NEKE TAJNE SU DOVOLJNO MALE KAO VRH LEDENOG BREGA

Sudija je voleo da sam šeta po groblju. Nikada u svom rodnom mestu. Tamo bi ga neko video. Neko bi onda ispričao drugome, malo bi dodao, malo bi oduzeo, pojavila bi se glasina. Zatim bi se glasina raširila i počela bi da se javljaju nagađanja odgovora na pitanja, Zašto? Kako? Kada?… Svako nagađanje bi se završavalo osudom, a ako nešto sudija nije voleo to je da njemu sude svakojaki neuki brbljivci. Zato je koristio svaku priliku kada je poslom putovao u glavni grad da prošeta centralnim velegradskim grobljem. Moglo bi se reći da je to bio najlepši park u kojem je on ikada bio. Spomenici i nadgrobne ploče su bile ušuškane u breze i vrbe, hrastove i platane, borove i jelke, čokote ruža, leje smilja, žbunove lavande… Neprimetno se gubio iz zgrade suda po obavljenom poslu i umesto na autobus iz grada, sedao je na tramvaj koji je vozio put njegovog omiljenog mesta. Na ulazu, ispred same kamene kapije kupio bi od prodavačice cveća, par crvenih gerbera, i nečujno nestao iza prvih većih spomenika i mauzoleja. U malom mestu gde je živeo, nedaleko od glavnog grada, svi su znali  da je kao dečak ostao bez roditelja i da ga je odgajao deda. Oni su nastradali u brodolomu na okeanu i nije se znalo gde počivaju. Posle duže šetnje, izabrao bi nasumice jednu ploču pod kojom su pokopani ostaci nekih dvoje, muža i žene srednjih godina i ostavio bi cvetove na mermer.

Prodavačica cveća je volela da uči nemački. Nikada u svojoj rođenoj sobi. Nikada ni u kupatilu, gde je krišom pušila cigarete ili u kuhinji gde je krišom pila belo vino. Tu, u kući, bi njen deda, koga je mnogo volela, mogao da je čuje. Znala je da je deda teškom mukom preživeo nemački logor u kome je nastradala njegova prva ljubav, tada još uvek mlada devojka, gotovo njenih godina sada. Nije htela da izaziva poglede ili komentare od kojih bi se oboje osećali loše. Zato je u svojoj kutiji sa cvećom koju je krila iza kapele na samom ulazu krila i mali rečnik nemačkog koji bi joj pravio društvo kada je dan bio spor. Vežbala je reči kao što su mama, papa, eltern, Ich liebe dich, Ich vermisse dich… U ulici u kojoj je od malena živela sa dedom koji je uzgajao cveće za nju, svi su znali da su je roditelji napustili rano i ostavili na brigu tek oslobođenom starcu. Nikada se nisu javljali ali je od nekih dedinih poznanika koji su povremeno navraćali uspela da načuje dovoljno pojedinačnih informacija od kojih bi sastavila kakvu takvu sliku o njima. Oni su razdvojeni živeli i radili u istom gradu u Švajcarskoj i njena je jedina želja bila da uštedi dovoljno novaca da može da ode da ih poseti. Želela je samo da ih upozna, dalje od toga nije želela da ima nikakve planove.

Deda prodavačice cveća je voleo da često ide u poštu. Nikada u veliku poštu u naselju ili u glavnu gradsku poštu. Voleo je da ide u malu poštu u ulici u kojoj je stanovao koja je samo primala pisma i novac, imala telegraf i telefon. Postojao je samo jedan razlog zašto baš tu. U maloj pošti iza šaltera za predaju pisama je radila crvenokosa lepotica sa plavim očima i pegavim obrazima. Kosa uredno razdvojena na pola i bela košulja sa par otkopčanih dugmića iza uokvirenog šalterskog stakla pravila je davno izgubljenu sliku devojke u koju se nekada zaljubio. I sada se stari cvećar zaljubio, ali je to morao da krije jer ko bi poverovao u iskrena osećanja koja je kao svoje cvetove uzgajao prema devojci koja bi mogla da mu bude unuka. Čak i kada bi se nekako otkrio pred njom ne bi znao šta dalje sa njenom mladošću i lepotom. Zato je samo ćutao i smejao se simpatično kako starci jedino mogu da se smeju i slao svoje čestitke. Sve je počelo kada je jedne godine slučajno odlučio da pošalje čestitku za rođendan svom logoraškom saborcu i susreo se preko stakla sa njom. Od tog dana svaki put kada bi se uželeo njenog belog porcelanskog lica, koje mu je ulepšavalo dan, slao bi rođendansku čestitku nasumično izabranim sugrađanima iz imenika. Čestitke je sam pravio.

