PETNAEST KORAKA NAPRED, DEVEDESET UNAZAD

(deo prvi od tri)

Štajga.

Prvi put sam za to ime čuo devedesetih. Nisam odmah znao na šta se tačno odnosilo ali mi se nekako razjasnilo prilikom sledećeg pomena. Povezao sam valjda bez nekog posebnog upinjanja, onako kako se obične stvari jedino i daju povezati. Zvučalo mi je kao neka psovka i prva asocijacija su mi bile jeftine kurve ispred Ekonomskog fakulteta. Kurve i haos.

Stajao sam na tramvajskoj stanici na Štajgi ledenog januarskog dana. Zima se dan pre juče  strmoglavo sručila na grad posle prolećnih temperatura koje su vladale između dve Nove godine. Bio sam preko nosa umotan u šal plus dve kape na glavi, prvu ružnu ali toplu i drugu tanku ali modernu, preko kojih sam nosio velike audio slušalice kako bih se izolovao od običnih ljudi i njihovih običnih priča iz gradskog prevoza. Gotovo sam ludeo od nepoznatih mišljenja na poznata pitanja, prostakluka, provokacija, pričanja na sav glas sa samim sobom u punom tramvaju. Preko ove instalacije sam prebacio i kapuljaču od jakne, tako da sam od čula, sa spoljašnjim svetom, delio samo čulo vida. I tužno je bilo to što se moglo videti, smrznute biljke, napuštene životinje i smrznuta i napuštena lica istih onih običnih ljudi. Toliko je bilo hladno da se i sama kapuljača nekako skočanjila, kao da se smrzla, pa sam je prepravljao prema obliku glave, kako ne bih izgledao smešno. Nedavno sam pročitao da se preko glave gubi čak do 40% telesne toplote i tu sam činjenicu spremio kao mažoretkinja zastavicu da njome mašem pred svojom, dve godine mlađom, sestrom ako me bude zezala. Ona se privremeno doselila nazad u našu zajedničku sobu roditeljskog doma, iz stana na Novom Beogradu koji je sama iznajmljivala tek koju godinu, jer su je u tridesetim zadesile velike boginje. Naviknuta da može sve sama, dok nema ozbiljnih problema, na samu najavu istih pretvarala bi se u razmaženo derište koje ne može bez mame.

Kako bi mi bilo manje hladno šetkao sam gore dole. U jednom trenutku koji se uz malo više pažnje mogao izbeći, i na taj način uticati na sled događanja pre dolaska tramvaja, a možda i na događanja u samom tramvaju kasnije, podigao sam pogled sa svojih skupih i petnaest godina starih zimskih čizama pravo pred Stanislavu, prijateljicu moje tetke, ćaletove rođene sestre. Bila je to debeljuškasta i neugledna žena. Od kada pamtim njenu pojavu, nije mnogo pažnje posvećivala sopstvenom izgledu pa je izgledala nekako oronulo, barem petnaest godina starije. Na sve to roditelji su je nagradili incidentom na licu, kako je govorio Zoran Radmilović. Sećam se da se VHS kaseta Radovana III, po kom je on ostao najpoznatiji, kod nas u kuću uselila sa polupraznog rafa Robne kuće Beograd u Vareškoj ulici u Rakovici, u januaru 1994., kada je Deda Avram započeo ekonomsku reformu, negde dvanaest meseci pred Godinu kulture. Zamirisalo je na bolje tada, pa su se moji častili VHS kasetom, a i sestra i ja smo dobili po jednu, Američkog Nindžu I, sa Majklom Dudikofom za dečaka i sinhronizovani crtani Čudesna šuma, za devojčicu.

Stanislava je takođe bila umotana kao beduin, sa rasparenom kapom i šalom, nekakvim pončom i kaputom i čizmama koji su izgledali kao da su skinuti sa neke vešalice iste one Robne kuće Beograd, iste one devedeset četvrte. Nedavno je ostala bez posla u belgijskoj ambasadi, kako sam pre par dana na slavi, saznao od tetke, ni ne pitavši. Moglo bi se reći da su priče kako je Briselu stalo do nas ipak za knjige braće Grim. Pogled joj je bio utučen. Izgledala mi je razočarano, isto onako kako sam i sam sebi izgledao kada bi se nenadano susreo sa tako omraženim ogledalom.

Nije bila sama. Pored nje je stajala njena starija ćerka Branislava. Nikada neću znati zašto takva  imena devojčicama, ako nisu sećanje na nekog potomka, mada i ta mi je priča bedan izgovor. Inače mlađa ćerka se zvala Vladislava i uvek mi je trebalo par sekundi vremena, kao i sada, kada bi tetka pričala o njihovoj porodici, da ponovo posložim ko je ko u priči. Dete devedesetih, sada stasala devojka, godina koliko i izlizani i u garaži izgubljeni VHS sa jubilarnom predstavom iz Ateljea 212. Pre neku godinu moji su se, ovaj put dosta lagodnije, častili DVD izdanjem istog kultnog snimka.

