Sećam se da mi je to pitanje postavio i u novembru, kao i par puta ranije, od kada sam diplomu sakrio na policu iza Pekićevih i Andrićevih knjiga.

– Ima li posla?

Samo odmahujem glavom jer u tramvaju koji bešumno klizi pored Palate pravde, vlada kamerna tišina i imam osećaj da velika većina građana i građanki, koji nemaju novine pred sobom, sa voajerskim zanimanjem slušaju naš razgovor, pogotovo što moj ujak malo glasnije govori; gospođa kojoj sam ustupio mesto otvoreno prednjači u tome, i kao da samo vreba priliku da se uključi. I dok ujak procesira sledeće pitanje sa liste svačijih uobičajenih pitanja kada nekog nisi video par meseci, pogled mi padne na njegov nesrećni amblem, i ne mogu da se otmem utisku da ga zbog istog verovatno mnogi izbegavaju. Jedino je njegova majka, preko svojih godina ostarela žena, koja je svog muža sahranila dok joj je sin jedinac ležao nepokretan, gledala na njega kao da je onaj stari. Razmišljao sam kako bi bilo veoma nevaspitano, sebično i uobraženo da sam preskočio do pošte, kako mi je prošlo kroz glavu.

– Pa šta ćeš?

– Da palim odavde – odgovaram mu iako ni sam nisam siguran u to što na moja usta izlazi jer ni po tom pitanju ništa konkretno ne radim. Tešim se da će ovde nešto krenuti iako ono kreće uvek samo nizbrdo. Međutim on nikako ne može imati pojma koliko nezainteresovano mu odgovaram jer se svojski trudim da delujem ozbiljno na ozbiljne teme, i to mi uspeva. Zato prijateljski nastavi:

– A gde si mislio?

– Novi Zeland.

– Dobro je to. To ti je najbolje. Ljiljana moja je otišla tamo, sa onim svojim doktorom… – i nastavlja nešto o Kivijima, i kako je voćka dobila ime po ptici, i kako je svima tamo cilj da se presele u Australiju, kako je tamo sve uređeno samo su kuće skupe, da su zemljotresi česti, severno ostrvo ima bolju klimu… Dodaje i kako su dobre i Švajcarska i Švedska. Kako zna nekog Bosanca koji u Bazelu vozi tramvaj, a opet drugi neki u Geteborgu radi kao mesar i živi kao car. Mene iznenadi na tren kako barata sa svim tim podacima, za koje znam da su ispravni jer sam stvarno čitao o emigraciji preko sveta, ali ga brzo izgubim jer me je podsetio na Ljilju.

Ljiljana je devedesetih kada je on otvorio svoj butik sa švercovanim skupim italijanskim cipelama, po godinama negde između ujaka i mene, bila njegova prva prodavačica. Kada je posao narastao, i radnja se proširila, bila je šefica drugim devojkama koje su za njega radile. Bila je savršeno zgodna, bleda i crvenokosa, plavih očiju i sa velikim sisama koje je volela da popne do vrata. Bila je moj prvi vlažni san i jedno vreme sam prolazio pored njegovog butika samo da bih bacio pogled na nju. Ona je verovatno bila i jedan od uzroka njegovog prvog i jedinog razvoda od neke Hrvatice, koji se desio u jeku rata u Hrvatskoj, pa se i tome može pripisati određen značaj. Kratkotrajna ujna je posle razvoda nastavila da živi u Splitu odakle je i došla i nikada više ništa nisam čuo o njoj. Priča je bila da mu je ona uzela sve što je mogla i ostavila sina koji je trebao da krene u školu.

Sećam se pucanja na njihovoj svadbi, iz niklovanog magnuma, i ne mogu a da ne povežem takvu vrstu kič oružja sa intervjuom koji sam pre neki dan gledao na televiziju. U njemu jedan kriminalac koji je imao sreću da preživi devedesete, kao i petnaest godina preko iako mu je glava bila ucenjena nekoliko puta, deli isto oduševljene takvim predmetom lažne kuraži. Sećam se da sam trčkao okolo i skupljao još uvek tople čaure, dok se slavila Slavica i njen dolazak na Straževicu. Baba je već sutradan imala spremljeno proročanstvo da to neće potrajati dugo jer je ujna, bleda i crvenokosa, najviše podsećala na vešticu. Aspida, govorila je baba da niko ne čuje. Ispostavilo se da nije mnogo pogrešila.

– …dva grada za koje bih jedino menjao Beograd… – nastavio sam da ga slušam, iako nisam imao pojma o čemu je govorio dok smo prolazili Sajam – … su Barselona i Njujork. (Lepo, lepo, dok ja nisam otišao dalje od Venecije, mislim se). U Barseloni je uvek lepo vreme, a Njujork, Njojork je… Pa ne zovu ga džaba glavni grad sveta!