Radnica pošte je volela svoje telo. Bila je mlada ali nije imala muškarca. Nikada nikome nije rekla da subotom odlazi da pozira za akt budućim slikarima i vajarima na akademiji umetnosti. Od kako je pošta otvorila malu ispostavu u naselju u kome je živela tražila je i dobila premeštaj iz glavne gradske pošte. Za nju je to značio povratak na šalter i povratak na koverte i pisma ali takođe je značilo i slobodne subote koje do tada nije imala. Odmah je odlučila da se prijavi na stalno otvoren oglas na akademiji. Prošetala je od stana koji je sama iznajmljivala, pored radnog mesta i prečicom preko centralnog gradskog groblja, koje je doživljavala kao jedan od najlepših parkova.  Spomenici i nadgrobne ploče su bile ušuškane u breze i vrbe, hrastove i platane, borove i jelke, čokote ruža, leje smilja, žbunove lavande… Stigla je na akademiju, predstavila se i nakon kratkog većanja prisutnih profesora i profesorki primljena je prvo na jedan semestar a kasnije i na neodređeno. Rečeno joj je da može da dolazi dokle god joj ne dosadi, samo da im javi na vreme kada odustane. Nikako nije moglo da joj bude dosadno. Za tako nešto njeni roditelji bi je sigurno osudili. Pozivali bi se na stid i sramotu pred drugima. Umesto postiđena ona se osećala slobodno. Umesto hladnoće osećala je toplinu koja je obuzima svaki put kada bi odvezala ogrtač koji je kačila na čiviluk pored svoga trona. Ona se umesto ukočeno osećala tako razdragano dok bi zauzimala pozu iz koje se neće mrdati dugo, cvetala je iznutra. Roditeljima nije govorila za premeštaj i uredno je nastavila da odlazi nedeljom rano u malo mesto nadomak glavnog grada, njima u posetu. Prvo bi sa majkom otišla u crkvu, posle bi pomagala oko nedeljnog ručka i kasnije bi sa ocem pričala o tome kako je kome u državnoj službi. On je tvrdio da je čovek manje sebičan i da se teže iskvari kada radi za državu. Ona se u sebi nije mnogo slagala sa time ali zarad mirnog popodneva nije protivrečila. On bi naposletku zadremao a majka bi je predveče otpratila na poslednji autobus za glavni grad.

 

***

 

Pisaća mašina je prestala da udara slova. Čuo se brzi okret točka za oslobađanje papira i potez koji je razmrdao ustajali vazduh u radnoj sobi. Brže bolje je papir sklonjen u donju fioku ispod koje je bilo prostora za jednu fasciklu koja je dobila još jedan pridruženi element. Tako je brzo sve otpakovano i zapakovano i vraćeno na skrovito mesto da čak i da je bilo nekog blizu stola, ne bi video išta više od neobeležene bele korice i podebljani manji broj stranice novopridošlog lista. Broj 197. Kao dlanom od dlan sve je bilo ponovo nevidljivo a na slobodnu stranu stola, tamo gde su bile šolje za čaj, i tanjir sa mrvicama hleba, kora pomorandže, načeta čokolada i kutija od naočara stavljen je papir.

– Završio sam još jednu priču! Juhu draga, kada ćeš da je pročitaš? – zvao je glas preko stana iz radne sobe na terasu gde je smirena starija žena upijala Sunce, pila sveže ceđenju limunadu i čitala knjigu. Bio je to klasičan krimi-roman, ni nalik onome što je njen muž pisao.

Već dugi niz godina ona je njegova najveća podrška u pisanju u kome je bio cenjeni pripovedač kratke forme, nekada koliko sudija nekada koliko cvećar. Svaki tekst koliko bio loš, ili dugačak, promašen ili genijalan prvo je dobijala na čitanje i njen je sud, bez obzira šta bi govorili njegovi urednici, a tokom godina bilo je tu svakojakih individua, od vrednih do bezvrednih, jedino ozbiljno cenio.

