AKO IKADA OSTARIM NAJVEROVATNIJE ĆU BITI BOB DILAN

Sećaš li se kada smo bili mali kako smo hteli da budemo piloti? Krila, dajte mi krila, da vam pokažem šta je sloboda, da vidite šta mogu kad umem da letim. Ispod crvenog neba. Crvenog kao pionirske marame koje su nam vezivali kada bi nas postrojavali u Pionirskom parku, da bi nas vodili u Pionirski grad. Crvenilo se u obrazima, rumenilo u stvari; bilo je hladno vani, toplo oko srca. Znali smo koliko deca. Crvenilo je bledilo na zemlji, tamnilo je gore gde niko nije podizao pogled. Zubato sunce je prevarilo najstariju vremensku prognozu, CRVENO NEBO U ZORU, BUDI NA POZORU; CRVENO NEBO PRE MRAKA, DOBROG LI ZNAKA! Niko nije prepoznao nove dane živeći za sumrak. U tom sumraku smo i ostali. Kao da je predvečerje i kada je podne. Večno pomračenje Sunca.

A mi smo samo želeli krila. Peli bismo se na krov solitera kada duva košava i okretali lica prema vetru. Duvali bismo u vetar imitirajući zvuke poletanja. Vetar je šibao tako da nam je zatvarao oči. Sa zatvorenim očima mnogo se lakše leti.

Sećam se jednog cveta koji je izrastao iz zida, pravo niotkuda, tu na krovu solitera. I najdeblji zid može da naprsne i to će biti naša šansa. Šansa da procvetamo. Jedan od nas je to morao znati, pre ili kasnije.

Velika ljuljaška koju smo pravili između oraha i kestena, sećaš li se? Nosila nas je prema nebu, iako smo iz dana u dan sve više ukopavani u iste one sumrake koji su svanjivali. To je bila naša pilotska kabina bez prozora, bez upravljačke palice i padobrana za spasavanje. Naivno, reklo bi se, ogoljena do daske. Samo čvrsto sedište, jedna daska, dva kanapa, udaljenost od tla i povremeni pogled na same oblake koji su se približavali, sve dok gravitacija ne bi ponovo odnela pobedu. Kao kamen koji se kotrlja niz padinu, inercija nas je uzdizala u nebo, gravitacija nas je prizemljivala. Sve dok noć ne bi pala, sa tog istog neba, nama pravo u oči.

Oči pune suza zbog velikih raskrsnica na uskim putevima, oborenih putokaza zarđalih slova i slomljenih zmajeva koji nikada više neće leteti. Pohabanih skafandera i izguljenih laktova i kolena, sačuvanih karata od utakmica. Podmazanih sanki koje smo vozili na stomaku raširenih ruku i suvog grožđa za užinu. Izduvanih guma na biciklima i izduvanih fudbalskih i košarkaških lopti, kojima smo ipak bežali dok nismo znali od čega, za kojima smo trčali neznano tačno kuda. Ispostaviće se tačno ovde gde smo danas. Makar jedan od nas.

Oči pune suza, toliko pune da su suze izlazile kroz nos. Toliko pune da su punile uši.

Sećaš li se muzike kojom smo punili uši? Sećaš li se muzike koju smo svirali? Taj tužni bluz čoveka konstantno umotanog u tugu. Najtužniji bluz na svetu. Sećaš li se čime su nam punili uši, od momenta kada bismo isključili pojačala i uključili se najmanjim mogućim intenzitetom u magloviti sumrak koji je vremenom samo dobio gustinu.

Zaboravio si. Vidim ti zaborav u očima, iako su na mojima crne naočare, a tvoje sjaje kao zlato.

Sećam se da sam tada bio stariji nego što sam danas, a danas sam mlađi nego tada. Danas više od svega želim da budem pilot, da pilotiram svuda, da letim iznad besmisla i istine, da osetim vetar na licu. Krila, dajte mi krila da mogu da odletim odavde u slobodu, jedinu iznad ljubavi.
Ako mi uspe, postaraj se da moj grob uvek ostane čist.