Mene je taj njegov put u Njujork, za koji su znali svi koji su makar jednom bili na slavi kad i on, ponovo vratio u devedesete. Verujem da je isto bio januar, sa mnogo više snega nego sada, kada me je vozio sa Straževice, gde sam bio u poseti, u KST gde sam nastavio u provod. Zadesilo se da je on krenuo na Vračar, napolju je bilo hladno, padao je sneg i duvao vetar i jednostavno nisam mogao, niti bi se dobro proveo da sam ga izbegao. Dok smo sišli u Rakovicu, vetar se pretvorio u mećavu, pa iako u okovanom džipu, tek lagano smo nastavljali prema centru. Tada mi je prvi put ispričao tu priču, koja je sećam se na jednoj slavi tokom devedesetih toliko iznervirala mog oca, koji je radio dva posla, nekada i petnaest sati, kako bi imali za pristojan život, da smo ranije otišli kući.

Naime, čitav njegov događaj koji je uvek radoznalcima pričao na isti način, bez dodavanja i oduzimanja činjenica, bio je potkrepljen fotografijama. Kao vešt fotograf koji je karijeru za velikom lovom uz malo truda, počeo slikajući ekonomijade još pre devedesetih, napravio je jedan Njujork album koji je sve neverne Tome, brzo razuveravao. Istina je bila da je jedne subote, sa svojim biznis-kumom sa kojim je delio vlasništvo restorana u Crnoj Gori, seo na avion za Pariz a onda su njih dvojica Konkordom odleteli u Njujork da popiju kafu, prespavali su u Four Seasons i u nedelju se vratili nazad. Bez nekog posebnog razloga, moglo im se. Da su se makar peli na Ajfelov toranj ili Empajer Stejt. Posetu nekom muzeju ni da ne spominjem. Šta li je on video i zapamtio od Njujorka, sem tih par fotografija, kada i danas priča o njemu?

Dok prolazimo neku kafanu, konstatujem da pokušava da se naruga njenim vlasnicima, takođe Bosancima, koje letimično poznaje, pokazujući na sebi kako su zadrigli kao veprovi i kako im smrdi ispod pazuha. Izgovara njihovo prezime ali mene uopšte ne zanima da konstatujem te informacije i samo klimam glavom.

Ta vožnja do KST-a, ostala mi je u sećanju i po tome što me je začikavao da je neke devojke koje su sa mnom išle u gimnaziju na Vračaru, redovno karao, nekada i u paru. Znao sam iz viđenja ko su bile te dve godine starije cure ali uopšte nisam mislio o njima. Padalo mi je na pamet kako je makar jedna od njih mogla da ima kod sebe  knjigu za lektiru, poeziju Miloša Crnjanskog, kog bi on možda prelistao dok se njih dve zajedno tuširaju u prostranom kupatilu njegovog potkrovlja. To bi objasnilo novo ime brda iznad Kneževca. Mislio sam, još uvek nevin, u njegovom prisustvu samo na Ljiljanu, i na to kako će me ona uvesti u svet muškaraca. Da sam bio neki mangup, kao što nisam, i da sam više cenio svog ujaka tada, i da sam mu se obratio sa predlogom da umesto tih gimnazijalki, sredi da karam Ljiljanu, možda bi mi i pomogao oko toga. Ali to nisam bio ja, kao što nisam ni danas, a on mi nije nikada pomogao, čak ni oko stvari koje je sam predlagao.

Jednom prilikom se takođe sasvim slučajno pogodilo da smo se sreli pred sam kraj bombardovanja. Tada mi je on, bez znanja o mom planu da tokom raspusta, o svom trošku, putujem u Veneciju, gde je jedan moj školski drug na vreme prebegao da pečalbari igrajući košarku u nižerazrednom klubu i radeći u mesari, ponudio posao preko leta, u njegovom restoranu na obali jer ga konobari navodno potkradaju. Ideja je bila da kao njegov rod, pošten i od poverenja, kontrolišem poslugu i samo njemu raportiram. Nivo razočaranja, mesec dana kasnije, kada sam bez ikakve reči sa njegove strane, shvatio da od toga neće biti ništa, bio je, razume se, veći od prvobitnog oduševljenja koje me je obuzelo kada mi je to najavio. To leto sam proveo kod tetke u Užicu. Sledeće leto sam se snašao za posao i krajem septembra, dok su se odigravali istorijski izbori i čuveni peti oktobar, ja sam po okrugu Veneto vozio bicikl.