– O čemu se radi? Znaš da ti neke teme ne idu – govorila je dok je ulazila polako sa terase kroz dnevnu sobu prema njemu. Razvezana kućna haljina vukla se za njom nečujno kao senka.

– Pa nešto kao o tajnama. Ne bilo kojim tajnama, ili nekim velikim tajnama. Malim tajnama koje svako od nas čuva za sebe. Koje ne bi trebalo nikoga da povrede ali se uvek neko nađe uvređen, manje ili više. Zato ih čuvamo. Ne znam baš najbolje da objasnim, razumećeš ti, ti si iskusna žena – nasmejao se blago, računajući po ko zna koji put koliko je tačno stariji od nje.

Naravno da je znao o čemu priča. Njegova mala tajna koju je pohranio u neobeleženu fasciklu u skriveni pretinac svog radnog stola bila je roman koji je pisao već neko vreme, u potpunoj tajnosti, ne rekavši njoj ni reč o tome. Planirao je da tek kada ga završi do poslednje reči, samo izleti pred nju i kaže: Ovo je moj prvi roman.

Ono što pak nije znao,  je da svoju tajnu nehotice odao prepuštajući joj list sa juče otkucanom pričom o četvoro ljudi povezanih sudbina koji svako za sebe taji po neku, reklo bi se, sitnicu.

Dok je završila sa čitanjem priče na terasi bila je u potpunosti sigurna da njen omatoreli klinac, kome su godine samo prosedele kosu i naborale lice, promašivši duh u velikom luku, ima tajni rukopis na kome radi i za koji joj ne govori i sa kojim će da izleti pred nju kada bude u potpunosti gotov.

Ostavila je papir na sto i ustala je da sipa limunadu u čašu. Mirišljavi napitak je potekao iz bokala a ona je podigla pogled prema dnevnoj sobi. On je prolazio, prema kuhinji noseći tanjir i šolje za čaj, koru od pomorandže i načetu čokoladu. Uputio joj je naivan ispitivački pogled ne bi li je izazvao da kroz njenu mimiku dokuči da li je nešto posumnjala u vezi sa rukopisom. Priča je bila poprilično sugestivna. Reči koje je izgovorio su još više skrivale njegovo pravo interesovanje.

– Kako ti se čini?

Susrela je njegov naivan ispitivački pogled dok je tek tako prolazio prema kuhinji i nameravao da je upita što i svaki put, Kako ti se čini?, isto pitanje godinama unazad. Ali gledao ju je drugačije, kao da ga nešto drugo stvarno zanima. Odgovorila mu takođe naivnim pogledom kojim nije mogla ni najmanje da oda svoju veoma osnovanu pretpostavku o rukopisu koji je krio. Reči koje je izgovorila još više su skrivale njeno saznanje.

– Dobra je, odlična čak. Sudija je mogao da bude i priča sam za sebe…

Samo se simpatično, ali nekako dečački, osmehnuo dok je već nestajao prema kuhinji. Čaša je bila do prst od vrha napunjena limunadom i dok se vraćala u stolicu za ljuljanje i tražila obeleženu stranicu krimi-romana koji je malopre nakratko prekinula, osećala je da se ponovo zaljubljuje u svog lucidnog starca koji je po kuhinji čagrljao tanjirom i šoljama za čaj.

Advertisements

33 comments

  1. “Dok je završila sa čitanjem priče na terasi bila je u potpunosti sigurna da njen omatoreli klinac, kome su godine samo prosedele kosu i naborale lice…” rekla bih da je umesto “dok” trebalo da stoji kad ili čim :)
    Inače, dopada mi se, potsetila me je na to kako se svi mi ponekad pravimo da nešto ne vidimo, ne znamo ili ne predosećamo da ne bismo pokvarili iznenađenje i koliko ima nežnosti u tome. Gotovo da se može zamisliti slika kako se neka ona “ponovo zaljubljuje u svog lucidnog starca koji je po kuhinji čagrljao tanjirom i šoljama za čaj” iščekujući neku novu “skrivenu” stranicu romana u nastajanju :)

