MOŽDA JE TEBI TVOJ ŽIVOT NIKAKAV ALI KAKAV ĆE TEK BITI ŽIVOT MAŠINOVOĐE?

Samo par koraka pošto je ušao u tunel čoveka je prekrila senka. Sunce je u svojoj najdaljoj tački ostalo tačno između dva drvena praga, praveći luk od levog do desnog kraja poslednjeg osunčanog, ne dodirujući, kao prava duga, prvi prag u senci. Čovek je gazio svaki drugi, tako da se u trenu našao u senci. Njegovi koraci su odzvanjali sve glasnije, jer život vani je bio sve tiši, kako je ulazio dublje u cev tunela. Duboko je udahnuo. Miris pruge, mešavina smole za impregnaciju drveta i ulja za podmazivanje šrafova kojima se šine spajaju sa pragovima ispunjavao je njegove vazdušne tunele dok se nije sudario sa olfaktornom sluzokožom. Izdahnuo je kao pred samrtni ropac, kao da ga napušta život, kao da mu vazduh neće trebati više, dugo, dugo vremena. Ritam koraka je sve glasnije dobijao jednoličnu melodiju škripanja metala o metal male pecaroške stolice na rasklapanje koju je čovek sa sobom nosio. Stao je na trenutak i pogledao na časovnik. Fosforom posute kazaljke sata sa automatskim mehanizmom navijanja zasvetlele su skoro podne. Okrenuo se za sobom da se uveri da više ne vidi svetlo na kraju tunela. Tunel je zaista blago zavijao u smeru kazaljke na satu i ulaz ili izlaz iz crnila se više nije mogao pretpostaviti. Čovek je rasklopio stoličicu i seo. Misli su mu nadolazile kao pesak u peščanom satu, nestajale iz glave u stomak, ostavljajući ga potpuno praznoglavog sa velikim grčom želuca, kao da je progutao prašinu ili kamenje. Tada bi adrenalin izazvao pozitivno hronotropno dejstvo. Srce, to veliko suženje njegovog organizma, bi ubrzalo rad; krv bi prostrujala kroz njega kao da u njemu još ima života u rezervi i pritisak bi se ponovo preneo sa želuca na mozak. Ciklična ponavljanja su dobijala sve kraće i izvesnije revolucije kako se vlaga tunela uvukla u njegov peščanik, a pesak gotovo ravnomerno zalepio po krhkim staklenim zidovima. Nakon par sati se potpuno smirio i bio u stanju da se usredsredi na ono zbog čega je došao. Slajdovi su bili u projektoru, trebalo je samo premotavati unapred, iz daleke prošlosti. Još uvek mladić, zbog nesrećne ljubavi bio je spreman da se ubije. I dalje se sećao intonacije u njenim rečima NOSI SE. Nosio se mišlju o okončanju kratkotrajne agonije ne duže od polovine mosta, na kom je uredno, na banderi pored ograde, stajao telefon koji bi trebalo nazvati u odsudnom momentu, kako bi vas smireni glas odgovorio od samog čina. Sećao se i starca koji je dovikivao za njim kada je skočio. Dotakao je vodu i umesto zvuka pucanja kostiju i pneumotoraksa čuo je majku koja viče za njim na plaži, deset godina ranije, NE SKAČI, DUBOKO JE. Sećao se izranjanja iz te dubine i njene sreće što je sve u redu. Izronio je i sad, iz mirne reke koja je, ne tako daleko ispod mosta, nosila neko vreme života između konstantnih obala. Jedan pecaroš je još dok se onaj starac drao za njim seo u svoj čamac i došao na mesto. Pružio mu je ruku da izađe iz vode, odvezao ga do obale gde je već čekala hitna pomoć i na rastanku mu poklonio svoju stoličicu. UZMI, MOŽDA TI ZATREBA, JA VIŠE NEĆU DOLAZITI NA PECANJE.

Hospitalizacija zbog izvedenog pokušaja bila je pravi pakao uzimajući u obzir procene i teorije psihijatara i shodno tome godinu dana provedenih pod ključem. Istina, jedan od razloga za produženje je bio i pokušaj u pokušaju kako se administrativno zvao, kada je trampeći se za lekove drugih pacijenata nakupio dovoljno tableta da nije mogao usta da zatvori. Ali gotovo je nemoguće ubiti se okružen doktorima, dok god su psihijatri. Tablete su, da stvar bude jadnija, kod mnogih saboraca bile voda i skrob, ali to je saznao tek kada je pušten kući.