Iako smo imali još da se vozimo, čuo sam ga, dok smo prolazili železničku stanicu Topčider, da uz osmeh komentariše kako smo se lepo ispričali, svršen oblik glagola; on samo priča a ja klimam glavom. Istina je bila negde na pola, jer ja jesam slušao šta je pričao i za penziju za koju ga je država zajebala i za bluz muziku koju je počeo da sluša, kako je njemu taksi od Slavije do kuće preko hiljadu dinara, ali samo sa pola mozga, dok je druga polovina odmotavala film iz devedesetih.

– Jesi li završio fakultet? – pitao me je opet i video sam mu po izrazu lica da nije siguran da li me je to već pitao pre pet minuta.

– Pre pet godina.

– A jesi, rekao si… – seti se iznenada i poveže kako smo tu temu već apsolvirali.

– Moj Ilija je na hotelijerstvu kod Unkovića, ostao mu je još jedan ispit. Kada hoću da ga zezam kažem mu da pita dekana da li se seća fotografa Bosanca kojeg je vodio na ekonomijade. Sigurno se seća, znaš kako me je vodio? Ja lepo savijem paricu, stavim u koverticu… – i napravi potez svojom zdravom rukom prema mom džepu od jakne, kao da će nešto da stavi u njega.

– Posle od fotografija zaradim deset puta više nego što sam mu dao. Povrh svega na tim sportskim takmičenjima je uvek bilo zgodnih riba…

Pokušavam da se setim ko je taj. Dok  ujak jednom rukom izvlači telefon i odgovara na poziv, i ja vadim telefon i odlazim na internet da pronađem tog Unkovića. On je u stvari  jedan zaboravljeni socijalista. Završio je Ekonomski fakultet na Štajgi. Bio je čovek od poverenja pokojnog Miloševića devedesetih, prvi predsednik Narodne Skupštine u višestranačkom sistemu, ministar i ambasador u Kini. Univerzitet na kom je bio dekan, a sada je neki direktor nekog odeljka, delom je i u njegovom vlasništvu. Omladina koja je na državnom univerzitetu njegov zove, nešto kao, duduk. Paradoksalno je da su se ljudi koji su bili deo establišmenta koji je sve, osim sebe, unazadio tokom devedesetih, sada neprimetno infiltrirali nazad u establišment i proizvode nekakve visokoobrazovane kadrove.

Ujak završava, vraća telefon u džep, pa i ja za njim. Upilji se u mene, i prepoznajem da želi da ga podsetim gde je zastao, kada mu je zazvonio telefon, jer je već zaboravio.

– Ilija, fakultet, Unković, ribe… Ne znam, nešto od toga – navodim ga, jer ni sam ne znam šta je tačno hteo.

– Zezam ga ja da pita Unkovića da li me se seća, i može li kao onda… Ilija se tu naroguši samo kao da sam ga ujeo… – smeje se – … sve je sam položio… – izgovara to na poseban način, kao da je to neka veća vrednost, kao to nije nešto uobičajeno – … pa će i taj poslednji… –

Taj moj brat od ujaka koga stvarno retko viđam od kada se odselio na Vračar bio je takođe, doduše jedno kraće vreme, u žiži interesovanja dokone uže i šire familije. Naime počeo je da izlazi sa nekom našom rođakom u četvrtom kolenu, što im pred zakonom ne bi bila prepreka, ali kada se to saznalo, tetke i babe su stavile moratorijum na tu vezu. Jedno vreme je to bio glavni trač na porodičnim svetkovinama, koje njih dvoje inače nisu posećivali. Bilo je mogućnosti i da se prvo sretnu i među familijom i doznaju da su nekakvi brat i sestra, ali nju se sećam da sam samo jednom video, i to baš one godine kada je on propustio da dođe na slavu.

Dok smo se prolazili bazu Žandarmerije, iz koje su devedeset prve kretali tenkovi na Terazije, na samom ulazu u Rakovicu, ujak nije zaboravio da me pita i neizbežno. Pominjati nekome ko nema ni pravi posao, ni bilo kakvu devojku; a po Frojdu je neophodan makar jedan od tih elemenata da bi čovek ostao mentalno zdrav; plavuše i crnke u tramvaju, tek kao uvod u tužno samohvalisanje, bilo je u najmanju ruku bezobzirno. Ali samo jedan pogled na njegovu levicu činio je da mu to ne uzmem za zlo.

– A je li, ima nekih devojaka ? Kakve obrćeš? Plavuše? Crnke?

Samo sam se smeškao jer ne obrćem nikakve već duže vreme ali on je moj usiljeni smešak protumačio kao da karam svaki dan drugu (ili je samo hteo da nastavi) i nastavio.