    1. Videću za ove priloge, kada budem opet čitao, priča je dosta sveža pa nije prošla dovoljno čitanja… To njeno pretvaranje na kraju je drugačije od teme namerno, jer je i okruženje drugačije, realno, van priče u priči. A tema su tajne, male lične bezazlene, naizgled…
      Mislim da još nisam dobar za roman ali priče su duže tako sam valjda na pravom putu…

      1. Pretpostavila sam da je “sveža” i meni se to često dešava, zavrsim je, žurim da je postavim, i onda kasnije vidim da bih i imenjala, a i morala da isparvim neke stvari. Tajne… da naizgled bezazlene, naoko male. Lično, preferiram priče jer mislim da ih treba umeti napisati, pogotovo kratke priče. A roman, dođe to vremenom, verovatno. Meni je interesanto kad roman čini više priča koje, naravno, imaju vezivo.

  2. Horhe, mene strah tebi reći da je ovo divno :) ali pošto sam ja jedna hrabra žena – čovjek napisaću da je ovo – fantastično! Priznaj da si do sad napisao nekoliko knjiga koje se godinama uspješno prodaju! Priznaj!
    A ako nisi, priznaj da hoćeš :)

    1. Provalila si me crna Darinka! Sve priznajem ništa ne potpisujem (inače priča je počela sa tim naslovom ali nije joj se dalo). Pravo ime mi je Vesna Dedić i penjem se često Balkanskom ulicom…

  3. sve ce price zavrsiti na jednom mestu, kao i ljudske ” ušuškane u breze i vrbe, hrastove i platane, borove i jelke, čokote ruža, leje smilja, žbunove lavande… ” a ostale u knjizi.( ne umem da dajem mito, da hvalim i ne umem da pobegnem od sebe :) )

    1. Rekao bih ‘neke će priče…’ neke će živeti duže od ljudi koji su ih živeli… Naravno fizičarski si u potpunosti u pravu, priče nema bez ljudi, što je krajnje izvesno…

      1. istina je i to “reko bih”. A likovi imaju slicnosti, sa svojim gubitcima i tajnama i ne znam da li imaju jos nekih dodirnih tacaka, sem sto se preplicu ( da ne fantaziram). U opisu crvenokose pegave sam ocekiva opis crnog brusa koji izviruje pod belom kosuljom. :), tako nekako cudno zapamtim neke detalje koji si pisao. Tako da hajde , roman, price, sta god, vreme je.

  4. Nadam se da starost nije samo limunada, knjiga i bauljanje po kuhinji.

    P.S. I mene interesuje u kojoj fioci skrivaš svoju knjigu? :)

      1. Sve. Prvi deo otkriva karaktere u okolnostima koje su vrlo privatne. Emocije, zelje, planovi… Nekad ljudi nisu spremni da podele, i ne moraju. Naglasak je na ‘podeliti’ a ne ‘otkriti’. Privatne stvari su privatne stvari. Nijedna medju njima nije zlo, i nikome ne steti.
        Drugi deo je drugaciji zato sto vise nisu pojedinci vec par. Dinamika je drugacija. Ali ta sigurna zona i ljubav, prihvatanje… to je vise poenta od tajni. One ce se pokazati kad dodje pravo vreme.Postoji definitivno trenutak kad tako nesto preraste privatnu zonu, ali ovde se to jos ne oseca. I meni se ovako kako jeste mnogo dopalo.
        To su moji utisci :)

    1. Istina imam tri fioke, da sam makar kucao od kuće ne bih se zanosio i slagao. Mislim da će sledeće renoviranje biti u cilju izbacivanja i te tri. Fioke traže da se nešto sakrije u njih…

      1. Gde postoji želja, nađe se i rešenje a i tvoji putevi života dovešće te upravo tamo, gde ti odabereš…

  5. vrlo lepo napisano i sa vrlo mocnom temom. Meni se svidja ono “Pa nešto kao o tajnama. Ne bilo kojim tajnama, ili nekim velikim tajnama. Malim tajnama koje svako od nas čuva za sebe. Koje ne bi trebalo nikoga da povrede ali se uvek neko nađe uvređen, manje ili više.” dobar si sudija sveta…i bio bi to dobar roman…

  6. 1. Ponekad neki kao pisci poslušaju svoje kao urednike. (Može i bez kao, naročito za pisce.)
    2. Ovakva mi starost ne bi teško pala.
    3. Mislim da znam šta imaš u fiokama.

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s