NA KRAJU DANA VERUJEM DA SMO SE ODUVEK BORILI ZA ISPRAVAN CILJ

Dobro sam zapamtio datum, sasvim dobro. Bio je Badnji dan, Badnji dan hiljadama milja od kuće. Prvi put nisam bio u krugu porodice. Mislio sam samo kako je sada u Ajdahu? Ništa toplije nego ovde. Ali tamo je sledilo veče. Pravo Badnje veče. Kod mene, u zasedi, bilo je blizu ponoći. Sakriven od pogleda, sakriven od noći, prva brigada, osamdesetčetvrte pešadijske divizije, nadgledanje i kontrola. Dobili smo obaveštenje da Hajnis žestoko napreduju sa Ardena, da su prošli Bastonj, koji je pod opsadom, i da su namerili preko našeg polja nazad na Mezu. U daljini su se čule sporadične borbe i kao druga linija, očekivali smo ih već danima, nervoza je rasla do tačke usijanja. Vani je pak bilo ledeno. Netaknuti sneg je svetlucao s vremena na vreme kada bi se oblaci makli ka planini da ih proguta.

Ništa ljudsko se nije dalo čuti na straži. Umorni od višemesečenog napredovanja još od iskrcavanja, skriveni u napuštenoj farmerovoj kući, stražarili smo jedan po jedan. Jedino se čuo potok koji je bio granica imanja na kome smo čekali. Da je tišina potrajala još koji tren i on bi stao.

Bio je moj red i seo sam iza tih velikih cepanica koje su bile namenjene za ogrev ali su poslužile kao zaklon. Sve što se videlo bilo je to polje prekriveno snegom odakle su trebali da dođu, kažem ti Sem, da nije pao sneg bilo bi crno kao u grobu. Da li me je prevario san ili su se oblaci neprimetno nagomilali i smanjili svetlo, u trenu sam ugledao tog mladog čoveka, dečaka ustvari, kako mi se približava preko polja. Puzio je kao pseto, gotovo jedva da bi se video da nije ostavljao debeli trag za sobom. Bio se približio toliko da sam mogao čuti škripanje snega jasnije nego potok. Ne, nisam odmah nišanio u njega, samo sam otkočio pušku. Puštao sam ga da priđe. Kada je došao do potoka ustao je iako se u snegu sigurno skvasio. Približio mi se na svega nekoliko koraka i nastavljao je prema meni. Zagazio je u potok, i da li zato što nikada nisam otišao da vidim dubinu tog toka ali izgledalo je kao da hoda po vodi. Bio je bos.

Kada je zakoračio u dvorište, senka se navukla na njegovu pojavu, zavukao je desnu ruku u svoj raskopčani kaput i dok je polako izvlačio vani, video sam detonaciju koja me diže u vazduh, kao i moje saborce. To je bio njegov trenutni kraj. Digao sam nišan iza posečenog drveta i ispalio jedan metak pravo kroz srce. Nije bio ni tri koraka od mene.

Pao je leđima na jedno malo ostrvo svetlosti u mraku tog prokletog dvorišta i trebalo je da ga vidiš tada, Sem. Njegove kao nebo plave oči, bledo lice i svetlu kosu, njegovo lice, treblao je, trebalo je da vidiš njegovo lice, Sem. Bilo je to lice anđela. Ali morao sam da ga ubijem Sem. Morao sam. Mogao je da nas digne u vazduh.

Bio sam budan ceo dan Božića. Plašio sam se da zaspim. Imao sam osećaj da će mi se kada zaspim on vratiti. Svako malo, već pedeset godina on mi se približava postelji dok idem na počinak. Vidim trag koji ostavlja za sobom, krvlju poprskan. Nekada od sredine polja ide uspravno, veoma značajno prema meni i gleda me direktno u oči iako sam skriven iza onih cepanica. Nekada ima urednu uniformu i orden za hrabrost zbog bombaške diverzije koju je izveo. Nekada njegove čizme propadnu nekoliko inča u potok koji pregazi kao da je bara. Mada ubedljivo najviše puta preda mnom zavlači svoju desnu ruku u nedra. Nekada je to poderani seljački kaput, nekada je ista ona uniforma a nekada je samo košulja za spavanje, po onoj zimi, Sem.

Ali nikada, niti jednom za sve ove godine, a to su hiljade noći, nikada ne vidim do kraja šta je zapravo imao u ruci.

I ovde dolazi Sem, i ovde. Na ovaj otpad staraca, gde su veterani ostavljeni da strunu. Bio je i sinoć kod mene pre nego što sam legao, ušao je na vrata sobe kada sam isključio svetlo, sa desnom rukom u kaputu koji je imao rupu na srcu. Kao da je hteo samo da se uveri da sam otišao na počinak. Nije me ni pogledao, Sem.

