PETNAEST KORAKA NAPRED, DEVEDESET UNAZAD

(deo prvi)

(deo drugi od tri)

Još uvek su bile devedesete, tačnije sam kraj devedesetih,  kada smo se Branislava i ja poslednji put videli. Leto posle bombardovanja, bio sam na raspustu kod tetke, koja je tada živela u Užicu, početkom devedesetih još uvek  Titovom. Branislava  je sa roditeljima i mlađom sestrom putovala autom, i to Renoom 4, čuvenom Cokulom, na more u Crnu Goru. Užice je bilo na pravom mestu za pauzu a mogli su i u posetu mojoj tetki. Ona još uvek dete, ja tek par dana punoletan. Zapamtio sam da su se ona i njena dve godine mlađa sestra popele u stan noseći identične japanke i male šortseve pastelnih boja. Bez majci, ravnih grudnih koševa, sa poispadalim zubima, sa pegicama na licu i ošišane kao dečaci. Napolju je bilo vrelo, jedva podnošljivo, u autu, verujem nepodnošljivo. Setio sam se kako je to bilo godinama pre devedesetih , dok su moji još uvek posedovali automobil, takođe čuvenog Fiću; prodatog za pribor i opremu, jakne i čizme za školsku 92/93. godinu, sestri i meni; kako je bilo toplo na zadnjoj klupi bez prozora. Setio sam se jedne fotografije, sa pauze na Mojkovcu, ili je bio Kolašin, sestra i ja u identičnim japankama i malim šortsevima pastelnih boja. Zato sam i zapamtio naš poslednji susret.

Sada je preda mnom stajala ta klinka, potpuno stasala, u plavim gumenim čizmama, umotana u raspareni šal i kapu, stidljivo se osmehujući, a meni je jedino padalo na pamet da li je ispod demode sivog kaputa i dalje ravnogruda.

– Ne znam – odgovara majci tiho ali razumljivo a osećam da gleda mene dok ja gledam svuda sem u njeno prelepo i dalje pegavo, i zbog toga neobično privlačno lice. Znamo i ona i ja da je lako mogla da sabere dva i dva i da pogodi čiji sam, ili makar da osnovano posumnja poznajući svoju majku i to kakve mlađe muškarce ona može pozdravljati na Štajgi. Verujem i da je pomalo sramota od priznavanja sebi, pa i nama, njenoj majci i meni, da zna, jer bi to onda značilo da je zapravo upila sve hvalospeve koje je tetka širila o meni kada god bi joj se ukazivala prilika; kako završavam ili kako sam završio težak fakultet, kako se bavim sportom i kako nemam niti jedan porok i kako divno pišem. Sramota ju je i što smo mogli da se sretnemo i pre, od kada sama izlazi, negde i bez njene majke, ili moje tetke, i da zna sve te pojedinosti o nekom mladiću kojeg ne poznaje. Još jednom se nasmeje stidljivo, tako da joj se tanke svetle usne ne razdvoje, i u tom stegnutom, strahom zadržanom osmehu pretpostavim posledice besmislene strogoće koju nad njom maestralno trenira njen otac. Strah od muškaraca koji bi joj potencijalno mogli biti privlačni, a u čijim će očima, ako ne bude imala mnogo mnogo sreće, uvek videti prst svog oca koji joj nešto preti i zabranjuje. Preti joj da se ne desi neminovno, a to je da je neko ne razdeviči iz njegovih kandži.

– To je Draganin… zastala je Stanislava kao da u glavi presabira devedeset i petnaest, pa joj je nešto čudno kako nije očekivan okrugao broj, i na kraju sračuna pa dovrši.

– …bratanac. Od teta Gage, znaš?

– Branislava – govori i pruža mi ruku sada se srdačno osmehujući i po prvi put otkrivši osmeh malo više. Počinjem da mislim kako moje analize od malopre možda i nemaju veze sa istinom i da se može biti ustručavala zato što nosi fiksnu protezu. Po tome kako su joj zubi složeni reklo bi se da je blizu da je zauvek skine i svojim umiljatim kestenjastim očima i pegavom nosiću pridoda još jedan adut u osvajanju muških srca, a to će biti blistavi osmeh. Zagledao sam da li ispod ne baš lepe velike kape krije crvenu kosu kako bi upotpunio svoju fantaziju prizvanu iz devedesetih, moj prvi veliki poljubac.