Trudio sam se da na svom, koliko od niske temperature, toliko i od nedostatka temperamenta, ledenom licu, ne odam znake oduševljenja što se iz ljubavi dvoje ne baš lepih ljudi, rodila jedna veoma lepa devojka. Mada i hronični nedostatak devojke u mom životu izazivao je oduševljenje, koje sam pre ispoljavanja krajnje svesno potiskivao, gotovo svakom novom mladom ženom. Njen otac, Stanislavin muž, koga smo svi iz pijeteta zvali Maestro, iako za mog sećanja nikada nije obavio nikakav majstorluk, bio je pravi, što u današnje vreme znači jedini, prijatelj moje tetke, još od pre devedesetih. Pored toga je bio i debeo, ćelav i imao je sitne oči i kratke prste. Iz meni nepoznatog razloga bio je ljubitelj umetnosti, likovne i muzičke ispred ostalih; da li same umetnosti ili pre umetnica, ostaje nejasno. On je važio za duhovitog čikicu koji je u SFRJ preda mnom jeo flomastere dok je tokom devedesetih i lutanja za pravim imenom i granicama države, kao i u mojim pubertetskim lutanjima za pravim odgovorima ko sam zapravo ja, bio čova koji je pričao masne viceve i na slavu kod tetke, dolazio u košulji sa stotinama šarenih WC školjki. Od njega sam naučio da se za onu žensku stvar, koju sam tih godina mogao videti samo kod Karin Šubert i Marine Lotar na ćaletovim VHS kasetama zaduženim od komšije Bore, kaže mindža. Do tada sam znao samo šta je nindža.

Razočarenje je jedino čime je sada isijavao ovaj okruglasti čovek koga sam sve ređe viđao kod tetke, neakademske slikarke, na slavi a priče koje mi je ona pričala o njemu uvek su bile opisane nekom jurnjavom, osenčene stresom i pocrtane lošom srećom. Na sve to bio je sve deblji i deblji, i na gomilu problema koje je svakodnevno prekopavao popelo se i njegovo do pre neku godinu, uprkos gojaznosti, solidno zdravlje.

Potpuno me je porazila priča koju mi je tetka jednom prilikom u nekoj polutajnosti ispričala a ticala se njegovih ćerki. Navodno bio je strog otac, što njegova ranija šarlatanska pojava nikako nije mogla da najavi, i branio je Branislavi i Vladislavi, sada punoletnim curama da imaju momke. Ili  je pokušavao da im brani. Iznenađenje je bilo neprijatnije kada sam saznao čiju stranu je zauzela majka. Mrcvario ih je sa muzičkom školom od kada znaju za sebe iako od njihovih karijera, kako na instrumentu, a tek na solo-pevanju, po svemu do sada viđenom, nije bilo ništa. Ne samo da je muzika, kao i svaki drugi oblik umetnosti, pa čak i kao većina drugih talenata, ovde bila u potpunosti marginalizovna, ruku na srce ni njih dve nisu bili nikakvi retki biseri. Cela priča ostaje nejasnija, i dobija apsurdni pogovor, ako se uzme u obzir da Maestro nije bio nikakav neuspeli dirigent ili bilo šta slično, koji je svoju frustraciju neuspehom u mladosti pokušavao da izleči kroz ćerke. On je bio samo neuspeli majstor, sa srednjom stručnom spremom i jednom ocenom u besplatnom indeksu Elektrotehničkog fakulteta. Majstor zastarelih elektronskih instalacija u privatizovanom državnom preduzeću, sa ne baš svetlim futurom. Njegova, možda jedom isprovocirana strogost još mi se više zgadila kada sam to saznanje povezao sa jednim ranijim susretom koji smo imali na nekom koncertu u bašti SKC-a. Tada je, naime, njegova pratilja bila neka u kožne pantalone utegnuta gospoja, preterano i bez ukusa jebozovna koja je čak i takva bila privlačnija od Stanislave. I taj sam susret trebao izbeći i poštedeti sebe nekih vizuelizacija, ali valjda ako je čovek svakodnevno na oprezu dešava se i zamor materijala, pa se dese i propusti, i na nekoga nabasaš. Tetki nisam ispričao ništa jer nisam tračara i mene u suštini sve ove priče nisu uopšte ni zanimale, ali sam ih ne tražeći dobijao subotom uz čaj i kulturni dodatak Politike. Mnoge sam stvari nakon devedesetih počeo brzo da zaboravljam ali sam i dalje bio kadar da pamtim tuđe tužne priče.

– Znaš li ko je ovo? – pitala je Stanislava svoju ćerku preda mnom koji sam sav u crnom, zamotan i sa bradurinom od septembra.

(nastaviće se)

Advertisements

33 comments

    1. Možda na ovom mestu ne bi bilo zgorega da napomenem da je svaka podudarnost sa stvarnim likovima i događajima namerana, do određene mere, takođe, namerno izvitoperena, tako da to nisu više isti likovi, a glavni junak ima veze sa autorom koliko i devedesete sa današnjicom.