Ti danas više ne želiš da budeš pilot, ti samo želiš avione.
Opet se srećemo posle toliko decenija na svečanoj ceremoniji, gde si ti sada prvi među jednakima, a meni je jednako stalo do odlikovanja koje mi daješ kao i do lanjskog snega. Zato sam i stavio crne naočare, slep sam za rekonstruisanu pozlatu tvog dvora u dnu parka gde su nas postrojavali kao decu.

Nikakav sjaj ne propuštam, i onako čim otvoriš prozor sve će to pojesti mrak.

Advertisements

31 comments

  1. HorheAkimov, ovaj tvoj tekst me, onako gotovo doveo do suza…Ali ih sprečih.
    Praznina nekog vremena… ”Nesihnronizovane” vrednosti… Ali, mora da se gleda u SADA i u budućnost koja se nalazi u našem narednom koraku.

    1. Hajde de, ne plači na literaturu, tastaturu, ne budi curica… Ovaj tekst, kako ga ti zoveš, korespondira sa budućnošću, jerbo se zbog broja godina glavnih likova još nije mogao desiti, zato i futur u naslovu. Dakle moja predikcija, ona verovatnija od Dilana Boba, je da će sve ostati manje više isto, možda malo gore.

      1. Ja sam smestila sve u aorist, pa otud i ta silina.
        Slažemo se oko predikcije da će biti gore…
        Samo još lični doživljaj da se izvrne i da nestanu mikrosvetovi, i sledi totalna apokalipsa. Ali neće valjda…

        1. Ne znam da li je gore da bude isto ili gore? Rekao bih isto, ta zla reč quo, oponira svakom fetusu otpora, abortirajući bilo kakve pokrete van mikrosvetova. A tamo nije tolika frka, evo moj pas već misli i da sam Dilan Bob, Buda i car Eskima…

          1. U pravu si…ali sumnjam da je moguće da ostane quo, može da deluje, ali u biti nije… Samo da ostane ta autonomija cara Eskima!!!

  2. Da sam u pms-u rasplakala bih se, elem, kad sam bila mala htela sam da budem astronaut, sada zvezde volim izdaleka i na drugi nacin bih da im se priblizim…

    1. Vidi sada, šta bi bilo da sam hteo da napišem plačljiv, kako ćemo ovo zvati na dalje, tekst, bolje da ne pitam… Mislim, to cure i izvodni kanali suznih žlezda zna nekada biti tako simpa… Još samo MG da mi se rasplače pa da se vratim za pisaći sto. Elem, imao sam astronaute na umu, veruj mi, ali kako sam ipak hteo da prizemljim ovaj tekst u državu sadašnju, vreme buduće, a srpski svemirski program nije video ni jedno a kamoli dva S, ili pak P, procenio sam da je za konzistentnu održivost teksta jedini logičan izbor šofer aviona, oko koga sam izgradio ostatak.

  3. Oči pune suza zbog velikih raskrsnica na uskim putevima, oborenih putokaza zarđalih slova i slomljenih zmajeva koji nikada više neće leteti.
    Sve i da si rekao samo ovo, bilo bi sasvim dovoljno.

  4. ceo svoj zivot bezim od bola kroz salu, kad me nesto pogadja ja izvrnem naopako, da lakse podnesem. Valjda da ne priiznam sebi ili da se kroz smeh osnazim. Kad sam procita ponovo, nije mi nateralo suze, suze tu ne spiraju nista. Ogoljene slike mi onda bude otpor a to je da se smejem, jer onaj jedan cvet sto moze da izraste iz betona, e to je ono zasta se ja hvatam. To je ono sto bodem po mraku sa salom, pokusavam bar. Tako, ako moze nesto po porudzbini ( a da nije pizza) saljivi neki.:)

    1. Vidi sada i ti da mi zaplačeš, hajde ove curice, ccc… Šaljivi kao tekst ili koment, šta? Da ponovim Brenu? Nešto sam utanjio ovih dana, neka dijeta me sustigla, da je ta pizza barem…

  5. – Ti danas vise ne zelis da budes pilot, ti samo zelis avione-
    -Sećam se da sam tada bio stariji nego što sam danas, a danas sam mlađi nego tada-
    – A mi smo samo zeleli krila-

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s