Oko njega mi je, nekako više drugarski, nego devojački, pomogla jedna Ana, koja je imala boju kose koja je na Suncu davala crvenkast odsjaj, umiljate kestenjaste oči, pegav nosić i osmeh sa protezom, onom starinskom, koju je zaboravila da skine. Tako sam za svoj prvi veliki poljubac vezao metalni ukus u ustima i dan danas se uhvatim da duže nego što treba sisam kašiku kojom sam ujutro zahvatio med.

Rekao sam joj svoje ime, i uspeo da se zbunim u tih nekoliko slova pa sam ponovio otresitije. Pružili smo ruke jedno drugom, naše rukavice su se dodirnule, mi nismo. Možda pogledima koji su se sreli na pola sekunde i onda sam skliznuo na njene pegice. Nasmejala mi se i svojim pogledom. Koliko su samo bile uzbudljive njene oči i obrazi, i njene godine. I koliko sam sve to što je naviralo sabijao natrag u sebe da slučajno niti jedan deo, u formi nekog komplimenta ili lepog zapažanja, ne proviri ka njoj. U glavu mi se, kao deo mehanizma poricanja, uvrtela njena goloprsa bista iz tetkine užičke kuhinje i neki mali indijanski ćupovi iz kojih je sa sestrom pila, poznatu po svojoj čistoći, ledenu užičku vodu. Setim se da je ovih dana i dalje na snazi bruka države vezana za istu tu užičku vodu i njenu, usled bolesti univerzalne nenadležnosti, tešku kontaminaciju.

Nastala je neprijatna tišina koju sam nameravao da prekinem pitanjem o Maestrovom kolenu, za koje sam, preko tetke ni kriv ni dužan, saznao da nosiocu donosi velike muke i bolove, kako se debljao sve veće i veće. Međutim Stanislava me je preduhitrila i izjavila kako će njih dve ipak pešaka do policijske uprave Savski Venac, jer tramvajem ionako mogu samo do Palate pravde pa bi dalje svakako morale pešačiti. Dodala je da će im tako biti manje hladno, oko čega se naglas složih sa njom i pozdravismo se brzo uz neizbežno pozdravi tetku i jedno momentalno izgubljeno u etru hoću.

Nisam se mogao otresti utiska da je po sredi bio ipak taktički potez u maniru najgorih komunjara kojim bi se osujetila bilo kakva šansa da Branislava i ja, uprkos njenom prisustvu, zapodenemo nekakav razgovor koji bi posejao nekakvo seme. Ako bi pitali njenu majku, bivšu članicu partijske omladine i tokom devedesetih pritajenog simpatizera JUL-a, seme zla. Naročito ako se uzme u obzir naša razlika u godinama, koja pak u Stanislavinom slučaju nikako nije mogla da joj bude validan argument. Previše sam ipak, bez ikakvog interesovanja, pojedinosti iz života ove žene znao, da bih mogao tek tako da odbacim ovu pretpostavku.  Gledao sam za njima niz Savsku ulicu, pokušavajući da dokučim Branislavinu građu ispod širokog kaputa, i kada su već dovoljno odmakle da se više nisu mnogo razlikovale od bilo koje dve ženske siluete, pomirljivo sam zaključio kako je ispod sve te garderobe ipak mrškasta, onako kako bi se meni sviđalo. Kao da to može imati ikakve veze sa mnom. Ionako ću do kraja dana zaboraviti i njene oči i onaj osmeh sa fiksnom protezom. Takođe se može desiti da se ne vidimo sledećih petnaest godina ili čak da se više nikada u životu ne vidimo, ako bih ja, na primer, emigrirao na Novi Zeland.