– Ja dok sam mogao nisam birao, a sada više ništa…

Očekivao sam neku odu jebačkom stažu gde se recke broje trocifrenim brojevima, što je sasvim moguće, kada se uzme u obzir u kojim godinama je bio razveden, bogat i dobro građen.

… – ali imam albume. Sve sam ih ja … – i namešta ruku kao da će da škljoca aparatom – … i sada se izvalim na krevet i listam te albume. Sećam se kako je bilo nekad.

Prvo što mi pada na pamet posle ovolikog, ničim izazvanog razotkrivanja, u tramvaju pred gospođom kojoj sam ustupio mesto i koja sve pomno prati kao epizodu turske serije, bilo je da li možda ima album koji je naslovljen sa Ljiljana, ili Moja Ljilja? Pokušavam da smislim splet okolnosti u kojima bih ga ja kao posetio kod njega kući i taj deo mi deluje gotovo nemoguć ako se zna da sam poslednji put zakoračio kod njega pre više od petnaest godina, u toku kojih sam nebrojeno puta prošao pored njegove kuće. Preko toga ne mogu ni u mašti da izazovem razloge koji su doveli do ikakvog stepena bliskosti među nama, da ne pričam kako bi mogao sa njim iskreno deliti svoju intimu, što bi, čini mi se bili minimalni uslovi da mu zatražim da prelistam taj album. I verujem da bi mi dao, samo ako bih pitao.

– Ti izlaziš sada… Ja još imam, pa onda pešaka na ono brdo dok se popnem… Pozdravi kući – bile su njegove poslednje reči dok sam se već okretao kao vratima. Uhvatio me je za ruku i snažno stegao, istinski srećan što smo se ispričali iako sam ja bio poluodsutan i većinom samo klimao glavom. Stisnuo sam i ja njega jako, dok su se vrata otvarala, pa ipak malo popustio, plašeći se da ga ne povredim.

Staza sa stanice je bila utabana od prvog ovogodišnjeg snega koji je pao za vikend. Prešao sam je hiljade puta. Tih sto pet koraka bili su gorki, kao da su me vodili na pogubljenje a nisu me vodili nikuda; to jedino mesto koje će me sakriti i od kolektivne prošlosti i od sopstvene budućnosti.

Kući.

…Lutam, još, vitak, sa osmehom mutnim,
prekrstim ruke, nad oblacima belim,
ali, polako, sad već jasno slutim
da umirem, i ja, sa duhom potamnelim,
teškim, neveselim…

(kraj)

Advertisements

27 comments

  1. Odlicno je. Oh. Odlicno. Bas kao jedno neprekidno, razliveno lutanje. Ta prica u sustini ni o cemu. Ta jedna voznja, usputni susreti, Crnjanski, porodica, ljubavi, bicikli, stare cizme, zene…

    1. Svidža mi se tvoje viđenje, gotovo u zagrljaju sa istinom. Ni o čemu stvarno a o mnogome po malo. I lutanje/Crnjanski, odlično zapažanje, lutanje zapravo po utabanoj stazi, po kući, po sebi, po nigde…

      1. Uzgred, jedina knjiga koju sam uzivo objavila je o Crnjanskom. Jedina pesma koju recitujem u svom zivotu je ta i jedna Duciceva, kad odem na more, *nad ostrvom punim čempresa i bora…*

  2. Ne želeći da pokvarim pretežno umetničke utiske, ne mogu da ne primetim da ti je ova priča nekako predizborna. Možda da posle izbora napišeš deo 4, šta je bilo posle? Ili ne, jer posle isto neće biti ništa?

    Suština je da je jako tužno kako okolnosti koje čini se ne zavise mnogo od nas kroje veliki deo naše stvarnosti… Jesu li tvoji likovi žrtve devedesetih, ili bi takvi bili u ma kom vremenu?

    1. Oni su definitivno žrtve devedesetih, nekom je prva, možda i jedina žrtva, nekome poslednja ali niko od njih nije/neće dobiti ništa za to što je podneo, osim lutanja kroz život. Tako nešto sam hteo da dočaram.

    1. Pita se glavni junak na jednom mestu da li su se završile? Pre će biti da nisu… Vidim da me više čitaš u poslednje vreme, hvala Sanja…

      ps.
      anketno pitanje
      Šta ti misliš da li je ovakva jedna priča predugačka za jedan post?

                1. Hvala S. Prvu stvar koju sam zapamtio sa gimnazijskih časova srpskog je da je sve već napisano i da je piscima jedino ostalo da pronalaze nove načine da pričaju poznate priče.

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s