    1. To su ti detalji od kojih patim, nekada funkcionalni, višeznačni a nekada samo ukrasni. Jednom mi je neko pametan rekao da i imenom može da se doslika karakter (ili u ovom slučaju stavi akcenat na scenografiju). Može cijela, kasnije u toku dana.

  1. Da se nadovezem na deda Avrama i godinu kulture pa da kazem da nema Bajke i Vlade ili ih mi ne vidimo (a mozda je i tako bolje) i Majkl Dudikof :) Ortak Kovac se svojevremeno zabavljao sa ribom koja se zove Stanislava, mislim da sam tada prvi i poslednji put upoznao osobu tog imena

  2. Mislim da sam ti vec rekla da imas lepo izgradjen, specifican ton pripovedanja: lagan, nenapadan, a celovit. Flober je svoju “Gospodju Bovari” pisao na taj nacin- cela knjiga kao jedno pletivo, bez prekrojenih delova, mesta na kojima se vide prekidi, nastavci… A to se, nekako, uvek oseti kad se dotaknes porodicnih tema, kad je rec o intimnim odnosima unutar porodice, oseca se poseban pripovedacki senzibilitet, gotovo emotivnost, nesto kao seta, cak.
    Videcu vec kakav je rasplet, ali ocekujem dublju smisaonost, nesto sto ce isplivati na kraju kao opsti utisak, uslovno receno, bilo da je o vremenu, bilo o pojedincu. To je ono sto prici daje “tezinu”. (Ili ce doci do neocekivanog zaokreta radnje, ja navedoh samo jednu od opcija.)
    Mislim da, kad bi ostavio na misaonom nivou duhovite doskocice I asocijacije, ovo bi zaista bio jedan ozbiljan I kvalitetan tekst. No, ne kazem da sada nije, I taj element pripovedanja moze da bude deo tvog licnog senzibiteta itd. Al, eto, to je jedna ideja. Porodicni odnosi, pozadina odredjeni period ( devedesete su odlicne.) I razvijas likove ili lika (koji moze da bude pripovedac, a I ne mora nuzno.) Danas sam bas cula u intervjuu jedne glumice kako kaze da glumac, kog bilo doba, mora da prepozna to vreme/ ljude I ospolji ih svojom glumom tako da gledaoci osete tu poistovecenost, prepoznaju se u njoj. Glumac je taj koji treba da traga, otkriva I “ulazi u kozu” tih ljudi, odredjenog staleza, vremena, ideologije, ne treba I vecinom nece publika, tj. citaoci da prave taj napor. Glumci svojim umecem na sceni zapravo daju tumacenje dela, razresenje lika u njegovoj biti. Knjizevnost ima tu prednost da ode I korak dalje od toga, da dalje razvija likove I zadire u njihovu psihologiju itd. Jedno od najvecih vrednosti knjizevnosti je upravo u tome da dirne, da citaoca dovede do momenta prepoznavanja, poistovecivanja…
    Svidja mi se kraj. Bas je efektan.

    1. Misliš kraj prvog dela? Na samom kraju, cele priče, sam se malo ispomogao, da podebljam, muku glavnog junaka. Međutim ono što je napredak koji prepoznajem je da sporedni likovi nisu u funkciji glavnog, nego su nezavisni, i nadam se, svaki za sebe dovolje upečatljiv… Čini mi se da je ovde sadržaj poruke bio u praznini prostora u kome odzvanja. Gracies za effort D. I za Gustava.

  3. Da, kraj ovog. Gde su ostali?? :) Dobro, I to je svojevrsni postupak- svi likovi su koncentricno postavljeni oko glavnog, ponaosob prazni I sluze samo kao reflektori- glavni junak je u fokusu.
    Citaj, kad god ugrabis vremena: I novine, I popularnu literaturu I klasike- samo tako ces uvideti sta je to dobro, sto ti odgovara, sto treba da forsiras ili promenis ili pokusas da ostvaris. Novine su odlican izvor materijala za size- ti posle lako nadgradis mastom osnovu, prica sama krene, samo je poteban taj pocetni impuls, da te “pecne” nesto ;)
    Procitacu, pa cu ti reci, tj napisati. Nema na cem, rado citam, nego nemam vremena nesto, a mrzim da povrsno bacim pogled. Usmeno bih imala svasta da dodam, ovako ispadne nasiroko, a nisam sigurna koliko se uhvati sustina.

    1. Biti će do sedamnaestoga, ako hoćeš preko reda, neki su tražili, poslao sam… Hvala za savet, već koristim te metode, evo, mislim da će sve u martu, računajući i već završen Hororskop, biti ‘povučeno’ iz pisane neknjiževnosti. Pa da bude i to usmeno, kada prođe usmeni iz sintakse (:

      1. Da si fizicki prisutan, I would’ve kicked your ass. Nema na cemu. :)
        * Nemas bazicno obrazovanje, a u toku si sa sintaksom? hm…

              1. Mislis, srpska knjizevnost I jezik sa opstom knjizevnoscu? :) 06, kolega. Isti spisak cekamo. *Eeee,… zaato je tebi sintaksa poznata. :)

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s