Kako bi mi bilo manje hladno šetkao sam gore dole. U jednom trenutku koji se uz malo više pažnje mogao izbeći, i na taj način uticati na sled događanja, posle prvog susreta a pre dolaska tramvaja, pa možda i na događanja u samom tramvaju kasnije, podigao sam pogled sa svojih skupih i petnaest godina starih zimskih čizama pravo pred jednog od mojih mnogih ujaka, majčinog brata od tetke ili možda čak i od ujaka. Skraćeno ujak od ujaka. Baba je imala dvanaestoro braće i sestara, a deda sedmoro, tako da sam imao gomilu familije sa ženske strane koje sam slabo poznavao i retko viđao. Obično jednom godišnje na slavi u novembru, a na svadbama i sahranama sve ređe, jer sam ih uspešno izbegavao. Dobar deo moje familije je zauzeo skoro celu jednu ulicu u predgrađu kada su se sedamdesetih preselili iz Bosne. One koji su se tu naselili još sam nešto kao i viđao i znao po neku priču o njima. Naviknuti na brda i ovde su zauzeli jednu čuku na Straževici, koju je moj ujak jednom prilikom dok je bio novopečeni vračarski turbo buržuj nazvao Stražilovica. Ko zna, možda je u nečijoj otvorenoj lektiri naletao na pesmu Miloša Crnjanskog, pa pežorativno praveći otklon od mesta sa kog je potekao, malo zbrkao pojmove. Taj moj ujak od ujaka je, pre i posle trošenja vračarskog nobles potkrovlja sredinom devedesetih, bio prvi komšija babi i dedi i ne tako retko bi se sretali u životu, obično kada sam im odlazio u posete.

Moj inače istančan instinkt za izbegavanje susreta, neprijatnih pozdravljanja, ili ne daj Bože razgovora unutar vozila gradskog prevoza, pa makar ono bilo i šinsko, ponovo je podbacio, drugi put u razmaku od pet minuta. Mogao bih se opravdati pred sobom da je sve bilo usled nesrećnih slučajnosti. Onih petnaest sekundi, ukupno, gledanja u Branislavu, dok ona gleda u njenu majku, njeno istačkano lice, osmeh ojačan protezom i tople oči, pokušavao sam, još dok su slike bile tople, da kao mito podmetnem, svom regulatornom telu koje me je iznutra upozoravalo da nešto nije u redu, čim se dva puta za redom saplićem o isti kamen slučajnih susreta. U prvi mah mi deluje nedovoljno ali već sledećeg momenta osetim da sam uspeo da se samoumirim i neprijatnosti koje će sada svakako uslediti postaju manje važne. Neće mi biti prijatno, to nikako, ali odlučujem da idem uprkos svojim odbrambenim mehanizmima. Susret sa Branislavom je, iako kratkotrajan, ostavio dugotrajniji efekat, kao one retard tablete.

– Rode moj! – pozdravio me je ujak, tek petnaestak godina stariji mene. Istinski srećan što je ovako neočekivano naleteo na mene na tramvajskoj stanici na Štajgi, pružio mi je desnu ruku, jedinu kojom se služio. Posle šloga koji ga je zadesio u sauni pre par godina, koju je na vrhuncu svoje karijere, a taman pred svetsku ekonomsku krizu, redovno posećivao, po ugledu na ruske oligarhe, cela leva strana mu je bila oduzeta. Mene je više podsećao na mešavinu nekih likova iz romana Viktora Peljevina i Mišela Uelbeka. Taj lik je tokom devedesetih bio sitni vlasnik sitnih kvadrata, istina na ekskluzivnim lokacijama u centru grada, kao i suvlasnik ne tako sitnog ugostiteljskog objekta na crnogorskom primorju. Na desnoj strani mozga je pretrpeo ireverzibilna oštećenja i poslednjih godina je na lečenje i rehabilitaciju potrošio onaj stan sa pogledom na Hram Svetog Save u koji se odselio iz porodične kuće na Straževici, kuće koju je njegov otac, obični stolar iz Bosne sam podigao pre njegovog rođenja. Potrošio je i okovanog džipa (njegova sintagma) i spao na Zastavu 10, licenced by Fiat, doduše novu, koju nije ni mogao da vozi. Izgubio je jedan lokal, koji je ruku na srce, nepošteno i dobio na korišćenje,  a drugi je od kada ga je zadesila nesreća, logično, izdavao. Izgubio je i jednog labrador retrivera, zvanog, logično Badi. Uvek mi je bilo tužno da gledam tog psa sa babine i dedine terase, psa koji je po ceo dan ostajao vezan iza njegove porodične kuće, dok mu je gazda ležao nepokretan, dva sprata iznad.