43 comments

    1. Lik dečaka je iskorišćen samo da se karakterizuje Semov prijatelj, nema tu vrstu volje o kojoj pišeš. Ovo za dan OK ali nije presudno. Zapravo je o američkom verovanju da čine pravdu bez obzira na cenu. Ovim ne amnestiram nacizam niti umanjujem njihov doprinos samo postavljam pitanje čuvene kolateralne štete.

    2. ok, jasno mi je da ostaje nejasno da li i sta je sa rukom ,da se pojaca borba sa ” savescu” da se ipak veruje da je nesto bilo. U principu malo sam prosirilila u glavi i da ima nesto u ruci, isti mehanizam radi. Sve potice od fanatizma ljudi koji su spremni da udju u bestialne tokove ( izmanipulisani , ovako onako) a to je rat ili bilo kakavo nanosenje zla drugim ljudima, zarad nekikih ciljeva. i takvi, veruju u ono servirano bez opterecujucih misli , ” a sta ja mislim o tome”.

      1. Tačno tako, nije ni bitno šta je nosio, jer se ovaj bori za ispravan cilj… Borba protiv fašizma je ispravan cilj, pa opet, ima li ona cenu? Ili cilj opravdava sredstvo? Sve je uklopljeno da bi se istaklo to pitanje, mir i tišina, 1 na 1, dečak nema uniformu (koja se pojavljuje u košmarima, da umiri savest, iako nije siguran ni da li je pogrešio). Asocijacije na nekakvo božansko biće su takođe u funkciji merenja te cene…

  1. Rat je meni uvek bio apsurd čovečanstva, jer su to destruktivni nagoni izopačenih osoba, ne um i emocije. Ali kada se desiš u njemu, i ne možeš da izbegneš, jedino što spašava razum, po meni, je misao tvog naslova. Jer kako da opravdaš sebi kao pojedincu, realnu situaciju da si ubio nekog? Zbog čega? Realno. Zbog nametnutih ‘nacionalnih ideala’. Bilo koja nacija da je u pitanju, kada mislim o pojedinačnom slučaju, mislim da razmišljaju slično. Jer čovek, ko god bio, kad ostane sam sa sobom, ne može da pobegne od toga šta je uradio. Druga je situacija, kad pričamo o globalnim političkim odnosima i propagandi.
    Svakako si lepo dočarao ovu priču.

    1. Imao sam prilike da pričam sa amerikancem koji radi za SD i lik mi priča da on i dalje duboko veruje, i to tako iskreno govori, da je bombardan ’99 bio za opravdan cilj. Inače vozimo bicikl uz Avalu, godina je 2012. Pazi sintagmu ‘kolateralna šteta’. Pa civili u Avganistanu, Iraku, Vijetnamu… Rat jeste užas ali zna se i ko najviše i stalno ratuje.
      Nema ovde mesta pojedinačnom tumačenju, ne zove se lik kome se jada Sem. Znaš šta piše na njihovim posterima kojima te zovu u vojsku, koja se plaća svima, pa je i rešenje za nezaposlenost: Uncle Sam want you!

      1. Da, razumem sad, iz koje perspektive pričaš. Znam i da je 30% njihove prozvodnje ”mrtvo” tj. proizvodnja tenkova, projektila i svih dodatnih sprava…Posebni krizni štabovi koji postoje da bi stvarali targetirana žarišta u svetu, ne bi li serije proizvoda prodali…
        A indoktrinirana misao, teško se menja…Mudrije to rade od Gebelsa…Samim tim, kolateralna šteta je nužna i nije ”emotivno ljudska”… na žalost

        1. Šta je najcrnje? I posle svih neuspeha, pogrešnih procena i generacija odraslih i ostarelih, on(i) stvarno veruje i dalje (u ono što mu se priča od prve godine koledža). I kako onda kada se desi nešto nalik na ovo u priči, takav neko da objasni sebi, ‘šta me to proganja?’.
          Posebno je pitanje nervoza na obaraču.

      2. Nepopravljiv je to instalirani ”gen”. U delu ličnosti gde je JA-odgovornost, umetnut je ”SEM”… Pogrešno usvojen kulturni obrazac…Tako da komunikacija sa samim sobom, ne prolazi taj zid.

        1. Može se preneti i na ljude koji su uvek u pravu. To je tolika vera u sebe da se gotovo novi gen piše, neiskorenjivo. Pa ipak želim da verujem da je čovek prvo čovek pa onda Amerikanac i zato mu dajem tu brigu, preispitivanje, ne da ga kaznim, košmarnim noćima, već da ga humanizujem, koliko god je moguće.

  2. Znas dok sam citao tekst i zamislim se malo kada sam zavrsio i ko za *urac, setim se one scene iz dugometraznog mister Bina kada na aerodromu opkoljen policajcima, vadi iz sakoa dva prsta, u imitaciji pistolja… mada mi se u tvom ovom tekstu najvise svidja tisina, koja prati iz pozadine…

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s