U SIJETLU JE BILA KIŠA BIBLIJSKIH RAZMERA A JA SAM IMAO KABRIOLET

U moru knjiga pročitao sam okean gluposti zarad čaše vode sa dna tog okeana. U čamcu na naduvavanje izlazio sam iz biblioteke držeći kao malo vode na dlanu jedinu knjigu koja se nije skvasila. I gle nezgode, čamac nije puštao vazduh ali je dakako puštao vodu, kao da pušta ploče. Na primer onu Autoamerican sa Debi koja gleda preko ograde na pločnike Njujorka. Pločnici su bili popločani rekama vremena koje su nosile sećanja natrag u ništavilo odakle su i postala.

Erase/rewind.

Pločnici su bili korita jer kiša je sipala kao Rej Rej čak i kada je sipila. Ništa drugo mi nije preostalo nego da na stanici sačekam brod. Ili makar parobrod. Parao sam kroz bujice kao klupko mlade Arijadne. Ali jadne su to bile osmice. Trideset osam sati i trideset osam minuta, novi rekord od Majamija do Sijetla, uz isto toliko muzike Neil Younga (dobro de neke pesme se ponavljaju). Da me samo vidi sada Kowalski. U pretincu trideset osmica, niklovana, hladna kao kiša. Metaka. I kutija žvaka. Mapa u glavi.

Imao sam jednostavan zadatak, da spasem jednu knjigu od nečitanja. Valjalo je biti navalan kao plima a imao sam i beli Plimut. Kabriolet, istina. Kao kada.

Kao kada znate da će nešto poći po zlu i čekate ga iza svake krivine, a put je prazan ali samo krivuda. Toliko ste usredsređeni na nevolju da mislite sad će ona, čim se opustite. I onda se opustite samo da bi vas snašla dok ste spremni. Bolje nego da vas iznenadi. Nevolja će me pronaći, mislio sam sve vreme čak i kad sam gotovo zaspao za volanom. Ali ne. Kurva je odlučila da uzme slobodno veče, šta li? I kurve su ljudi. Htedoh reći i nevolja je živi organizam, mislim, živi i organizuje se. Čak ni u Montani nije padao sneg. Mislio sam sve će dobro proći i tek kada sam od umora bio potpuno prebacio, desio se krešendo. Potop zbog kog je Noje napustio mornaricu i otišao u veterinare, nepogoda pored koje princ Čarls izgleda kao princ Valijant a Kamila Parker Bouls kao da je žedna riba. Kišobran se odmah ulubio i postao velika i ružna čaša za martini, posebno suv. Moj Valijant je zakazao sa ručno rađenim krovom na rasklapanje ali sam uspeo da izvučem i naduvam čamac, te da se probijem u unutrašnjost zgrade. Kroz lavirint polica vodilo me ono jadno žensko čeljade od pre 15 redova. Minotaur bibliotekarka je imala bocu sa kiseonikom, ili je to bio helijum. Izgledala je urnebesno smešno sa specijalnom maskom za plivanje protiv peckanja žele-meduza. Elem, već je jasno da sam se kasno, ali ipak izvukao. Čekam Mikijev parobrod, pogledom tražim kabriolet a ulicom plutaju veš mašina, šporet i naravno mikrovalna. Ovalna. Oval i par valova. Novih. Ugledam ga preblizu ali preko poplave kako se svim svojim automobilskim konjima trudi da ne izgleda kao kada. Ali avaj. Beli, sa rupom u sredini, koja je puna vode. Domognem se nekako kade i uđem jer voda je već tu. Uvalim se udobno, otvorim knjigu i polako odahnem. Biće da sam zadremao malo, pas je zalajao, trgnuo sam nogu malo jače i drmnuo u policu iznad kade. E sad, mnogi ljudi ni nemaju takvu policu na takvom mestu, a i ako je imaju na njoj su naslagane kupke, šamponi i guzomazi, nikako knjige. Od siline bunovnog trzaja nosač je iskliznuo iz već razglavljenog tipla u zidu i sve knjige koje držim iznad kade, za ona čitanja dok mi iz vode vire samo oči i dlanovi, popadale su u kadu.

Kasnije sam ih sve bio izneo na terasu da se suše, ali je bilo lilo kao da smo u Sijetlu.

Advertisements

55 comments

    1. Što, koju predrasudu? Šta se dešava u tom filmu? Ili samo zbog Sijetla? Ne verujum da ću gledati taj film, Meg i Tom su mi nekako repelentna kombina.

      Mislio sam uopšte knjiga, kao predmet vredan žrtve u sred katastrofe. Ako bih morao da biram, recimo Besnilo. Roman katastrofe.

      1. Ma, samo zbog Sijetla. Predrasuda je je što se na pomen nekog pojma, najčešće prvo setim nekog opšteg mesta.

        Shvatio sam, kao, da od mora pročitanih knjiga vredi samo ta, neka, iz “čaše vode…”

        Slažem se, samo zbog Pekića.

        1. To je malo bila i kritika onoga ‘danas svi pišu’ do te mere da je vrednog more ali gluposti okean, plus te vodene metafore, ali nisam imao na umu niti jedan naslov. Eto nagnao si me da naknadno domaštam…

  1. U moru knjiga pročitao sam okean gluposti zarad čaše vode sa dna tog okeana.
    Dva puta sam noćas pokušala da dodjem do poslednje reči. I nisam.
    Možda zbog podudarnosti kiše u naša dva sveta.
    Sada čitam polako i merim rečenice -sve bolja od bolje. I idem opet da čitam. I opet.

    1. Važno da neko iz Austrije ima ovih dana baš dosta vremena da čita. Pozdrav za Austriju.
      Nego polako ti svoj mladi život, da što kasnije ostariš a priče će čekati i tada, možda se i upapire.

  2. Napisala sam negde da sreću zamišljam tako što vizuleizujem kako se moje knjige useljavaju na tvoje police. Moje koje volim, ne koje sam napisala. Želim ti da tvoje koje si napisao krase mnogo polica, od toga neku i u Sijetlu.

  3. Kod moje babe postoje dva neoprostiva greha, isflekati stolnjak i uraditi bilo sta lose sa knjigom (napraviti usi, krmace, izgubiti, pocepati, prosuti nesto po njoj…).

    1. Nije li nju kabriolet udavio? Je li tebi ples što je ovom liku knjiga ili tek onako kažeš? Moderni kabrioleti imaju grejače u naslonima za glavu, uz strujanje vazduha, dođu najveći i najskuplji fen…

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s