Zgodna slučajnost, po kojoj se dalo lakše upamtiti par vezanih činjenica, bila je, da se njegov sin jedinac, moj brat od ujaka, odselio u njegov mnogo manji stan na periferiji Vračara, samo par nedelja pre čuvenog mitinga Kosovo za patike, posle koga ga je nesreća zadesila. To je, činilo se tada, bio i konačan kraj devedesetih. Taj je nesrećni skup, za mene posredno bio neka vrsta sreće jer mi je otvorio mogućnost da tokom prolongiranog studiranja zaradim neki dinar. Ispostaviće se da i dan danas, dok sam bez nade upisan kod Nacionalne službe za zapošljavanje, zahvaljujući divljanju nekih nacionalista imam kontakte sa ljudima kod kojih mogu da dobijam nekakav novac. Tako je moj ujak, posle preživljavanja moždanog udara i zbrinjavanja u bolnici, u nekom trenutku bio vraćen tamo odakle je i krenuo. Na Stražilovicu, svojim starim i ne sasvim zdravim roditeljima, sam.

Narodna izreka da se parama ne može kupiti zdravlje u ujakovom slučaju je donekle potvrdila sumnju da je narod koji je to izrekao pored toga što je bio siromašan, što nije greh, bio i zavidan na one koji su imali bogatstvo i novce, ni malo hrišćanski, rekao bih. Kako svi doktori, još od davnina, ne rade besplatno, nego itekako dobro naplaćuju za godine grejanja stolica po razno-raznim čitaonicama, bliže je istini da što više novca imaš, veće su šanse da budeš zdrav, ili makar dostojanstveno bolestan. Tako je džak inostrane valute koju je ujak potrošio na svoje dve operacije na mozgu, lečenje i rehabilitaciju doveo do toga da je dosta brzo ponovo prohodao, a mumlanje pretvorio u dovoljno razumljiv govor, uprkos lošim početnim prognozama istih onih medicinara. Leva ruka, atrofirala i u grču, pak, bila je cena koju je morao, nekad, negde platiti.

Preko savijenih prstiju nosio je jednu crnu rukavicu, čiji su prsti landarali kako se pomerao, i skretali pažnju na ne tako primetan privezak od ekstremiteta koji je nosio uz crnu kožnu jaknu. Profunkcionisao je kao invalid iako je odbijao da sebi prizna taj status. Izgledao je pomalo neartikulisano a zbog prodornih plavih očiju, koje sam i sam nasledio od svoje bosanske loze,  koje su mu davale sablasni epitet licu, upotpunjenom krajem ožiljka od operacije na mozgu, primetnom kroz proređenu nageliranu kosu, delovao je zastrašujuće. Sve ove pojedinosti iz njegovog života sam obično saznavao, kao i ranije, ni ne pitajući, kada bih posećivao babu i dedu koji su živeli do njega, i koji su gotovo pola veka kafenisali sa njegovim roditeljima. U njihovim životima nije bilo drugih dešavanja, naročito od kako su oboje u penziji, pa je naravno njegov zdravstveni bilten bio glavna priča poslednjih godina, kada god bi se saznalo za bilo koji pomak. Pored toga, od pojačanog interesovanja za tuđi život, u nedostatku sopstvenog, ni moji preci nisu bili pelcovani, pa su informacije koje su ih zaobilazile iz prve ruke saznavali iz druge ili treće, i to sve poverljivo delili, članovima uže, a bogami i šire porodice, koji jedva da su poznavali dotičnog.

Iako ga nikada nisam voleo samo zato što se tokom devedesetih obogatio švercujući skupe cipele iz Italije, u tim njegovim očima nalik na moje, bez premišljanja sam prepoznao gotovo dečiju radost što ćemo se danas voziti zajedno jedno vreme, dok ja ne siđem par stanica pre okretnice, sa koje će se on sam, pešaka, peti na Straževicu. Da je bio neki drugi dan u kome se nije desio susret sa Branislavom, pa čak i da je prošlo malo više vremena nakon rastanka koji bi uz ledeno vreme doprineli hlađenju moje, pomalo, od konstruisanja neodrživih fikcija, usijane glave, verovatno bih brisnuo. U najboljem slučaju bih se pozdravio sa njim i izmislio kako moram preko ulice u poštu. Stvarno bih ušao u poštu na Štajgi i onda bih odande gledao kroz prozor kada bi se ujak popeo na tramvaj. Tak tada bih izašao i sačekao sledeći.