Posle godinu dana nebrige (živeo je sam) kuća je izgledala depresivno. Sve biljke su uvenule i smrdele na putrefakciju, ribice takođe, a voda u akvarijumu isparila je skoro do dna. Reklo bi se da su je i pauci napustili, jer i paučina je bila mrtva, nedeljama. Meseci su mu trebali da sve dovede u red, gledajući od poda do plafona. Akvarijum je izbacio a nabavio je samo jednu kuglu sa jednom izgubljenom dušom koja je plivala unaokolo. Dovođenje stvari u red ga je održavalo u životu. Nakon što se i to završilo život je ponovo polako počeo da ga napušta. Našao je posao koji nije voleo, devojku koja nije volela njega, pa odmah za njom i jednu koju on nije voleo. Imao je mačku, ali je i ona otišla i nikada se više nije javila. Sve je ponovo postalo crno i u redu. Prebacio je kanap preko plafonske gredice, svezao omču, i onako preko nerazvezane kravate nabacio sebi još jednu. Zaljuljao je stolicu za ljuljanje na kojoj je jedva održavao ravnotežu i ona se izmakla i prevrnula na bok. Kanap se urezao preko grkljana; jedan pogrešan, očajnički, potez rukama prema istom iznad glave i gredica je pukla na dva dela. Uspravio je stolicu za ljuljanje, seo, i tako sa dve kravate zadremao. TV je bio uključen i sa vesti se čulo…

MAŠINOVOĐA KAŽE DA JE SVESTAN DA JE TO BILA VELIKA GREŠKA I DA JE VIDEO ŠTA ĆE SE DESITI ALI DA JE JEDNOSTAVNO UŠAO PREBRZO U STANICU…

Advertisements

35 comments

      1. nisam, ali lokomotiva dimi. Pocetak mi je ostao sa onim “svaki drugi” sa opisom pragova i sunca i luka ( i strele u tunelu ). Pa ti pises rebuse pa onda da bude osmosmerka skracena.

        1. Ih, pa ova priča baš nema neki rebus. Ima diskontinuitet u pripovedanju i ima izlizani punch line kraj ali sadržaj je, pa razrešen, oslobođen dvosmislica, zagonetki ili iracionalnih upliva.
          Misliš da je lirskom subjektu u tunelu uspelo ono što nije kod kuće, u bolnici ili na mostu?

      2. nije od znacaja, jeste prvi put kad je pokusao a ostao ziv.Ali shvatam da je usao u tunel, kakav god i to je dovoljno. poenta je masinovodja koji je uslovljen necim, npr “brzinom”?

        1. Mislim da mu ni ovaj put neće uspeti, nekome je suđeno da živi jer nije bilo šta razlog za podići si ruku na sebe. Sa druge strane kraj je iz španskih medija, što bi rekla sestra Bongala true story, o mašinovođi koji je poterao voz, ipak sam napisao i tu reč, malo brže nego što sme, momenat nepromišljenosti i odoše životi tolikih ljudi koji su ipak imali plan da ih žive još neko vreme, a on prošao sa rasekotinom na glavi + svi ti životi na duši (odatle naslov). Zapravo sam hteo, jer to može da se desi svakome ko ‘drži’ više života u ruci, da pokažem koliko život ustvari nekada, nekome, ovaj put bez NE, može DA vredi.

    1. Jao trešnjice tebe sam čekao mesecima kao martovsko Sunce, gde si do sad labi? ( a što se tiče komentara, ako misliš na španskog mašinovođu, bolje bi mu bilo da se odrekao i tog ‘diše i dalje’ i da je razmotrio neku od ponuđenih, ili pak nespomenutih, metoda za oduzimanje svog žgoljavog života. Jer, složićeš se, gora mu je kazna što je i dalje živ (dok glavni junak stalno dobija novu šansu da shvati suprotno))

              1. Ne varas se, narcis voli svoje ime, mozda sam i ovde jednom nesto rekla, kada smo jos gajili nade da MB nece umreti, rekoh da cu da odigram loto i ako dobijem ulozim u domen…

    1. Pazi ti sestru Bongalu, no šta bejah do sada? Ne znam da li da se naklonim ko je sve danas isto, mada knjigu nemam pa sam tehnički još uvek vani, tamo negde.

    1. Mašinovođa nije stigao da se osvesti bio je uhapšen što mu je srozalo šanse. Ne znam kakva je verovatnoća da mu uspe, ako uopšte pokuša, u španskom zatvoru. Ako ćemo uopšteno, stvarno čemu, mada su meni interesantniji slučajevi poput glavnog junaka, presuda bez procesa, autopresuda.

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s