Ali on mi je sada odjednom izgledao kao neko na koga se trebam sažaliti i prema kome bih trebao da se ponesem sa malo više čovekoljublja uprkos pogrešnim izborima u prošlosti. On je danas bio bukvalno drugačiji od onog bahatog biznismena iz devedesetih koji je svima stavljao do znanja da se i bez škole može uspeti u životu. Pozdravio sam ga sa blago usiljenim osmehom jer i pored dobre volje da ga ne izbegnem nisam baš bio srećan što ćemo se družiti u, umornim ljudima natrpanom, tramvaju. Trudio sam se da ne blenem u njegovo strano telo koje mu je visilo sa ramena, pogotovo što ono nije bila nikakva novost za mene; i ranijih godina sam ga viđao, uglavnom na slavi kod babe i dede, kada je dolazio željan ljudi i druženja, i to u mnogo gorem stanju, iskrivljenog lica ili gotovo mutavog govora; tada bi se uvek izdvajao neko iz familije, ko ga navodno razume, da ga prevodi.

Ubrzo je naišao naš tramvaj, jedan od onih iz švajcarske donacije, i on se progurao, iako mršav i oštećen, kako bi nam zauzeo mesta. Uspeo je prvi da uđe i da sedne. Desnu ruku držao je na sedištu iza svog, dok sam ja propuštao starije, i od posla, verovatno, umorne gospođe da uđu pre mene.

Od kako sam izgubio svoj prvi, jedini, pravi i na određeno vreme, posao, ovaj svoj poluposao, ako se uzmu u obzir pare koje zaradim za mesec dana, a to je negde oko pola prosečene plate, a kome je na neki način kumovao već spomenuti miting, imam običaj da obavljam između jedan i tri popodne. Nekada između dva i četiri. Takva satnica mi omogućava da se kući vraćam sa radnim narodom koji ima sreće da ima pravi posao, sa punim radnim vremenom. Lažna činjenica sadržana u pažljivoj kreiranoj opseni, da tada nekome ko me ne poznaje, ili još draže, nekome ko me poznaje ali mi se neće obratiti sa više od zdravo, izgledam kao običan čovek koji se vraća kući sa posla, a ne kao neko ko je na birou i spava do podne, određenim danima, kada bi apatija zapljuskivala na duže obale mog ostrva,  činila je da se osećam manje loše i da mi se to loše manje vidi na licu. Sa maskom zaposlenog koji je odradio svoj puni radni dan, a ne samo jedan ili dva sata, za koje je zaradio možda isto koliko i gospođa koja se ustremila na mesto koje je mi je ujak namenio, ušao sam poslednji, i vrata tramvaja su se zatvorila za mnom. Video sam sjaj pobede u očima te odavno poražene žene koja je gotovo sela na jedinu zdravu ruku koju je moj ujak imao, pa sam bez reči mahnuo kao da mi nije bitno, neka ona sedi iza, ja ću stajati iznad njega. Ona bi mogla raditi u pekari ili zatvorskoj kuhinji jutros od šest, kući bi je mogla opet čekati kuhinja, i potpuno nesposobni muž koji ne zna ni jaje da skuva i dvoje kao i ja nezaposlene i nezainteresovane prerasle dece, koji bi svaki obrok da dobiju na gotovo. Ipak sam ja legao kada se ona probudila i nisam se baš umorio na poslu. Sa druge strane, ona je mogla ići do centra da pokupi bezobrazno visoku kiriju koju je uzimala od tri studentkinje iz unutrašnjosti za stan koji je njen otac dobio od firme za vreme Tita, iako je već imao jedan. Iz ličnog iskustva mi je bilo jasno da je ad hoc procena ljudi samo na osnovu fizičkog izgleda, varljiva rabota.

Nakon što sam mu pomogao da otkuca kartu, da se ne bruka za sitnu lovu, smestio se i počeo.

– Rode moj, ideš kući?

– Idem.

(nastaviće se)

Advertisements

9 comments

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s